NEDELJA SMEHA – 6. deo

POJELA KUCA

Godinu dana pre bombardovanja, moja rodjaka i ja smo putovale za Budimpeštu na Dzonatan dej, seminar, koji je okupljao sve one koji su se bavili prodajom Alojinih proizvoda. Nas dve smo odsedale kod jedne njene prijateljice u stanu. Kako moja rodjaka nije imala kome da ostavi svog kucu, vodila ga je sa nama. Švrća je bio mali, slatki mešanac. Muvao se po kolima, preskakao od mog krila do zadnjeg sedišta, sedeo ispred mojih nogu a kada bismo stale na nekoj pumpi, istrčavao bi napolje i „švrćkao se“ okolo. Dva puta smo ga zaboravile na pumpi, pa ga se setila posle nekih 15-tak kilometara. I vratismo se po njega i dobro se namučismo da ga pronadjemo.

Dok smo nas dve lagano ćaskale tokom vožnje, Švrća se zaradio ispred mojih nogu. Obe bacimo pogled i vidimo da žvaće NEKI papir. I, kako smo se približile carini, tako rodjaka krene da skuplja dokumenta, koja će pokazati cariniku. Kad, gle, nema ZELENOG KARTONA! Ju, iznenadi se moja rodjaka, koja je inače tako mrtva hladna, da to ne možete zamisliti i konstatuje da je BAŠ TU BIO NA POLICI!

I odjednom, ukapiramo obe, DA SE ŠVRĆA DOGRABIO ZELENOG KARTONA I DOBRO GA IZJEO!

Mene je, naravno, oblio znoj, počeo stomak da mi se zavrće, jer, poznajući madjarske carinike, mogle smo očekivati da će nas vratiti u Jugu. Ja se sva ustreptala, ufrkisala, a ona mrtva hladna. Dodjosmo do carinika ona mu pruža pasoše a mene spopao i smeh od muke. Traži ovaj i ZELENI karton. Rodjaka mu dodaje ostatke zelenog kartona. Carinik gleda zgužvani papir, koji smo nas dve kao „ispravile“, ali fale delovi. Gleda nju, a ja ne smem nikog, jer mislim da ću pući i od muke i od smeha.

Pita carinik šta je ovo a na to ona odgovara, kroz blagi smeh: POJELA KUCA, pokazuje na malog koji sedi meni u krilu i pravi se blesav. Onda ovaj upita da li imamo papire za kucu, na šta ih rodjaka vadi i pokazuje ih. Carinik, sav zbunjen, prevrne očima i pokuša da nas vrati nazad. Medjutim, poznajući „filozofiju“ carinika, rodjaka mu ponudi šuškavi „dogovor“, što je ovaj prihvatio, uzeo, pokazao nam rukom da nastavimo prema Madjarskoj! Uf, dobro smo prošle i za malo nam Švrća nije došao glave!

A naredne smešne fotke nam je poslala ŠKORPIJICA, pa uživajte i smejte se!

E, ja se slatko ismejah!

NEDELJA SMEHA – 5. deo

I sada najbolje fotke, sa klincima!

Sta deca znaju šta je patka!

Hajde mali, požuri, požuri!

Lepo sam ti rekla da ću ti od piše napraviti praćku!

Toliko za danas!

Hvala mojoj ćerki na pomoći a vi se slobodno smejte!

NEDELJA SMEHA – 4. DEO

BIZARNI ZAKONI

Dohvatim se danas Pressa, prelistavam, čitam naslove, neke tekstove i dodjoh do ovog. I krenem da ga čitam i zamalo se nisam upiškila od smeha.

Neverovatno je kako u mnogim zemljama nije zakonodavstvo osavremenjeno, pa su tako na snazi i zakonska akta stara po nekoliko decenija.

Tako je u Švajcarskoj zabranjeno puštanje vode posle 10 uveče, pa s tim u vezi i muškarcima da piške stojeći, da ne prave buku u wc-u.

Naravno, ovo je sve prepisano iz novina, ali u skraćenoj verziji.

Ovaj zakon je doživeo nekoliko promena pa je amandmanom 1892. godine šenama, ipak, dozvoljeno da ih nose, ali samo samo dok drže uzde konja, ha, ha, ha! Mnogo se pričalo o ovom zakonu pa je rešeno, 1969. godine da je nepromišljeno menjati ovaj zakon zato sto su modni trendovi nepredvidivi.

Isto tako, u Francuskoj je na snazi i zakon koji zabranjuje da vlasnici svinjama daju ime Napoleon. Takodje, prema zakonskim propisima na radio stanicama je obavezno da se pušta minimum 70 posto francuske muzike u periodu od osam ujutro do osam uveče.

