Архиве аутора: dudaelixir

PONOVILA SAM SE

Pre, jedno, desetak dana, pozovu me iz MTS i ponude mi duplo jači internet, znači, umesto 10 dobijam 20 neznamčega, ugovor na dve godine (ovo sve se odnosi na ADSL) i poklončić tablet HUAWEI. Naravno, oči su mi iskočile od sreće, joooooj, pokloooooon, jeeee, i to sve za 160 dinara više, mesečno, što će reći, sada će me koštati 1699 dinara. Pristanem, odmah! Utefterila ona mene i reče mi da će mi stići poruka.

Ok, čekam poruku, dobijem je: dodjite u najbližu poslovnicu MTS da potpišete novi ugovor br……, radi sklapanja nove kampanje. I to moje odlaganje potpisivanja ugovor, trajalo jedno pet dana. I, recimo, dodje petak, podne, uključim komp, kad ono, cvrc, nema interneta. Zovem podršku, prijavim, oni me upišu. Posle par sati, ponovo zovem, i tako do deset uveče. Nikakvu informaciju nisam dobila, da bi me u subotu pozvao neki lik i rekao mi, da mi je internet isključen jer sam pristala na jači i da moram otići da preuzmem opremu. Jbg, rekoh mu, da je to pokvareno sa njihove strane, jer mi niko nije rekao da moram da dodjem u roku od dva, tro, pet dana, već me tako, kurvanjski, isključe.

Odem po opremu, vratim staru, sva sama pospajam i onda, otvorim njega:
tablet

Mali, sladak, kao dete sam se obradovala. Naravno, morala sam da nazovem podršku da mi objasne kako i šta da radim sa njim, da ga „pokrenem“. Sada je sve ok. Srećna sam i ja, kao i moj unuk, jer, sada može da koristi i moj (uz svoj, jer je pravi majstor, skidajući igrice, kao od šale, a tek je napunio 3 godine).

Namerno sam počela post sa lepim vestima, a sada ono tužnije.

Dok sam bila u „prelaznom“ periodu sa slabijeg na jači internet, bila sam kod ćerke, kao i svaki dan.
Lia, moja unuka, jako voli da dodaje telefone sa stola, tablet, bratu, i tako se potrefilo da je taman uzela moju Nokijicu, a Vasilije je, jadničak imao stomačni virus, opet, pa je povraćao u lavorče i baš kad je ćerka prosipala sadršaj u wc šolju, tu smo se potrefila i Lia i ja, gledajući to sve, a mala, ni pet ni šest, bućnula moj mobilni u wc. Neću vam reći kako sam reagovala, jaaaaaaoooooo, samo sam ga zgrabila, isprala i odmah u peškir, otvorila, ga, povadila sve što sam mogla i znala (uz ćerkinu pomoć), fenom ga sušila, sušila, treskala o peškir, ma, otkačila sam načisto. Nije reagovao ni na šta.
Ćerka mi je odmah dala neki rezervni, stari, no, najstrašnije mi je bilo, što, kada sam stigla kući, stavila ga na punjač i ustanovila, da je SVEEEEE, ostalo u onom telefonu, od imenika do fotki. Dobila sam go, golcijat telefon. Strašno. Bila sam besna kao risica, lavica, kao Duda djavolica, mokra kao dodola, da sam se jedva setila broja telefona, jedne od ćerki. I eto, ljudi moji, polako skupljam brojeve. Tablet mi je dobro došao, jer su mi ćerke instalirale i VIBER pa mogu sa njima da se dopisujem, besplatno.

Telefon mi služi za hitne slučajeve, kada nemam internet na tabletu.

Ugovor na onaj „potopljeni“ telefon mi ističe tek u decembru, tako da će mi ovaj dotle i služiti.

Inače, joću da odlepim od ovih vrućina, želim da idem na mooooooore, želim da se brčkam i batalim sve probleme. Ali, samo želim i tu je kraj.

