PRISEĆANJE …

Secam se današnjeg dana, 8. februara 2009. godine. Čekala sam, sva uzbudjena, Drvenu advokaticu. Trebala je da stigne kod mene kući da mi pomogne da otvorimo MOJ SOPSTVENI BLOG.

I stigla je. Upoznale smo se i zvanično, inače, do tada, samo preko komentara, koje sam ja ostavljala na njenom blogu. Nije ona jedina kod koje sam komentarisala.

Ne mogu a da ne spomenem osobu koja me je i uvela u blogosvet. To je Makarona, koju poznajem već „sto“ godina. Ranijih godina je naše druženje bilo češće, medjutim, život nas odvede u neke druge pravce, pa se vidjamo redje. Bilo je jako simpatično, kako me je na fiksnom telefonu uvodila u njen blog. Bilo je povuci potegni. No, uspela sam i hvala joj na tome. Od tada, do otvaranja mog bloga, mislim da je prošlo oko 9 meseci. Toliko sam samo komentarisala i obećavala kako ću, uskoro, otvoriti i svoj blog.

I, došao je taj dan. Namučila se Advokatica samnom. Nije lako u 56. godini početi nešto novo. Postoji volja, ali, glava bas ne sluša. Uspele smo, što je najvažnije. Dan, za danom, posle toga, gnjavila sam je kojekakvim pitanjima. I ne samo nju. I Dedu i Makaronu i pitaj boga koja još nisam.

E, sada, posle godinu dana, mogu da vam kažem da mi je sve miliji ovaj moj blog. Da, postala sam teži zavisnik. Pa, briga me. Neka sam. U ovim godinama, više me nije briga kada mi neko kaže DA JE BOLJE DA SE DRUŽIM UŽIVO, NEGO TAMO SA NEKIMA KOJE NI NE POZNAJEM. Da, nije me briga! Ovo je MOJ BLOG I MOJE PRAVO da pišem što god mi je volja. I to i radim. Primetili ste da se ne bavim politikom, ni verskih opredeljenjem. Uglavnom pišem o dogadjajima u kojima sam ja učestvovala. Dobro, bilo je i drugih tema. Ma, svega je bilo, svega, što god mi je palo na pamet, ja sam morala da podelim sa svima vama. I ne kajem se ni zbog jednog napisanog posta. Bilo je nekoliko komentara koje nisam želela da objavim, iz meni znanih razloga. A osobe koje su ih ostavile, pretpostavljam, ukapiraće, možda danas, zbog čega njihovi komentari nisu objavljeni.

Neću ni u buduće komentarisati ni tv program, ni novine koje ko čita i zašto, ni muziku koju ko sluša, jer, to je stvar ličnog izbora i trenutnog raspoloženja. Isto kao i klopa. Danas vam se jede paprikaš, sutra isključivo paradajza, hleba i masti, a zašto je to tako, ko zna. Prema tome, o ukusima nećemo raspravljati. Neka svako sebi odredi šta je najbolje za njega!

Uh, ala sam se zaletela, kao da mi je poslednji post!

I eto, prodje godinica našeg druženja. Bilo mi je lepo sa svima vama koji posećujete moj blogić i ostavljate komentare!

Neću nikoga od vas, dravi moji, posebno, ovde komentarisati, jer ne znam kojim redom bih krenula. Znate vi to odlično i sami. Znate tačno kod koga idem redovno, kod koga redje, a kod koga samo zavirim, čisto da vidim šta ima novo, a kod nekih sam prestala da idem. Razlozi su različiti. No, oni nisu ni bitni. Tamo gde mi nije prijatno, ja jednostavno više ne idem da ne bih došla u iskušenje da kažem nešto ružno.

No, da više ne koljem, želim da vam se svima ZAHVALIM na posetama i komentarima koje ste ostavljali kao trag da ste bili u gostima. U stvari, neko ko vam je stalno u „kući“ i ne smatra se više gostom.

Ljubim vas sve i dodjite, moja vrata su vam širom otvorena!

