Архиве аутора: dudaelixir

EVO ME, KONAČNO

Cao, dragi moji blogeri.

Izvinjavam se što me nije bilo, skoro, 4 meseca. Razlozi su opravdani. Ja sam prava, odlepljena, baka, koja ne može da izdrži ni jedan dan a da ne vidi unučiće, a usput i pomogne ćerki, oko svega, vezanog za život sa dve bebe (on, 2 god i 5 meseci, ona, 8 meseci). Posla je puuuuuno, kao i ljubavi prema svima njima.

Eto, odoše laste, rode, patke, guske, ostadoše nam vrapci, kao i svake godine i one neprijatne svrake i gavrani. Golubove i ne računam. Mada, ovih, lepih, dana, proleće i dosta buba mara. Mora da su iz pustili iz nekog plastenika ili staklenika, posle odradjenog posla.

jesen u svim bojama

Boje lišća u mojoj ulici su neverovatne. Videli ste i sami. Ja uživam, naročito kada izvodim Hamba.
Stalno mi je telefon u ruci i fotkam, drveće, u svim mogućim tonovima od žute do zelene.
dve zelene

Ne znam da li je ono tamno zeleno lišće zeleno jer ga jesen ne pogadja, ili je zakasnilo sa promenom boje! Možda neko od vas zna, pa neka mi javi.

bobice

I ove bobice obožavam, mada sam malo drmnula ruku, pa izgleda kao da ih ima duplo! :D

Malo ću da se pohvalim težinom. Uspela sam da saniram kandidu u stomaku, te nabacila par kila, tako da stojim na 50, što mi sasvim odgovara, obzirom da moram da puzim, trčim, nosim, igram se „vozača“, jurcam po gradu a to sve ne bih mogla da imam kilažu od pre dve godine, a to je 15 kg više. Mnogi su se jedva navikli na mene, ovakvu, no, to nije ni bitno, važno je da se ja osećam kao jedna bakuta sa mnogo manje godina od 61.

Mnogo ste mi svi nedostajali, mislila sam na sve vas, vrlo retko sam svraćala na blogove, jer, uveče, kada obavim sve što treba, zaista mi je teško da sedim za kompom i čitam postove, mada mi jako to sve nedostaje.

Puuuuuuno vas sve pozdravljam! :D

IDEMO NA MORE!!!

beachbag-summer-craft-photo-420-FF0807EFFA01

Nisam ni sanjala da ću, još za života, videti more. Znate kako je sa malom penzijom. No, kako moji, ćerka i zet, imaju dve bebe, moja pomoć će im sigurno dobro doći. Ponudila sam se da im kuvam, nabavljam i da pomognem oko dece, što su oni sa sve četiri, ruke, prihvatili. Biće nam lepše i ugodnije. Imaće kuvano svaki dan (isto kao i kod kuće), organizovaćemo se oko čuvanja i odlaska dece na „hladjenje“ u apartman. Volim more, ne volim da plivam zato što se bojim ajkula. To je jače od mene i tačka. Volim da sam u plićaku, da se valjuškam. Svaki čas ulazim u vodu, odnosno, čim se prosušim. Ma, uživancija. Isto tako, volim i da gledam u to plavetnilo, jer, zaista, opušta.

Idemo u Grčku, na prvi prst. Mesto se zove Polihrono. Ja sam bila, počev od ’95.godine, jedno 4 puta. Poslednji put, beše davno. A na moru, u Egiptu, 2012. godine. Sećate se, pisala sam dogodovštine sa jahte!!! :D

Uhvatila me je putna groznica. Napravila sam spisak stvari koje treba da ponesem, ali u malom koferu, jer, nosimo i krevetić na malecku (na rasklapanje), dvoje kolica, tako da će za naše stvari biti, zaista, malo mesta.

Što se tiče mog pakovanja, biće čupavo, zato što nikada ne znam šta će mi se tamo nositi, pa sam, uglavnom, nosila svu letnju garderobu, od koje, NIKADA, nisam nosila ni pola.

Moram dobro da promislim šta da ponesem, a na internetu sam pronašla dobre savete, kako da se pakuju stvari, tako da bude više mesta u koferu i za više garderobe.

Ja sam tip koji voli da ima svašta, pri ruci. Nosim, obično, produžni gajtan, konopac za veš, mada sam kupila i onaj „kišobran“ sa štipaljkama, lepljivu traku, kojekakve noževe, rendisaljku, cetku, i ono što obično nema u apartmanima, a znam šta nema. No, ne znam da li će mi sve to stati u kofer.