Pre par sati je pala kiša u Novom Sadu, malo je osvežilo, ali, od komaraca ne mogu da pootvaram sve i rashladim stan. Ne prskaju, djubrad.

Puno vas pozdravljam i želim vam srećan put, ako putujete na more! Brčnite se i za mene! :D

POSETA SESTRI U ČORTANOVCIMA

https://dudaelixir.wordpress.com/2009/08/23/udovice-raspustenice-i-po-koja-normalna/

Malo sam zabrljala početak, a htela sam ovaj post da povežem sa onih od gore. No, nema veze, snaći ćete se.

Pre neki dan, sestra koja ima kuću u Čortanovcima u šumi, pozvala mene i snajku, na druženje.

Smislila je kako će da nam „šutne“ za ručak PAŠTA ŠUTU i neku salaticu, a nas dve da se pobrinemo za slatkiše.

Ponele smo kolače i slatkiše, krenule oko 10. Sunce, bogami, dobro upeklo. Kada smo skrenule ka šumi, frapiramo me je užasno loš put. Milila sam, a verujte mi, i to je bilo brzo. Strašno, rupa na rupi i to baš duboke rupčage. Jedva se iskobeljasmo.

Čekala nas je hladna viljamovka u debeloj hladovini „stogodišnjih“ stabala, visokih, skoro, do, neba! :D

A u kući, barem 15 stepeni manje. Hladovina do bola. Kuća od kamena, cigala, drveta. Tu ona provodi letnje dane, dok njen čovek drži restoran, preko puta njene kuće. Sam sve radi. I služi i kuva, tj. prži ribu i razne priloge. Nisam probala, ali, nikada nije kasno.

čortanovci

Naravno, uvek,  po nešto novo u familiji. Doduše, mislim da sam vam već rekla da nam je familija ok, nema nikakvih svadja, da neko sa nekim ne govori, jok!

Ne vidjamo se često, ali, kada se vidimo, kao da nije bilo prekida. Hambo je bio sa mnom i imao malu drugaricu, rodjenu u šumi, a koja gostuje tamo, gde ima hrane.

Nasmejale smo se odlično, iskukale još bolje, no, zaključak je da nam je bilo lepo.

A kada sam došla kući, iznenadio me je moj unuk, posetom. Igrali smo se, smejali, večerali i onda je došao tata po njega.

Divno proveden dan! :D

A kako ste vi proveli vikend?

POSTALA SAM, VLASNICA…

kartica stanarska

Šteta što ne mogu da je stavim u gornji džep od sakoa, kao Radovan III, kada je postao član biblioteke. Ovako, „krasi“ levi ugao moje mikre (nisan).

Eto, stigla naplata i u moj kraj. Neverovatno je kako se ispraznio parking, naglo i to od juče, od kada se, kao, naplaćuje parking, mada, do 15. jula, samo će obaveštavati vozače da moraju imati nalepnicu.

A kako sam ja došla do nje, jako jednostavno.

Morala sam od gazdarice da tražim ugovor o vlasništvu stana, da popunim obrazac i uplatim RAT i promenim adresu u ličnoj karti. E, za to mi je trebalo dva dana i pored veze. Onda, fotokopija LK i fotokopija, tj. očitavanje saobraćajne dozvole uz uvid u original. Odradila sam to, otišla u Parking servis i dooooobiiiiiilaaaa nalepnicu. Nije ni tako skupo, ako imaš para, a moraš ih imati da bi se parkirao, jer, jeftinije je to, od kazne, svakako: 130 dinara mesečno.

A na parkingu, milina? Pitam se samo, gde su sva ona kola koja su bila svaki dan na parkingu? Nije valjda da su počeli da se parkiraju u svojim, dragim, garažama! Jer, kola ne mogu da ispare, a parkig se naplaćuje u celom kvartu.

Čudo jedno!

SVAŠTA MI SE, NEŠTO, DESILO

Joj, majko milo, dugo me nije bilo, a svašta mi se desilo:

Ajd, redom!