ŠETALE SE „OMLADINKE“

Rešile dve „omladinke“ da se prošetaju. Izmamilo ih sunce. Taman, kada su krenule prema keju, navukao se jedan čudan sivi oblak i zaklonio im sunašce.
No, njih dve, rešene da prošetaju, bez obzira na oblak.

Dodjoše do keja. Temperatura, pored Dunava, bila je znatno niža nego tamo, izmedju zgrada. Opremile su se kapama, rukavicama, toplim jaknama i čizmama.

Pogled je bio divan. Sunce se pojavilo i obasjalo petrovaradinsku stranu keja i tvrdjavu.

Dunavom su plovile sante, ali opet, nekako sa one strane. Naravno, slikale su jedna drugu. Prvo starija mladju:

pa onda mladja stariju:

Primetite oblak iznad njene glave. Dugačak a ne naročito širok. Kasnije se i nekako raspršio.
Kretale su se u pravcu Štranda. Napravile još par fotografija, uzajamnih. I, u jednom momentu, palo nam je na pamet da bi bilo lepo da imamo i jednu zajedničku fotografiju!

Naslonile smo se na klupu i dogovorile se da sačekamo nekog ko će prvi naići i zamoliti ga da na „okine“!

Leci je videla u daljini jednog „omladinca“. Ja sam se skoro upiškila od smeha na taj izraz i smejala sam se dok on nije došao do nas. Onda sam ga zamolila da nas fotka, što je on sa oduševljenjem prihvatio, uz komentar: Pa, kako da ne, treba da imate lepu uspomenu!
Aha, da, da, došle smo sa školom na ekskurziju, pa malo na izlet na kej, pa nas čeka razredna da krenemo na Djavu! Naravno, ovo smo posle nas dve komentarisale a omladincu se zahvalile na raboti! Sunce je celu fotku obojilo nekom neverovatnom crvenkastoj bojom zalaska.

Stigosmo do Štranda i zaokrenule prema kući jer je bilo jako hladno. Doduše, starijoj omladinki, dok se mladja nije žalila!

Leci je spazila jato vrana ili gavranova, kako se smestilo u jednu ogoljenu krošnju. I to smo ovekovečile fotoaparatom. Ispala je lepa fotka, jer je sunce već otišlo na počinak.

I jedva stigosmo do kuće. Ja sam se načisto skočanjila od vetra.

Posle ove šetnjice, prijala nam je kafa i plazma tortica.

Savet svima! Upražnjavajte šetnje sa prijateljima! Korist i nogama i glavi, a o druženju da i ne pričam!

JOŠ JEDNA O ZUBIMA!

Ne znam, možda se neki od vas sećaju vremena kada smo putovali u Tursku da se dobro i jeftino obučemo. Bilo je to u prošlom veku, 198 i neke godine. Posedasmo u autobus, nas četvoro. Dva bračna para. Ja ponela jastuče, ćebence, jer put do Turske traaaaaaaje. I popila, naravno, tabletu protiv mučnine, jer imam jako veliki problem sa istom.

Na svakom odmaranju, ja sam spavala, što mojoj drugarici nije nikako odgovaralo. Želela je sa nekim da toroče, ali sam ja bila omamljena tabletom.

Stigosmo, posle sto sati putovanja u Istanbul!
Smestili nas u neki hotel, šklj kategorije. Malo smo se osvežili, nasmejali wc šolji koja je imala pipicu za znate već šta, nešto čalabrcnuli i krenuli u razgledanje. Imali smo uputstva, gde treba da idemo i gde se lepo i dobro pazari.

Svi putevi su vodili na Taxim, jedino je trebalo uhvatiti taxi. Moj prijatelj je stao kod taksiste i krenulo je ispitivanje: On: taksim, a taksista: taxi i tako jedno deset puta, a mi pocrkasmo od smeha. Jedva su se dogovorili. Prebacili se do tamo. Ludnica u saobraćaju. Ne važe tamo saobraćajni znaci, a voze kao ludaci. Strašno, jedva sam čekala da izadjem iz kola jer me već napala muka.