U Velikoj Britaniji nije dozvoljeno umreti u zgradi parlamenta, odnosno Vestminsterskoj palati, jer je to kraljevska palata i prema zakonu, svako ko umre u njoj ima pravo na pogreb o trošku dršave i uz dršavne počasti. Ukoliko nekom pozli u zgradi, obezbedjenje ga odmah iznosi napolje.

U Škotskoj je zabranjeno odbiti stranca koji pokuca na vrata i zamoli za korišćenje toaleta, dok je u Jorku dozvoljeno ubiti Škota unutar starih graskih zidina, ali samo ako je on naoružan lukom i strelom (ovo je super lak način da se rešiš komšije Škota, ali moraš po ubistvu da mu tutneš luk i strelu, a prvo ga navabiš unutar zidina)

U Kini je donet zakon kojim se tibetanskim sveštenicima zabranjuje reinkarnacija bez odobrenja vlasti, a sve u svrhu institucionalizovanja pojma reinkarnacije, tj, i mrtar mora da poštuje zakon.

Medjutim, Amerikanci su šampioni u broju nebuloznih zakonskih akata. Evo nekih, od kojih, dok sam čitala, za malo nisam pala sa stolice od smeha. Moram reći i to da ih je naravno, vreme pregazilo i niko ih se ne pridržava, ali su i dalje važeći.

U Arkanzasu, muž legalno moše da tuče svoju ženu, ALI SAMO JEDNOM MESEČNO, dok se u istoj zemlji, oralni seks smatra sodomijom.

U Nevadi je dozvoljeno da vlasnik imanja obesi čoveka koji je ubio psa na njegovom posedu!!!

Na Aljasci je dozvoljen lov na medvede, ali je ZABRANJENO PROBUDITI MEDVEDA SAMO ZA FOTOGRAFISANJE!!!

Koja bi budala budila medveda samo da ga fotografiše, neverovatno!

U Kentakiju su svi gradjani obavezni da se OKUPAJU jednom godišnje.

U Tenesiju je protivzakonito da Žena pozove muškarca na seks.

U Njujorku je i dalje na snazi nekoliko neverovatnih zakona – zabranjeno je bacati nekome loštu u glavu radi zabave ili šale i zabranjeno je i glasno srkanje supe!!!

Skakanje sa zgrada je, takodje, strogo zabranjeno, a kazna za skok, ukoliko se preživi, je SMRT!!!

Kazna za flertovanje na javnom mestu u Njujorku iznosi 25 dolara.

U Zapadnoj Virdziniji na snazi je zakonska odredba kojom se deci zabranjuje ulazak u školu ukoliko imaju zadah na LUK!
Pa po ovom poslednjem, mnogim našim ljudima bi bilo zabranjeno ulaženje i u prodavnice i na radna mesta. Baš danas je jedna mušterija džibrila na beli luk da smo htele da se ispovraćamo, sestra i ja! Katastrofa!

Eto, dragi moji blogeri, zakoni su fenomenalni! Volela bih da znam da li i u našim zakonima ima takvih nebuloza!

Ako ste se nasmejali, neka ste, to je i bio cilj!

NEDELJA SMEHA – 3. DEO

Karleuša, nekad

Draganica, slatkica

Brega, dečkonja

SMEŠNI, DA NE KAŽEM ODVRATNI, STIHOVI NARODNIH PESAMA

* Moja mala nema prednjih zubi, kad me ljubi, jezikom me ubi!

* Nećeš čak ni pasulj da mi skuvaš, a kamoli decu da mi čuvaš!

* Skini, skini košulju, al nemoj burshalter, ostavi bar nešto mala, da pocepa panter!

* Otišo si, sarmu probo nisi, kuče laje, a ja mislim ti si!

* Ja te volim, ja te obozavam, ja bih s tobom da se razmnožavam!

* Ja sam dama visokog morala, zato svoju nikom nisam dala!

* Ispred kuće metar drva, ti si moja ljubav prva!

* Pletem dzemper, dzemper mi u ruci, dodji mala pa mi ga navuci!

* Otišoooooo si, e pa nesiiii, nisi bio bog zna kako seksiiiii!

* Nisam zgodan, al sam neophodan, ko me proba, želi me do groba!

* Mala moja na vrh sela moga, ti živiš u oblacima, ja živim u opancima!

Ovo sve je objavljeno u listu STIL, broj 148.