Unučići zapatili virus Exotic, što znači, nebrojeno puta prolivi i povraćanje, uz respiratornu infekciju. Svako od njih po dve infuzije, a izmedju njih, dijeta, nejelo, skidanje temperature, igranje, nervoza, haos.

Uz sve to, njihovi roditelji su imali uplaćen kraći odmor, pa je bilo bez veze da ga otkazuju, pored dve babe, tetke i dadilje. I tako i bi!

Četiri dana, po dve u smeni, s tim što je tetka, odlazila na posao, odradjivala svoje obaveze i kraća zadovoljstva, pa se vraćala na prenoćište kod dečice, sa dadiljom.

Stalno smo bili u kontaktu sa doktorom i roditeljima. Nije im bio baš neki odmor, ali su bar malo „oladili“, koliko se moglo. Ozdravili posle, skoro, 10 dana.

***

E, onda je došao red i na bake. Jedna je otišla sa sestrama na more, a druga, tj. ja, sa sestrom, kod prijateljice u Sloveniju.

Podsetiću vas ovim postom, kako smo stekli divnu prijateljicu, za ceo život.
https://dudaelixir.wordpress.com/2009/07/26/dan-tuge-2-deo/

Kristina je otišla u penziju pre pet, šest godina, a dok je još radila, gradila se njena kuća u rodnom selu koje se zove Planina pri Sevnici. Ja sam bila kod nje pre dvanaest godina. Ali u Novom mestu, gde je živela, uz reku Krku. I tada mi je bilo divno.

Krenule smo busom. Vrlo lep autobus, čist, klimatizovan, sto ispred nas. Put ravan. Granice smo prelazili, odmah. Niko nas nije maltretirao. Sišli smo sa autobusa kod mesta Starine, jer je to Kris bilo najliže da nas pokupi. Stigli smo posle 6,5 sati vožnje i tri pauze od 15 min. Elegantno.

Susret je bio veseo. Svi nasmejani, sve jedna drugoj upadasmo u reč. Put do kuće, uglavnom, vijugav.

Pogled na kuću, sa puta, zastaje dah. Predivno smišljena, dobro organizovana, puna topline, cveća, zelenila… Posadjena i mala baštica, za njene potreba. Divota!Pogled sa terase
Ovo je pogled sa terase iz dvorišta, koja je u nivou sa ulicom, a dvorište je na donjem nivou, kao i garaža, garsonjera sa kupatilom za klince iz familije, ostave itd.

ulica ka groblju

Ovo je jedna od ulica u selu. Inače, sve su asfaltirane. I do bilo koje kuće koja je na vrh brda, vodi asfaltiran put.

Ne mogu baš sve da opisujem, trebalo bi mi pet postova.

Išli smo na terme Olimija, zatim na terme Čatež, koje su i najpoznatije a mislim i najlepše. Iskupale smo se, naplivale, kao na moru.

DIvna zemlja, Slovenija.

Inače, smeće se deli u tri kategorije. Svaka kuća ima tri kante sa označenim otpadom na njima. Kompost u jednu (u kuhinji posuda sa poklopcem, pa se na kraju dana ubacuje u veliku kantu, sve skupljeno u toku dana), plastika u drugu i ostalo (konzerve i sl.) u treću, a u veliki kontejner se ubacje hartija.
Kazne su ogromne ako se pogreši, posle jedne opomene! :( Pitam se, kada bi to kod nas uspelo, tj. ne znam kako bi ovo zaživelo u gradovima?

Posećivale smo Kristinine sestru i prijatelje. Pili šampanjac sa jagodom, već u pola devet, ujutro, pre šetnje.
šampanjac

Išli na jutarnje šetnje do svetog krsta na vrh brda. Iza crkve se nalazi pozitivna tačka na kojoj su žene klečale i molile se i zahvaljivale.
Put do Svetog krsta, jun 2015.

Na fotki sam ja. Do sv.krsta ima dvanaest kapelica u koje, zamislite, niko ne vrši nuždu!!!