Taxim je exkluzivni deo Istanbula. Sećam se da sam tamo kupila čizme svog života, u predivnoj prodavnici koja je sva blistala od kristala, mermera i ogledala. Prodavci su nas saletali i uspeli da iskamdze lovu od nas.

Bilo je tu još pazara. U jednoj radnjici, moja prijateljica se oduševila ogromnim cvećem. Sirota, nije ukapirala da je veštačko, pa je pitala da li može da ponese pelcer. Tu smo se upišali od smeha, jer smo svi videli veštaka, sem nje.

Kada smo se pošteno umorili, krenuli smo taxijem do našeg hotela. Moju prijateljicu je počela strašno da boli glava. Sedeli smo pozadi ja, ona u sredini i njen muž, sa strane. U jednom momentu, ona počne da bledi. Pitam je šta joj je, a ona kaže muka joj je i krene „ono“ pred povraćanje. Ja, šta ću, zgrabim kesu iz njene ruke, istrasem neke majice i turim joj pod bradu. Sirota ona, namučila se dok nismo stigli. Kako smo izašli iz autobusa, ja krenula da joj otimam kesu i pokazujem joj kantu za otpatke. Ona je ne da, ne govori niša i samo vrti prstom da ne da kesu. Ja otkačila na nju, vičem i pitam je da neće možda da je nosi u sobu da je tamo „prospe“. Ona ćuti i govori mi da se primaknem bliže njoj.

Šapuće mi na uvo: Ne mogu da bacim kesu, ostali su mi zubi unutra!!!

Šta reći na ovo? Sirota ona u svoj onoj agoniji u taksiju i zubi su joj izleteli u kesu. Morala je da ih „sredi“ i vrati tamo gde im je i mesto.

ŠTA SVE VARIMO – DOKAZANO!

Pretpostavljam da dosta vas nikada nije popravljalo zub bez anestezije, što je, naravno, normalno.

E, to što je danas normalno, nije bilo u vreme kada sam ja bila klinka, devojčurak, devojka. Odlazak kod zubara je bio prava mora. Nije bilo čak ni onih prskalica koje malo hlade zub dok se popravlja. Verovatno da ne možete ni zamisliti, kako boli popravka zuba bez svega toga. Svi smo se derali kao manijaci.

I jasni su razlozi zašto naše generacije imaju proteze, navlake ili „kastanjete“. Pre smo se svi odlučivali za vadjenje zuba jer, tada se samo dobijala anestezija.

I tako, ostadoh ja bez gornje četvorke, a ostali zubi su mi bili solidni. Bilo je i nekih popravki, ali, dobro su dobro izgledali.

Prvi komšija, preko puta nas, bio je zubotehničar. Bili smo jako dobri sa njim, odnosno, odrastali smo zajedno, bez obzira što je on bio malo stariji. I, jednog dana, gleda on mene sa tom rupom u osmehu i nagovori me da mi napravi malu protezicu sa onom metalnom kukicom. Meni se to nije svidjalo, da mi se vidi ta žica, ali sam prihvatila ideju „bolje i malo žice nego onolika rupa“ koja je kvarila osmeh, koji je često bio na mom licu. Uzeo mi on otisak. I to je priča za sebe,no, dobro je prošao i ostao neupovraćan. Za nekoliko dana, stigla protezica. Naučio me je kako da je stavljam, skidam, perem. No, bilo kako bilo, navikla sam se na nju. Noću sam je skidala i stavljala na naslon od fotelje na kojoj sam spavala. Desilo je jedanput da mi je nestala proteza. Celu kuću smo pretresli i pronašli je onda, kada je mama presvlačila posteljinu. Sakrila se nesrećnica u jorgansku navlaku.

Nekoliko puta mi je komšija zatezao onu žičicu jer je počela da mi spada.

I tog puta, poslednjeg, bila mi je labava, ali smo se nešto nas dvoje razmimoilazili, tako da nije uspeo da mi je stegne.

