NEDELJA SMEHA, nastavak

Povredio Crnogorac nogu i otišao kod lekara.
Lekar: Ne vredi, polomljena je, moraćete da stavite gips.
Crnogorac: Čuj, jado, gips?!
Mermer turi, mermer!

****

Koja je razlika izmedju fudbalera i nogometaša?
Fudbaleri idu u Juž
nu Afriku!

****

Koja je razlika izmedju pametne plavuše i NLO?
- NLO je vidjen.

****

… a biće još!

NEDELJA SMEHA

FAJTERKA

Koliko će ovo nekome biti smesno, videćemo!

Imala sam tada, 11 godina. Kao i svake godine, i to leto nas je tetka, učiteljica, vodila sa svojim djacima na more. Novi Vinodolski, hrvatsko primorje. Išle smo nas četiri iz familije, ostalo deca iz tetkine škole.
Smestili nas u neko odmaralište. U jednoj sobi, kao u kasarni. Na prozorima ni zavese, a u prizemlju. Kupatilo, odnosno tuš kabina, čekanje u redu u hodniku. Pa, da, decu može da zajebava kako ko hoće. Mali su, šta oni znaju kako treba!

Odlazili na plažu svaki dan, plivali, užinu dobijali svako popodne, dzema i hleba. Super!

Posle večere, koja je bila u nekim ranim večernjim satima, bili smo slobodni, do smrkavanja.
Ja sam bila, kao što već znate, jedno, vrlo mirno i poslušno dete. Vrlo zahvalno za odgoj. I, krenusmo moja sestra od tetke i ja u šetnjicu. Bila su to vrlo bezbrižna vremena. Šetamo, smejemo se, kad odjednom, izleteše ispred nas neki „klinci“, otprilike naših godina. Njih četvorica, raširili se i ne daju nam da prodjemo. Mi, moli, kukaj, jok! E, jel nećete, mamicu vam da vam mamicu, zaletim se ja na jednog, šutnem ga u nogu, baletankom na kojoj je bila mala blokeja na djonu, viknem sestri BEŽI, i utekosmo im. Ispričasmo ostaloj deci iz sobe šta nam se desilo. Srce mi je bilo u peti. Bojala sam se da ne dodju u naše odmaralište. Rekla sam i tetki, za svaki slučaj.
Kad, sutradan uveče, dok smo bili na večeri, došli naši „udareni“ drugari. Ovaj, što je dobio nogom u nogu, pokazao je mojoj tetki razderotinu od prepone do ispod pola butine. Ajoj, majko mila! Pa nisam ja baš to htela, ali, ko ih šiša, sami su tražili „fajt“. To su i dobili. Učiteljica ih je još i izgrdila, a nas dve nismo više išle same u grad.
Eto, tako to rade „tihe i mirne“ devojčice.

FAJT 2.

U gimnaziji. Drugi razred. Imam najboljeg druga Gruju, koji sedi iza mene i čuva mi ledja. Jedan dosadnjaković, koji je tada igrao u KUD Svetozar Marković, stalno nas je klao „narodnjacima“ i to na sav glas. I krene tako prema meni, unoseći mi se u lice. Ja sam nešto bila tog dana u dešperatu, i zamolim ga da me ostavi na miru. Medjutim, on još gori. Počne da me zajebava, da mi se smeje. Ja, ne časeći časa, razvalim mu šamarčinu. On, meni, takodje. E, moj drug Gruja je video SAMO taj šamar, izleti ispred mene, ispička druga „pevača“. Dodje do mene, da vidi da li sam ok. Jesam, samo mi malo bridi obraz!
Da nije bilo Gruje, verovatno bismo se pomarali tu u razredu.

Eto, takva sam ja. Ne diram dok me ne dirnu. Opasna!

Sada malo smešnih oglasa i poruka:

I po koji vic:

Dzejmsu Bondu zvoni telefon.
-Dzejms, gde si?
- Evo me u Nici … Bataj-Nici!

*

Razgovaraju dve plavuše na autobuskoj stanici:

- Jesi li se ti udala?
- Nisam.
- Pa šta čekaš?
- Autobus!
A ovo mi je malopre poslala moja prekoterasna komšinica:

a biće još….

NAS TROJE NA KEJU

Danas je bio predivan sunčan dana, još lepši nego juče. Krenusmo, Mima, Tedi i ja na kej. Bilo je teško probiti se do šetališta, jer se izvode neki grozni zemljani radovi, tj. zamena cevi, da li vodovodnih ili kanalizacionih, nemam pojma. Trebalo je da predjemo preko one mekane blatuštine. Stavili su dasku, jedno dva metra a uzanu deset cm. Ja sam prešla, kao na gredi, a Mima je nosila Tedija. Medjutim, ovaj je video psa i usled prelaska ove „grede“, počeo da se vrpolji, tako da je Mimu izbacio iz ravnoteže pa je zvršila u blatu, ali, srećom, samo patikama, dok je Tedi ostao u njenim rukama. Bila je basna kao ris. No, opočeli smo šetnju na donjoj platformi, jer su tamo uglavnom, samo pecaroši. Tedi je trčkarao, ne fermajući nas!