Bile smo i na Starom gradu u Celju. Grad je lep i čist, pun cveća.
Celjski, stari grad, 8.6.2015.
Celje, stari grad

Bile smo i u Novom mestu.
Krka i splav, N.mesto

Reka Krka i splav sa djacima.

Na kraju puta, Otočec na Krki. Predivno mesto.
Otočec 1
Otočec, 9.6.2015.

Domaćica se pokazala kao prava, stara, prijateljica.

Bilo nam je predivno!

Od lepote, sestra i ja smo stalno jaukale: jaooooo, vidi ono što je divno, vidi travu, svugde pokošenu i zelenu, jaooooo, vidi kuće, jaooooo, vidi cveće, jaooooo, vidi pogled na pašnjak sa kravama i konjima, jaooooo, vidi ono, jaooooo, vidi ono.

Hvala Ti, Kristina, neizmerno, na velikom trudu da nas ugostiš i pokažeš svoju predivnu, domovinu! :D

***

I onda je došao moj rodjendan. Kada sam se prebacila na 63, nije mi jasno. U Sloveniji sam pokazivala Kristini svoj blog i došla do fotke sa prošlog rodjendana i videla da sam proslavila 61. Boooože, lude li babe.

Proslavila ga, na istom mestu, kao i prošli.

Familija

Puno vas pozdravljam!

PROLEĆE

U mom kraju, na Grbavici, ima jako puno pasa. Koliko sam primetila, samo u mom delu ulice, u svakoj zgradi ima bar dva, slatka, četvoronožna stvorenjca.

Neki se vole medjusobno, neki ne. Hambo je imao okršaj sa Jorkširskim terijerom, koji je izleteo iz svog ulaza i pravac na Hamba. No, na žalost, napadač je bio poražen, ujedom za vrat i onesposobljen za dalju borbu. Od tog dana, njih dvojica ne mogu da se smisle.

Pre neki dan, pojavila nam se u ulici, mlada, crna maca. Naravno, meni ne može ništa da promakne, pa sam odmah rešila da je nahranim i napojim. Počela sam da pričam o njoj, mada se i ona sama nametnula, prateći Hamba i mene do ulaza. A pored ulaza drži salon gospodja, koja i sama ima macu i obožava životinje. I eto, našoj maci svanulo. Zatim je iz zgrade izašla devojka, koja, kada je videla macu, rekla da će je odneti gore i posle, kući. I to je i uradila. Malo se muči sa macom, jer je, jadna, naučila na ulicu i stalno bi napolje. Izvode je u dvorište a najsrećnija je kada se vidi sa Hambom. Tu se njih dvoje onjuše, nešto popričaju i razidju.

Hambo, 28.4.2015.

Juče, opet ja, primetim, pored kontejnera, ostavljena dva kučeta. Isprepadani, sakrivaju se ispod auta. Moja ulica je jako prometna. Saobraćaj je jako gust, ulica dosta uska, tako je bila velika mogućnost da kuce stradaju. Opet sam donela hranu, vodu koju su odmah navalili da piju. Pročulo se po celoj ulici, za kuce. Stuštile se komšije iz susednih zgrada, preselili smo ih preko puta iza žive ograde, opremili ih kutijama, hranom, vodom, mazili ih, a za danas je obećan njihov smeštaj na sigurno. I odoh kući, sa mislima o kucama. Bojala sam se saobraćaja.

Jutros ih nisam zatekla, ali sam večeras saznala od brata devojke koja je udomila macu, dok je učio, motrio je na kučiće. Prešli su put, stali ispred našeg ulaza i, kada je naišao neki čovek, poigrao se sa njima, a oni, srećni, odoše za njim. Neka im je srećno!

A najlepše, što sam videla danas, tj. jutros, kada sam vodila Hamba na vršenje nužde je ovo

ježevi, 28.4.

Verujem da smo ih prekinuli u ljubavnoj igri, jer je ovaj levi, pretpostavljam mužjak, frktao na mene, a ona, stidljivica, nije htela da nam pokaže lice!