Došli su nam neki gosti, doneli čokoladu sa lešnikom. Navali svi na čokoladu, bože mi oprosti, ko da je poslednja. I ja naravno. Borim se sa onim velikim lešnicima i nadasve, tvrdim.

Posle par minuta, ukapiram: JAO, LJUDI, JA PROGUTALA PROTEZU!!!!
Ukućani: KAKO SI USPELA DA PROGUTAŠ ZA BOGA MILOGA?
Ja: PA NE ZNAM, VEROVATNO MI JE SPALA I POMISLILA SAM DA JE LEŠNIK! JAO, ŠTA ĆU SAD?

Mama je bila vrlo zabrinuta, ali ne manje od mene. Već sam zamislila kako mi ona kuka od metala prolazi kroz organe za varenje i para ih redom i kako ću, garant, iskrvariti iznutra i odoh ja u pi*ku materinu. Umreću od onog malog govneta od žice.
U straha su velike oči, ali, ja odlučih da „ulovim“ žicu. Znate, pretpostavljam, šta to znači.
Kakiš, kakiš, pa čeprkaš, jednostavno rečeno i prirodno. Sigurno bi to bio i vaš izbor, kao i izbor mojih ukućana. Samo pronalazak žice može da me smiri i znači: ŽIVA SAM I NISAM ISKRVARILA!

Nije to bio lak zadatak, ni malo. Par dana sam „dežurala“, ali žicu nisam pronašla. To znači, SVARILA SAM JE, sem, ako se nije negde udenula, kao udica. Onu plastiku i zubić sam svarila, takodje. To je bio lakši zadatak.

A žica, nadam se da je ipak izašla, ali mi je promakla!

Posle te epizode, dugo nisam imala „rezervni“ zub.

Ovo sve mi je palo na pamet posle Charolijinog posta o kamenju u bojleru, a nadovezala se na moj i Danijelin post o kamenju u bubregu.

Eto, dragi moji i takva budalaština može da vam se desi. Pa, čuvajte se zubnih proteza, jer mogu biti opasne!

ZAMALO, novi pas!

Kada čovek jedanput iskusi pseću ljubav, onda se ona samo produbljuje. Od kada pamtim sebe, pamtim i raznorazne kućne ljubimce koje smo imale sestra i ja, ali, najupečatljivija ljubav je prema psima. Doduše, njih smo najduže i imali a imamo i sada.

Izmedju ovog poslednjeg i pretposlednjeg, bila je jedna pauza od dve godine, pa nam je onda stigao Tedi, koga već jako dobro znate. Posle četiri godine, stigao i Hambo, kao gostujući pas, vlasništvo ćerke i zeta. Malopre sam ih fotkala da vidite Tedija ošišanog. To je inače dužnost moje ćerke, ali sam ovog puta učestvovala i ja, jer ona ima ispite. Treba još malo da se dotera.

Ima dana kada mi užasno idu na živce, kada se vitlaju, laju, reže, naskaču jedan na drugog, da čovek poblesavi. Ali, ljubav prema njima je ogromna. Ja sam zadužena da im spremam obroke i da se brinem o tome da ih uvek bude. Naravno, šetanje, kupanje, veterinar i sve što uz psa ide. Mislim da sam malo zastranila što se tiče svega gore, pa mi verovatno zato često i preseda „imanje“ psa.
No, juče, odlazeći u grad, naidjoh na jednog malog crnog psa, koji je sedeo u uglu jedne uvučene i isturene kuće. Pomislih, pustile ga gazde da malo prošeta, jer, ovde, kod mene na Podbari, to je redovna pojava.
Bilo mi ga je žao zato što je napolju bilo strašno hladno, no, nisam htela baš jako da se udubljujem u ceo „slučaj“ da ne bih pukla!