VIC NEDELJE (Press, 22.novembar)

- Zašto je Berluskoni Tadića oslovio sa Kluni?
- Zato što je došao sa 11 ministara (Oceans Eleven).

NEDELJA SMEHA, nastavak

Povredio Crnogorac nogu i otišao kod lekara.
Lekar: Ne vredi, polomljena je, moraćete da stavite gips.
Crnogorac: Čuj, jado, gips?!
Mermer turi, mermer!

****

Koja je razlika izmedju fudbalera i nogometaša?
Fudbaleri idu u Juž
nu Afriku!

****

Koja je razlika izmedju pametne plavuše i NLO?
- NLO je vidjen.

****

… a biće još!

NEDELJA SMEHA

FAJTERKA

Koliko će ovo nekome biti smesno, videćemo!

Imala sam tada, 11 godina. Kao i svake godine, i to leto nas je tetka, učiteljica, vodila sa svojim djacima na more. Novi Vinodolski, hrvatsko primorje. Išle smo nas četiri iz familije, ostalo deca iz tetkine škole.
Smestili nas u neko odmaralište. U jednoj sobi, kao u kasarni. Na prozorima ni zavese, a u prizemlju. Kupatilo, odnosno tuš kabina, čekanje u redu u hodniku. Pa, da, decu može da zajebava kako ko hoće. Mali su, šta oni znaju kako treba!

Odlazili na plažu svaki dan, plivali, užinu dobijali svako popodne, dzema i hleba. Super!

Posle večere, koja je bila u nekim ranim večernjim satima, bili smo slobodni, do smrkavanja.
Ja sam bila, kao što već znate, jedno, vrlo mirno i poslušno dete. Vrlo zahvalno za odgoj. I, krenusmo moja sestra od tetke i ja u šetnjicu. Bila su to vrlo bezbrižna vremena. Šetamo, smejemo se, kad odjednom, izleteše ispred nas neki „klinci“, otprilike naših godina. Njih četvorica, raširili se i ne daju nam da prodjemo. Mi, moli, kukaj, jok! E, jel nećete, mamicu vam da vam mamicu, zaletim se ja na jednog, šutnem ga u nogu, baletankom na kojoj je bila mala blokeja na djonu, viknem sestri BEŽI, i utekosmo im. Ispričasmo ostaloj deci iz sobe šta nam se desilo. Srce mi je bilo u peti. Bojala sam se da ne dodju u naše odmaralište. Rekla sam i tetki, za svaki slučaj.
Kad, sutradan uveče, dok smo bili na večeri, došli naši „udareni“ drugari. Ovaj, što je dobio nogom u nogu, pokazao je mojoj tetki razderotinu od prepone do ispod pola butine. Ajoj, majko mila! Pa nisam ja baš to htela, ali, ko ih šiša, sami su tražili „fajt“. To su i dobili. Učiteljica ih je još i izgrdila, a nas dve nismo više išle same u grad.
Eto, tako to rade „tihe i mirne“ devojčice.

FAJT 2.

U gimnaziji. Drugi razred. Imam najboljeg druga Gruju, koji sedi iza mene i čuva mi ledja. Jedan dosadnjaković, koji je tada igrao u KUD Svetozar Marković, stalno nas je klao „narodnjacima“ i to na sav glas. I krene tako prema meni, unoseći mi se u lice. Ja sam nešto bila tog dana u dešperatu, i zamolim ga da me ostavi na miru. Medjutim, on još gori. Počne da me zajebava, da mi se smeje. Ja, ne časeći časa, razvalim mu šamarčinu. On, meni, takodje. E, moj drug Gruja je video SAMO taj šamar, izleti ispred mene, ispička druga „pevača“. Dodje do mene, da vidi da li sam ok. Jesam, samo mi malo bridi obraz!
Da nije bilo Gruje, verovatno bismo se pomarali tu u razredu.

Eto, takva sam ja. Ne diram dok me ne dirnu. Opasna!

Sada malo smešnih oglasa i poruka:

I po koji vic:

Dzejmsu Bondu zvoni telefon.
-Dzejms, gde si?
- Evo me u Nici … Bataj-Nici!

*

Razgovaraju dve plavuše na autobuskoj stanici:

- Jesi li se ti udala?
- Nisam.
- Pa šta čekaš?
- Autobus!
A ovo mi je malopre poslala moja prekoterasna komšinica:

a biće još….