Ugojila sam se nekih pola kile, tako da sada imam oko 49,5. Kako kad, pokaže, digitalna, vaga. I kupaće kostime sam dobila od sestre, kada je ona bila mršava, ali nikada manje od 50 kg, tako da sam i njih morala da sužavam u obimu. Posle skoro 20 godina ne nošenja, ponovo ulazim u bikince. Biće me malo sramota, jer sam se malko „zgužvala“, no, šta da radim, kada me je kandida sredila i raznorazni stresovi u poslednje dve godine.

Krećemo u nedelju uveče, a vraćamo se za deset dana.

Ko kod putuje od vas, želim vam SREĆAN PUT, a vama, koji ove godine planirate ostanak u domovini, želim lepo vreme i da ga provedete sa familijom, najbolje što znate.

Puno vas pozdravljam! :D

ČIST BEZOBRAZLUK

novac_na_drvetu (1)

E, pa, kada bi lova mogla ovako da raste i da se ubira, niko od nas se ne bi bunio, zar ne?
Ali, kada u ovo zlo doba, doba nemaštine, neko, iz čista mira, reši da vam uzima 10 dinara, prilikom plaćanja master cardom i maestro karticom, a sve to do 31. jula, a da vas ništa nije pitao, to je BEZOBRAZLUK, nevidjeni.

Dakle, stigla mi je poruka od Banke Intesa, kako će mi svaki put, kada platim nešto navedenim karticama, maznuti 10 dinara za ugrožene poplavama.

Mislim, da me ne shvatite pogrešno, ali, svojim parama JA RASPOLAŽEM, a ne banka, kako je to ona zamislila. Da je i dinar u pitanju, SA KOJIM PRAVOM I KO IM JE DOZVOLIO DA OD LJUDI UZIMAJU PARE? Koja god da je namena, nije bitno, bitna je otimačina, BEZ PITANJA I DOZVOLE. Nije nas niko pitao za to, nije rešeno na nivou države, zar ne?

Doduše, nije da ne mogu ništa da uradim, mogu, em, nisam komintent te banke (privatno, službeno jesmo), em, mogu da im se zahvalim na UPOZORENJU, čak i da imam kod njih kartice, da ne plaćam ništa karticama do 31. jula. Ne dam im pare, eto, može mi se. Pomagala sam kako sam znala i mogla. Znamo li koliko je novca uopšte skupljeno od sms koje smo slali za ugrožene poplavama? Ne znamo! A jako dobro znamo, jer gledamo i slušamo ljude koji su se vratili svojim „domovima“, da pomoć slabo stiže, da su na konzervama i dalje, da im stoka gladuje itd, itd.

Pa, sramota jedna!

Šta vi mislite, dragi moji blogeri?

HAMBOVE BUBICE

Hambo, 7. jul

Hamba, svi, jako dobro poznajete, ali ne znate kakve su ga bubice spopale.

Naime, nema sa njim nikakvih problema, preko dana. Ujutro ga izvedem oko osam, pola devet, dobije doručak (granule sa mlevenim keksom :D ) i, uz rečenicu: brzo ću se vratiti, izlazim iz stana i ostavljam ga samog do dva, pola tri, pa i tri. Opet ga izvedem, dobije ručak, onda ja ručam i ležemo da se odmorimo. On, pored mene, ali, ipak, malo udaljen, zbog vrućine.

Predveče krećemo u šetnju. Napravimo dobru turu, moja drugarica, Hambo i ja.

Onda ide večera, moje švrljanje po guglu, blogovima, e mailovima i sl. Tu je Hambo već, pomalo, nesrećan, no, navikao se, pa, po nekad, leži i šacuje me dok sedim a on mi gleda u ledja.

Najveća njegova tuga je, kada odem u kupatilo da se tušnem. E, to ga dokrajči! Toliko je nestrpljiv da legne i smiri se, da mu moj odlazak na kupanje, teže padne, nego da mu je teg opalio na glavu.

Demostrativno odlazi u kuhinju i to okrenut guzicom prema vratima. Tu leži ocaparen i čeka.

Tek kada budem kompletno gotova za leganje u krevet, zovem ga, tepam mu, ne vredi. Moram da dodjem do njega u kuhinju, da čučnem i da mu tepam: Hambine moj, dobri, hajde, micko, idemo da pajkimo, i to ponavljam nekoliko puta, dok se ne udostoji da me pogleda i krene, mašući repom.