Mima je pozirala a u pozadini se vidi Tvrdjava i Most duga!

Tedija je bilo teško uhvatiti, samo mu se videla antena od repa!

Mima ga je stigla i pridržala da se fotkaju.
Išle smo dalje, prema Štrandu i bivalo je sve toplije. Naravno, skuvala sam se u čizmama i kožnoj jakni, dok se Mima skinula u majicu!

alt="Resize of IMG_3201" title="Resize of IMG_3201" width="3
class=“alignleft size-medium wp-image-743″ />
Galeb se prepustio i Dunav ga nosi!

Ja sa Tedijem ispred Cepelina, na kome je bila svadba moje ćerke prošle godine, 11. maja!

I Tedi je sreo drugara, provitlao se malo po keju i onaj je odustao.

Gospodja Duda se već davno nije ovoliko fotkala.

Njih dvoje se maze!

I plovi mala ladja Dunavom!
I posle divne šetnje, krenusmo kući, zadovoljne i opijene suncem!

PARK U JESEN

Danas predivan dan. Prošetah sa onim malim rodjakom po parku i jednostavno nisam odolela da ne napravim par lepih fotki. Boje su fantastične. Uzivajte, a komentar je svaki suvišan!

I jednostavno ne mogu da se zaustavim! Nisam ih sve postavila, da vas ne bih udavila. Ja sam, više nego očarana Dunavskim parkom. A labudovi, Isa i Bisa, muž i žena, za sva vremena!
(Neke fotke sam morala naknadno da smanjujem zato što ih je ON prepolovio:)

MOJ „SPALE“

Prvi auto koji sam kupila od svoje plate je bio ovakav žuti lepotan sa sivim krovom, koji se mogao spuštati, otvaranjem, kao nekada sardina. Otkačiš, i uvrćeš, do kraja. I onda, kosa na vetru, sunce u potiljak. Milina jedna. Krenuću, malo od početka!

Zaposlila sam se u decembru 1972. godine, sa 19,5 godina. Firma je bila Autovojvodina. U njoj su se nalazili saloni za prodaju automobila, raznih vrsta, kao i servis za popravku istih a i teretnih vozila. Radila sam nekih godinu dana, kada je moj ćalac predložio da polažem vozački ispit. Meni to nije padalo na pamet zato što mi je uvek bilo muka, pri svakoj vožnji. Put do mora i nazad je bio propraćen teškim mučninama i povraćanjem, pa iz tog razloga nisam imala želju da vozim. Bila sam, naravno, u zabludi, jer se ne može porediti vožnja, sa mestom suvozača ili putnika koji sedi pozadi. No, jedva me je ubedio. Krenusmo sestra i ja i još dve komšinice. One sve popadaše na testovima a ja prošla glat. Pravila se važna, naravno.

Odmah po položenom vozačkom ispitu, uplatih ja Spačeka. On mi je nekako jedino išao uz mene. Rekli su mi da je to pravi ženski auto. Samo sipaš benzin i voziš!

Posle mesec dana, stigao mi moj žuća. Bila sam srećna kao majmunče! Ali, kada sam videla menjač, prilično sam se ubedačila. Nisam znala kako ću uspeti da savladam onu „kuku“ koja mi je pretila, izlazeći ispod „kontrolne table“. Crna drška, kruškastog oblika i na njoj obeležano, kako treba ubaciti u prvu, drugu, treću, četvrtu i rikverc. Vežbala ja, vežbala i uvežbala. O, kako je to bio divan osećaj. On plovi po putu, a meni se brk smeška. Tata, naravno, nije želeo da sedi samnom u kolima, tako da sam sama morala da se borim, em sa novim menjačem, em sa svim saobraćajnim znacima, pandurima, semaforima i raskrsnicama.

Bio je ćale u pravu. Jedino tako sam mogla da savladam sve, inače bih se oslonila na njega i verovatno ne bih odradila sve kako treba, kasnije.

Kako je bio juni mesec kada mi je stigao Spale, ubrzo sam osetila i čari vožnje sa spuštenim krovom. Pokazalo se i vrlo korisno to, što sam se ja uglavnom zaključavala iznutra i desilo se jedanput, kada sam trebala da otvorim kapiju i udjem u dvorište mojih roditelja, da su se vrata zaključala pa nisam mogla da udjem u sopstveni auto. Onda sam donela stolicu, otkopčala krov, prebacila se preko vrata, dohvatila onu kukicu za otključavanje i uterala kola u dvorište.

Posle nedelju dana vožnje mojim novim kolima, uspela sam i da ih „ponovim“. Kažu ljudi da to tako treba. Dobro. Želela sam da se uparkiram ispred svog stana tako da napravim ulevo veliki luk (kao polukružno okretanje na raskrsnici) i parkiram se izmedju dva drveta. Ha, ha! Samo sam želela, ali ne i uspela. Potrefila sam kuću levim blatobranom. Presekla sam se i uletela u kuću i saopštila tati šta sam uradila. On se samo nasmejao i pitao me: Kako si to uspela? Izašao da vidi štetu i rekao mi, ne brini, to će oni tvoji samo odšrafiti i montirati drugi i gotovo. Aha, trebalo se pojaviti sa tako smrskanim blatobranom na poslu. Možete misliti one majstore u servisu, jedva bi dočekali da me zezaju. No, parkirala sam se tako da se ne vidi leva strana, ispred firma, pozvala šefa servisa za Citroenova vozila i zamolila ga da on odveze kola u servis i to mi odradi. Naravno, pukla je priča u celoj firmi, pa su me malko i peckali.