Obavila sam posao u gradu, zaboravila na kuče, vraćala se istim putem nazad i videh ga, onako, iz daljine, sedi na istom mestu. Ajao, majko mila, pa on je izbačen iz nečijeg doma, sto posto, šetao, šetao, umorio se i seo u taj ćošak da razmisli o svom životu!
Sva sam se stunjila i nisam mogla da prodjem pored njega od prevelike žalosti.
Skrenula sam u ulicu pre mališe. Usput sam razmišljala o ljudima koji mogu tako da izbace psa u sred zime.
Stigoh kući. Spremala sam ručak ali sve razmišljajući o onom malom crnom kuci, koji je sedeo tamo i smrzavao se. Pronašla sam na internetu fotkicu psa, koji je najsličniji onom mališi, ali će ovaj, čini mi se porasti jako velik.

Zapamtila sam da je negde imao i neku belu flekicu, ali ga nisam zagledala zbog tuge, pa ne znam gde je ona stajala.
Trpela sam ovo u sebi, patila i rešila da ispričam Ćerki. Donela sam odluku da odem po njega i donesem ga kući. Ma, neka ide život, gde je jedan, tu je još jedan!
Plakala sam, pričajući ćerki o mališi. Naravno, ona me je odmah podržala.
Obučem se, krenem na mesto gde je mali sedeo. Prazno, ali na papiriću stoji neka hrana.
Poznajem ženu koja živi preko puta, pa sam joj pozvonila i pitala je za kucu. Reče mi da je bio tu malopre, da su mu oni odneli da jede, ali nije hteo, da šanta na zadnju šapicu i da je jako mlad, tj. kuče. Bila sam očajna što ga nije bilo. Medjutim, ona me je utešila i rekla da ga je sigurno uzela žena iza čije kuće je on sedeo, jer ona obožava pse i skuplja pse lutalice i udomljava ih.
Uh, bilo mi je malo lakše, ali ona „rupa“ u stomaku je još uvek bila rupa.
Razmenile smo brojeve telefona, u slučaju da se mališa vrati, da može da mi javi, da ja trknem po njega i usvojim ga.
Do sada se nije javila, pa pretpostavljam da je kuci lepo tamo, kod plemenite žene!

SREĆA ILI SLUČAJNOST?

Verovatno vam se bezbroj puta dogodilo da kažete sebi ili drugima: Zamisli, molim te, šta mi se danas desilo? Pa ne mogu da verujem! Baš sam pomislila na onu moju prijateljicu, a one me iste sekunde pozvala telefonom! Ili, srela sam prijatelje s kojima se nisam videla „sto“ godina a sinoć smo pričali o njima! Da, i meni se takve stvari dešavaju, a juče naročito. Nije bog zna šta, ali je mene zaista usrećilo.

Dogovorimo se Leci i ja da krenemo u Tempo da ja potrošim ček za nabavku kućnih potrepština. Idemo peške, jer nam nije daleko. Ponesem ja i kolica, jer sam znala da ćemo imati i težih stvari.
Ćaskajući usput, stigosmo za nekih 25 minuta. Super šetnja.

I krenusmo u akciju.

Prva „sreća“ mi se desila na praškovima. Akcija praška za veš od devet kg plus tečni deterdzent za podove. Super cena, utovarimo prašak u korpu i zahvalih se onoj malo promoterki što nam je skrenula pažnju. Devet kila praška, u startu me je već malo bacilo u razmišljanje kako ćemo sve to odvući do moje kuće. „Visok datum“ nam nije dozvoljavao da se taksiramo. Leci, pozitivna, kao i uvek, samo me je smirivala i govorila da ne brinem, da ćemo lako sve preneti.

I tako se redjali proizvodi u korpi, po spisku. Druga „sreća“ je bila na plazma keksu. Ako kupiš dve mlevene i neki preliv (mlevenu plazmu često koristim za kolače), dobiješ na poklon veliku tacnu za tortu ili dve plastične činije, manje.
I, naravno, pristah i na to. Super je tacna za tortu, jer sam istu polomila i ostala bez nje.

I „treća“ sreća ili slučajnost, desila se u vidu KOMŠIJE KOJI ŽIVI DO MOJIH VRATA, koji nije dolazio mesecima u pazar i potrefi se baš kad i nas dve. Pozdravimo se. Nije mu bilo jasno kako smo nas dve zamislile da tu gomilu, koja se našla u kolicima, peške odvučemo do mog stana. Nije mu bilo jasno ni kako smo peške došle do tamo. Onda smo mu objasnile da nas dve pešačimo, naravno, ona mnogo više od mene. Uglavnom, idemo ciljano.

