Sigurna sam da je svako od vas, bar u detinjstvu, imao neke navike koje su izludjivale vaše roditelje.
Ne znam koliko su moji izludjivali od mojih navika, ali, znam da im nije bilo baš lako.
Imala sam nekih 5,5 godina, kada sam otkrila uvijanje kose, prstom. Odvaja bih pramenove, namotava lih na prst i tako ih ostavljala. To bih uradila sa celom kosom. Izgledala sam kao crnkinja. Onda bih sve to rasplela, pa ponovo. Mama me je opominjala da to ne radim, da se ne čupam, da će otpasti kosa, ali, avaj, nije pomagalo.
Naročito je bilo izraženo kada sam ležala u dečijoj bolnici, šest nedelja. Klinka, koju ništa nije bolelo, koja je dva puta dnevno dobijala peniciline, koja je bila odvojena od roditelja prvi put u životu, koja nije htela da plače ni kada je dobila batina od mame, ni kada ih je videla kako dolaze u posetu. Stajali su iza stakla, na terasi, a njoj su se oči caklile. Tata mi je doneo naočare za sunce, jer, išlo mi je u oči BAŠ kada su dolazili da me obidju. I videli su moju „zatalasanu“ kosu. Znam šta me je tada tištalo, ali, to je prešlo u naviku.
Puberteta se baš i ne sećam, naročito. U stvari, bila sam ošišana dosta kratko, sa onim repovima pozati. Da, da, setila sam se, pa njih sam uvijala.
Posle gimnazije, već poraslu kosu, počela sam da grickam. Sve ono što sam mogla da dovučem do zuba, bilo je odgriženo. Zašto, pojma nemam. Verovatno mi je kosa bila „kriva“ za sva nezadovoljstva.
Onda sam se ošišala na kratko i takva sam i dan danas, s tim što sam plava.
Jedino kada su mi deca bila mala, nisam stizala da obradjujem kosu. I, onda se desila tragedija sa roditeljima, što je bio opasan okidač za „osvetu“, na glavi. Počela sam sa čupanjem kose. Imala sam ćelave pečate na glavi, gore na temenu. Frizerka se mučila da mi to sve zataška, molila me da to ne radim, ali, ja, prosto, nisam mogla da se rešim toga. Čupanje kose me je umirivalo, a da li je bolelo, očigledno nije, jer, bol, koja je bila u meni, bila je jača.
Onda sam se opet ošišala, još kraće, ali, ni to nije bilo dovoljno da prestanem sa čupanjem. Predeli iznad ušiju, prema pozadi, bili su skoro ćelavi. Tadašnji moj frizer, nije bio baš od poverenja, pa je uspevao da me obruka pred svim mušterijama, pitanjem: pa šta to uradi sa glavom, ženo božija? Znaš li ti kakve rupetine imaš? Da, da, upozorila sam ga, diskretno za te rupetine, da ćuti, da ne naglašava pred svima, medjutim, nije izdržao, a ni ja kod njega. Prestala sam da idem kod frizera i uzela makaze u svoje ruke. Sama se šišam, sama se farbam i šlus. Godinama sam bila mirna, bar što se kose tiče, no, u posednje vreme, ponovo su ruke počela da rade po njoj. Čupkam šiške, tako da su prilično proredjene.
Znam, nije to dobro, ali, sa smanjenjem pritiska, pod kojim sam trenutno, prestaće i ove loše navike.
Imate li ih vi?