Ptice pevaju, naročito kod moje ćerke, tj. preko puta njenog stana, rekla bih slavuj, koji peva svojoj dragoj i danju i noću, dok ona leži na jajima. Predivno!

Proleće je fantastično. Mnogo lepih stvari se dešava!

HRISTOS VASKRESE!

Uskrsnji sto, Mima

Srećan vam Uskrs, dragi moji prijatelji.

Želim vam, da ga lepo i veselo proslavite, sa vašom familijom.

Puno vas pozdravljam!

USPAVLJIVANJE, iz inata

24.X, u bakinim kolima

Malo ću da pišem o mom unuku. Neću vas previše daviti, već samo da se malo pravim važna. Ovo je moj blog pa mi se može! :D :D :D

Moj unuk ima skoro tri godine. Nikada sa njim nije bilo problema sa uspavljivanjem. Već dugo ga uspavljujemo uz crtani i pesmice. To je uglavnom bila moja dužnost, ali za spavanje oko 14 h.

Pre jedno desetak dana, moje ćerke promenile tajming u odvozu i dovozu moje zamene, tako da je ta čast pripala tetki ili mami.

No, ni jednoj nije polazilo za rukom. „Sve“ su pokušavale, ali ništa. Ne mogu da kažem da je patio za mnom, ali, da imam više mašte od obe moje ćerke, to mogu da kažem, što sam danas i dokazala.

Mali je on i treba mu malo sna, baš u to vreme. I, naoružam se strpljenje i pripremim se za frku.

Ubedim ga da legnemo, zamračim, malo sam upotrebila i „čiku“ (nekog, koga se boji iz hodnika, ali ga nikada nije video, niti je to istina, pouzdano znamo). Gledao je neke trke na „babletu“, kako ga on zove, a ja pronašla crtani na mom mob telefonu, koji on obožava.

I počinje priča:
– Neće Jeje pava!
– Neće, neće Jeje da spava, samo malo da odmoriš oči!
– Neeeeeeće, neeeeeće, i počinje da ustaje.

Grabim ga za ruku i pričam dok on vrišti: ehej, čekaj Jeje, nemoj da te čuje čika, on ne voli kada deca plaču. Utišava se malo, a ja nastavljam: jao, jel znaš kako je došla kod nas na vrata maca i rekla kako hoće da se igra sa Hambom (moj pas). On i dalje plače, rita se, otima, a ja samo meljem: i rekla ona tako jaoooo, Hambo hajde malo da se igramo i tako su oni otišli na terasu, a onda je maca tražila da jede i ja sam joj dala granule. Pa su se oni tako jako smejali i igrali na terasi.

Prestao da plače i sluša.

– A jesam li ti pričala onu priču o devojčici i crvu? Aaaaa, nisam: pa da, zagrizla devojčica jabuku, kad začuje, hej, stani, pojela si mi pola kuće.  Juuuu, upita devojčica, ko to priča? Pa ja, zar me ne vidiš, ja sam crvić iz jabuke? Joooooj, izvini, što sam ti pojela kuću, evo, doneću ti novu jabuku.

Jeje se okreće na stomak i diše onako, kao da će da zaplače.

Ja ga mazim po čelu i počinjem da pevam, sve tako, jedno za drugim.

Pevam mu „tata, kupi mi traktor, bicikl i jedan bager“… a on diše sve dublje.

Pevam mu pesmicu o golubu….. i
čujem kako ujednačeno diše, oznojan. Spava, kao da se nije ništa ni dešavalo. :D

Moja misija je obavljena!

Nije lako biti dete, a bogami ni baba, tvrdoglava kao mazga. No, pošto smo oboje blizanci, verovatno se zato tako dobro i slažemo.

Izlazim iz sobe kao pobednik, dok moja ćerka, sedi i krsti se, ne veruje da joj je sin zaspao.

SAVET: Upornost, upornost i upornost. Ne može trogodišnjak biti jači od nas, zar ne?