I tako se, dragi moj komšija, ponudi da nas KOLIMA odbaci do kuće sa sve onim bućurem od raznoraznih proizvoda. Pretpostavljam da je u korpi bilo nekih petnaestak kila. Zaista nas je obradovao. U isto vreme smo obavili i kasu i potrpali u gepek robu i za deset minuta bili ispred kuće.

Leci mi je rekla: PA SADA RECI DA NEMAŠ SREĆE!!!

I imala sam, zaista. Takav mi je dan bio. Bila sam zadovoljna i kupovinom i odloženim plaćanjem od 90 dana. Što da ne, kad može!

Važno je biti pozitivan u svakom momentu, bistre glave i ne nervirati se. Uvek se pronadje neko rešenje u koje moramo verovati celim bićem!

NOĆ PUNOG MESECA

Sta će kome doneti ova noć, videćemo! Nekome loš, nekome lep, nekome miran a nekome nemiran SAN!

Ja vam želim miran i dug san!

KUPOVINA NA SLEPO, pored očiju!

SanjaKokica mi je danas dala ideju da vam ispričam priču o kupovini timeshare apartmana, na slepo. Apartman su kupili moji sestra i zet.

Ono, klasika, skupljanje društva, naravno i obavezno, bračni parovi, pa nudjenje apartmana po svetu. Imaju pred sobom samo brošuru. A, ruku na srce, nije to baš ni tako blizu da skokneš, vidiš, odlučiš da li ti se dopada ili ne. No, bilo kako bilo, odluče oni da kupe, dve nedelje u sezoni, s tim da ga mogu menjati za neku drugu lokaciju, svugde u svetu. No, sigurno ste svi već upoznati kako je to funkcionisalo.

I posle, nekoliko godina, odlučila sestra da ode, konačno, da vidi šta je pazarila.
Povede i mene i još jednu prijateljicu, koja je tada imala bebu od 7 meseci.

Bila su to ona vremena kada iz Beograda nismo mogli leteti, nego se to obavljalo iz Budimpešte. Znači, kombi prevozom do tamo, pa let do Amsterdama, pa odatle do Madrida a od tamo do TAMO, nema leta. Cvrc!
To je bila, ne mogu se baš pohvaliti, moja ideja, da kupimo karte samo do Madrida, pa posle ćemo nekim „lokalnim“ letom trknuti do Kanarskih ostrva, tj Tenerifa. Mesto u koje idemo zove se Los Cristianos. Sletesmo u Madrid u pola dva popodne a naredni let za našu destinaciju imamo tek u 23 h. Otkačile smo totalno. Vreme napolju je bilo neko loše, oblačno, vetrovito, kišovito, pa nam baš nije bilo zgodno sa bebom da šetkamo.
Jedva smo izdržale do poletanja. Ta razdaljina nam je bila i najduža. Leteli smo dvaipo sata do tamo. Srećom, deset minuta kolima do apartmana. Predivan prizor ispred nas. Četiri zgradice, na dva – tri sprata složene u kvadrat, sa predivnom kapijom od kovanog gvoždja. U sredini bazen, podeljen mostićem na dva dela. Osvetljeno celo dvorište, puno zelenila i cveća, slično ovom na fotki.

Jedva smo pronašle naš apartman. Ulazilo se okolo zgrade u njega a moglo je i sa terase, koja je bila u prizemlju. Mir i tišina, besprekorna.