NAS TROJE NA KEJU

Danas je bio predivan sunčan dana, još lepši nego juče. Krenusmo, Mima, Tedi i ja na kej. Bilo je teško probiti se do šetališta, jer se izvode neki grozni zemljani radovi, tj. zamena cevi, da li vodovodnih ili kanalizacionih, nemam pojma. Trebalo je da predjemo preko one mekane blatuštine. Stavili su dasku, jedno dva metra a uzanu deset cm. Ja sam prešla, kao na gredi, a Mima je nosila Tedija. Medjutim, ovaj je video psa i usled prelaska ove „grede“, počeo da se vrpolji, tako da je Mimu izbacio iz ravnoteže pa je zvršila u blatu, ali, srećom, samo patikama, dok je Tedi ostao u njenim rukama. Bila je basna kao ris. No, opočeli smo šetnju na donjoj platformi, jer su tamo uglavnom, samo pecaroši. Tedi je trčkarao, ne fermajući nas!

Mima je pozirala a u pozadini se vidi Tvrdjava i Most duga!

Tedija je bilo teško uhvatiti, samo mu se videla antena od repa!

Mima ga je stigla i pridržala da se fotkaju.
Išle smo dalje, prema Štrandu i bivalo je sve toplije. Naravno, skuvala sam se u čizmama i kožnoj jakni, dok se Mima skinula u majicu!

alt="Resize of IMG_3201" title="Resize of IMG_3201" width="3
class=“alignleft size-medium wp-image-743″ />
Galeb se prepustio i Dunav ga nosi!

Ja sa Tedijem ispred Cepelina, na kome je bila svadba moje ćerke prošle godine, 11. maja!

I Tedi je sreo drugara, provitlao se malo po keju i onaj je odustao.

Gospodja Duda se već davno nije ovoliko fotkala.

Njih dvoje se maze!

I plovi mala ladja Dunavom!
I posle divne šetnje, krenusmo kući, zadovoljne i opijene suncem!

PARK U JESEN

Danas predivan dan. Prošetah sa onim malim rodjakom po parku i jednostavno nisam odolela da ne napravim par lepih fotki. Boje su fantastične. Uzivajte, a komentar je svaki suvišan!

I jednostavno ne mogu da se zaustavim! Nisam ih sve postavila, da vas ne bih udavila. Ja sam, više nego očarana Dunavskim parkom. A labudovi, Isa i Bisa, muž i žena, za sva vremena!
(Neke fotke sam morala naknadno da smanjujem zato što ih je ON prepolovio:)

MOJ „SPALE“

Prvi auto koji sam kupila od svoje plate je bio ovakav žuti lepotan sa sivim krovom, koji se mogao spuštati, otvaranjem, kao nekada sardina. Otkačiš, i uvrćeš, do kraja. I onda, kosa na vetru, sunce u potiljak. Milina jedna. Krenuću, malo od početka!

Zaposlila sam se u decembru 1972. godine, sa 19,5 godina. Firma je bila Autovojvodina. U njoj su se nalazili saloni za prodaju automobila, raznih vrsta, kao i servis za popravku istih a i teretnih vozila. Radila sam nekih godinu dana, kada je moj ćalac predložio da polažem vozački ispit. Meni to nije padalo na pamet zato što mi je uvek bilo muka, pri svakoj vožnji. Put do mora i nazad je bio propraćen teškim mučninama i povraćanjem, pa iz tog razloga nisam imala želju da vozim. Bila sam, naravno, u zabludi, jer se ne može porediti vožnja, sa mestom suvozača ili putnika koji sedi pozadi. No, jedva me je ubedio. Krenusmo sestra i ja i još dve komšinice. One sve popadaše na testovima a ja prošla glat. Pravila se važna, naravno.

Odmah po položenom vozačkom ispitu, uplatih ja Spačeka. On mi je nekako jedino išao uz mene. Rekli su mi da je to pravi ženski auto. Samo sipaš benzin i voziš!

Posle mesec dana, stigao mi moj žuća. Bila sam srećna kao majmunče! Ali, kada sam videla menjač, prilično sam se ubedačila. Nisam znala kako ću uspeti da savladam onu „kuku“ koja mi je pretila, izlazeći ispod „kontrolne table“. Crna drška, kruškastog oblika i na njoj obeležano, kako treba ubaciti u prvu, drugu, treću, četvrtu i rikverc. Vežbala ja, vežbala i uvežbala. O, kako je to bio divan osećaj. On plovi po putu, a meni se brk smeška. Tata, naravno, nije želeo da sedi samnom u kolima, tako da sam sama morala da se borim, em sa novim menjačem, em sa svim saobraćajnim znacima, pandurima, semaforima i raskrsnicama.

Bio je ćale u pravu. Jedino tako sam mogla da savladam sve, inače bih se oslonila na njega i verovatno ne bih odradila sve kako treba, kasnije.