(dok ovo pišem, muva se oko mene i opominje me da je vreme za leganje)

Skoči na ležaj, do mog, stavi glavu na jastuk, mljacka jedno pet minuta i onda tek, može da počne sovaž. A o hrkanju da vam ne pričam. Moram da mu cokćem noću, vičem ga da bih mogla ja, da nastavim sa spavanjem.

Eto, to sam htela da vam kažem.

Sve mi je to jako smešno, jer je novost!

KORISNIČKO IME

Operator komp

Ovo što sam dobila danas, toliko me je nasmejalo da nisam mogla da zadržim samo za sebe. Sigurna sam da ste i sami, bar jedanput, prošli kroz ovo što sledi:

Korisničko ime, 2.

Nadam se da ste se baš dobro nasmejali. Ja sam pročitala bar 6 puta, da bih se svaki put smejala ponovo! :D

NAPUNIH 61

11. jun, Duda, Neda, Gocke, Dubravka

Juče, 11. juna, malo društvanjce, uglavnom najuža familija i prijateljice, proslavismo, onako, opušteno, moj rodjendan u divnoj poslastičarnici u Novom Sadu.

Ćaskale smo (isključivo žensko društvo), smejale se, podeliše se pokloni, osladismo se i eto me, već u 62. godini.

Još sam malo omršavila, no, ne žalim se.

Sve što sam napisala u prethodnom članku, važi. Unučiću su mi medeniši, ćerke divne, kao i uvek. One su mi i priredile slavlje u Vremeplovu.

A kako ste mi vi u ovim vrelim danima?

Puno vas sve pozdravljam!

KAKAV JE OSEĆAJ IMATI SKORO 61 godinu

godine-starost-koljena-1328585176-102097

Eh, da je samo stvar u miniću! Ove gospe, sigurno nisu omršavile, iznenada, kao ja, tj. za poslednje dve godine, oko 15 kg.

Ne, ne gadi mi se meso, nemam opaku bolest ali, zato, imam dvoje unučadi i turbo sam, baba.

‘ajd, idem od početka.

U junu, punim, 61 godinu. Ne mogu da kažem da osećam baš toliki teret godina, ali, kile, koje su spale, za oko dve godine, ostavile su, velike tragove, na meni. Ono što nikako nije zgodno, to je garderoba, koja je, sa broja 42, spala na 36. Da, isto se odnosi i na donji veš. :D

Sada imam 51 kg i 200 gr. Nosim ćerkine farmerice, a garderobu sam, SVU, dobila od sestre, koja je, bila mršava, pre više od 10 godina. Srećom, nije se ništa značajno desilo u modi, bar za nas, „matorke“. Da, srećom, jer, ona je nosila uvek dužinu suknje ispod kolena, a ja sam, uvek, nosila iznad njih, jer, imala sam šta i da pokažem (bez lažne skromnosti :D). Sada, to sve otpada. Ostala smežurana kolena, zadebljana iznutra i mršave butine. Nikako za mini suknju. To sve se mora pokriti, da se ne plaše mala deca!!! ;)

E, sada dolazi i zdravstveni faktor!

Pojavile su mi se neke nove koske, koje, kada sam imala 65 ili 66 kg, nisam znala ni da postoje. U ovo doba, prošle godine, užasno su me odvaljivali kukovi, kao i sada. Verovatno, proleće i ovo, odvratno vreme.

Uveče, kada legnem, podmećem jastuk sa rupom ispod trtice, da me ne boli ta, NOVA, kost. Sećate li se, dragi moji, kada su vam poslednji put izletele one koske sa obe strane stomaka, a on upao unutra? E, to ja gledam i proveravam, svako veče, kada ležim na ledjima. Onda, kada se ukočim, okrećem se na desnu stranu, stavljam deblji jastuk izmedju nogu (nije ono što ste pomislili, sram vas bilo :D :D :D ), da bih „nivelisala“ kukove i mogla da spavam. Onda, kada se okrećem, vadim ono jastuče sa rupom, jer me žulja… i tako, celu noć radim, radim i onda se, kao, baš naspavam i ustajem odmorna za moje piliće.

No, ipak, guram, nekako. Kaiš stežem, da ne ostanem bez farmerica.

Sve u svemu, kažu stariji od mene, postoji lek za to sve: uzmeš krštenicu i trljaš po svim bolnim mestima! :D

Nemam krštenicu, mrzi me da je vadim!

Pozdravlja vas, vaša prijateljica!