Ulazimo unutra, teglimo koferčine i ne možemo čudom da se načudimo. Bilo je sve, sve, sve, ono što su i prodavali. Kupili su možda i više od onog što su očekivali. A i nas dve, takodje. Bilo je predivno unutra. Čisto. Izašle smo i na terasu, uživajući u pogledu. Jedino čega nije bilo, to je nes kafa, koja nam se baš pila, pošto je malac konačno zaspao.
Jutro nas je dočekalo, osunčano, mada ne naročito toplo, jer je naš put bio početkom maja meseca.
Otišle smo u veliki pazar, spremile klopicu i namestile se za sunčanje. Mamica sa bebom, doduše, nije baš imala puno slobodnog vremena. Naravno, uskakale smo i nas dve. Najlepši deo je bio predveče, kada smo kretale u šetnju ovim divnim mestašcem.

I sunčanje pored bazena, kupanje, smeh i zezanje, sve je bilo odlično!

Devet dana nam je prošlo zaista brzo!

Ovo je samo dokaz da, ponekad, i kupovina na slepo, može da uspe!

Zaista nismo imale nikakvih zamerki. Apartman je imao sve što se poželeti može u jednom domaćinstvu!

Ako se odlučite za timeshare apartmansko letovanje, toplo vam preporučujem Los Cristianos! Dodatna obaveštenja dolaze u obzir!
Srećan put!

***

DANAS SAM DOBILA 4000. comentar! Hvala vam dragi moji na posetama! ;

DAN OKUPAN SUNCEM

Ovako izgleda moja terasa u 12,40, pretposlednjeg dana januara meseca. Pogled, nije baš bog zna kakav ali divan, sunčan dan. Sneg će se sigurno danas otopiti.

Neverovatno je koliko mi se podigne raspoloženje kada ujutro, podignem roletne i suncevi zraci mi ulete u uči pa brzo moram da ih skilopim, ali sa osmehom na licu.

Život je mnogo lepši kada je suncem, obasjan dan, naročito u ovim tmurnim, zimskim, kratkim danima.

Ovo je naše dvorište, koje i Tediju i Hambu, kao mnogim kucama iz našeg kruga, služe za izgru sa decom, ali i uzajamnu.

A ovo je Tedi, meda, neošišan, pa izgleda kao da ima dvadeset kila, a ima svega 6.

I jedna preslatka jelkica, do koje neće stići sunčani zraci i verovatno će još par dana biti prekirivena snegom.

Naš pas, obožava da leži na ćebetu. Kada ga, posle šetnje, okupamo, ne celog, samo „obavezne“ delove njegovog tela, ovako se zagreva. Juče ga je Mima umotala u ćebe, što je lemu leglo „ko kec na jedanaest“.

Vidite i sami, pati se siromah!

Želim vam svima, da vam sunce popravi raspoloženje, odguši saobraćaj od kuće do posla i nazad, izmami osmeh na lice i potera u šetnju!

Srećan vikend, dragi moji prijatelji!

CRVENE CIPELICE

Prva gazdarica ovih cipelica, bila je moja starija ćerka. Kupila ih je za jednu priliku. Sećam se, kada ih je otpakovala, odmah smo ih isprobale i mladja ćerka i ja. Oduševila sam se njihovom udobnošću, bez obzira što im je štikla bila jako velika, za moj pojam.

I, kako se približavalo vreme svadbe, razmišljala sam da li da obujem crne lakovane cipele, koje su vlasništvo „mladje“. I nakit sam prilagodila crno beloj varijanti.

Onda, padne predlog da, ipak, obujem „crvene“ cipelice, koje su više karmin boje. I setih se ja njihove udobnosti i pristanem na njih. I onda sam stavila i bordo nakit, tj. naušnice, privezak i prstenje, sa češkim granatom, ali se to slabo vidi na fotkama. Crvena, tj. bordo boja, nije nikako moj favorit, ali, u ovakvim prilikama, može da prodje.

I nisam se pokajala. Rekoh vam da sam se izigrala ono veče u svatovima.
Evo ih još iz jednog ugla da vidite i štiklicu.

Noge su moje, naravno! Guma koja je ušivena preko cipela, daje im posebu elastičnost i osećaj sigurnosti pri hodu i naravno, igranju. Visina štikle je bila, totalno, nebitna.

Eto, i cipele su vrlo bitan „detalj“ u svatovima, a nošene su samo jedanput!
Udobnost je najvažnija, zar ne?