Kako je bio juni mesec kada mi je stigao Spale, ubrzo sam osetila i čari vožnje sa spuštenim krovom. Pokazalo se i vrlo korisno to, što sam se ja uglavnom zaključavala iznutra i desilo se jedanput, kada sam trebala da otvorim kapiju i udjem u dvorište mojih roditelja, da su se vrata zaključala pa nisam mogla da udjem u sopstveni auto. Onda sam donela stolicu, otkopčala krov, prebacila se preko vrata, dohvatila onu kukicu za otključavanje i uterala kola u dvorište.

Posle nedelju dana vožnje mojim novim kolima, uspela sam i da ih „ponovim“. Kažu ljudi da to tako treba. Dobro. Želela sam da se uparkiram ispred svog stana tako da napravim ulevo veliki luk (kao polukružno okretanje na raskrsnici) i parkiram se izmedju dva drveta. Ha, ha! Samo sam želela, ali ne i uspela. Potrefila sam kuću levim blatobranom. Presekla sam se i uletela u kuću i saopštila tati šta sam uradila. On se samo nasmejao i pitao me: Kako si to uspela? Izašao da vidi štetu i rekao mi, ne brini, to će oni tvoji samo odšrafiti i montirati drugi i gotovo. Aha, trebalo se pojaviti sa tako smrskanim blatobranom na poslu. Možete misliti one majstore u servisu, jedva bi dočekali da me zezaju. No, parkirala sam se tako da se ne vidi leva strana, ispred firma, pozvala šefa servisa za Citroenova vozila i zamolila ga da on odveze kola u servis i to mi odradi. Naravno, pukla je priča u celoj firmi, pa su me malko i peckali.

Vozala sam se ja tako tri i po godine u. I stvarno je bio auto za žene. Sve sam znala oko njega, što god je trebalo. Kontrolisala ulje, akumulator, gume i sipala gorivo. Medjutim, ono što je bilo loše kod njega, to je svakako limčić od kojeg je bio napravljen. Smešno, tanko, tako da ga je korozija napala, na donjem delu vrata. I, rešila sam da ga prodam jednom tipu koji nije bio iz Novog Sada, samo da ga ne bih gledala i patila za njim.
I tako se rastasmo moj Spale i ja. Moralo je tako. Lepo nam je bilo zajedno. Nismo se svadjali, nikada! Nikada me nije ostavio na cedilu. Bio mi je pravi prijatelj.

Sve ovo vam ne bih ispričala da danas nisam videla jednog u mojoj ulici, svog išaranog. I uhvatih sebe kako se smešim!

DIVAN, SUNČAN DAN

E, da nisam uvek loše volje, videćete u današnjem postu.

Izmamilo me ovo jesenje sunce, sa fotoaparatom u ruci. Krenuh Dunavskom ulicom i kliknuh na Dunavski park.

Mamio me je da udjem u srce parka, ali mi odlazak na posao to nije dozvolio. Skrenula sam desno i napravila još jednu fotku istog.

Dan je bio prelep, topao, 16 stepeni, za nepoverovati. Krenula sam prema Bulevaru Mihajla Pupina i tamo napravila par lepih fotografija. Uzivala sam, a nadam se da ćete i vi!

Ovo je pogled prema mostu Duga, ali daleko pa se ne vidi. Skrenuh desno, prema ulici Modene i ugledah sveže posadjen dan i noć, premda bih pre rekla „dan“. Noć imamo već u četiri sata popodne, a dana sve manje.


I Katolička crkva je obasjana suncem i bašte su bile pune ljudi!

Skrenuh prema Zmaj Jovinoj. Tu sam želela da snimim par bašti, ali je bila užasna gužva. Jedva napravih i ovu fotku, kada se napravila „rupa“ na asfaltu. Uglavnom su bile pune bašte na suncu. Ove fotke su napravljene oko tri sata po podne. Na poslednjoj fotografiji, prepoznaćete i fotografa na desnoj, dugačkoj senci.

Sunce se spremalo, polako, na počinak, a ja, na svoje radno mesto.
Uveče, ispred radnje, devojka je pravila one velike balone, umačući dva kanapa u kofu na penom. Pogledajte koliki je balon, ali gledajte levo, prema fasadi! Uvek se skupi puno klinaca, koji skaču da ih probuše!

Bilo je predivno prošetati po gradu!

Sutra kiša!

(Žao mi je što fotke nisu pratile tekst, ali, odgovaram na postavljena pitanja ukoliko bude nejasnoća