Vozala sam se ja tako tri i po godine u. I stvarno je bio auto za žene. Sve sam znala oko njega, što god je trebalo. Kontrolisala ulje, akumulator, gume i sipala gorivo. Medjutim, ono što je bilo loše kod njega, to je svakako limčić od kojeg je bio napravljen. Smešno, tanko, tako da ga je korozija napala, na donjem delu vrata. I, rešila sam da ga prodam jednom tipu koji nije bio iz Novog Sada, samo da ga ne bih gledala i patila za njim.
I tako se rastasmo moj Spale i ja. Moralo je tako. Lepo nam je bilo zajedno. Nismo se svadjali, nikada! Nikada me nije ostavio na cedilu. Bio mi je pravi prijatelj.

Sve ovo vam ne bih ispričala da danas nisam videla jednog u mojoj ulici, svog išaranog. I uhvatih sebe kako se smešim!

DIVAN, SUNČAN DAN

E, da nisam uvek loše volje, videćete u današnjem postu.

Izmamilo me ovo jesenje sunce, sa fotoaparatom u ruci. Krenuh Dunavskom ulicom i kliknuh na Dunavski park.

Mamio me je da udjem u srce parka, ali mi odlazak na posao to nije dozvolio. Skrenula sam desno i napravila još jednu fotku istog.

Dan je bio prelep, topao, 16 stepeni, za nepoverovati. Krenula sam prema Bulevaru Mihajla Pupina i tamo napravila par lepih fotografija. Uzivala sam, a nadam se da ćete i vi!

Ovo je pogled prema mostu Duga, ali daleko pa se ne vidi. Skrenuh desno, prema ulici Modene i ugledah sveže posadjen dan i noć, premda bih pre rekla „dan“. Noć imamo već u četiri sata popodne, a dana sve manje.


I Katolička crkva je obasjana suncem i bašte su bile pune ljudi!

Skrenuh prema Zmaj Jovinoj. Tu sam želela da snimim par bašti, ali je bila užasna gužva. Jedva napravih i ovu fotku, kada se napravila „rupa“ na asfaltu. Uglavnom su bile pune bašte na suncu. Ove fotke su napravljene oko tri sata po podne. Na poslednjoj fotografiji, prepoznaćete i fotografa na desnoj, dugačkoj senci.

Sunce se spremalo, polako, na počinak, a ja, na svoje radno mesto.
Uveče, ispred radnje, devojka je pravila one velike balone, umačući dva kanapa u kofu na penom. Pogledajte koliki je balon, ali gledajte levo, prema fasadi! Uvek se skupi puno klinaca, koji skaču da ih probuše!

Bilo je predivno prošetati po gradu!

Sutra kiša!

(Žao mi je što fotke nisu pratile tekst, ali, odgovaram na postavljena pitanja ukoliko bude nejasnoća

EJ, JESENI!

Današnji dan smo mogli i da preskočimo, nekako, da je bilo izvodljivo! Toliko tmuran, kišovit, vetrovit. Ljudi, jedva nešto po ulicama, mada je bio radni dan. Svi nekako bezvoljni. Prodavnice puste, samo prodavci sede i bleje u prazno. Kao, uostalom što ćemo i kolega i ja! I jesmo! Bili su retki koji se zabunili i ušli u radnju.

Već danima želim da ponesem fotoaparat sa sobom i snimim lišće i po nešto interesantno da postavim na blog.

Kada sam se vraćala sa posla, prolazeći pored „Zmaj Jovina“ gimnazije, primetih ovaj žbun koji je rodio toliko mnogo bobica. Predivno je izgledao, onako crven, zelen i mokar. Jedva sam ga fotkala, boreći se da ne pokisne fotoaparat a u isto vreme i sa kišobranom.

Išla sam dalje i čekala da li ću naići opet na nešto interesantno. Bojala sam se da me ne isprkaju nemarni vozači, koji obožavaju da proleću kroz baretine i prave vodene zavese. Uh, …
da ništa ne pričam! Posle prodavnice, udjoh u svoje dvorište, da dodjem do zgrade prečicom. I snimih svoju terasu sa upaljenim svetlom. Ispred nje, breza, požutela, ali se još drži!

Zao mi je što fotka nije baš čista, ali su uslovi njenog pravljenja bili teški. Moja je terasa na četvrtom spratu, naravno, tamo gde gori svetlo. Desno od terase je dnevna soba i vidi se sims ispred prozora na kome uglavnom stoje golubori i piju vodu.
Udjoh u stan, na sigurno i toplo.

I snimih ruže koje sam dobila juče kada sam bila u poseti kod prijatelja. Stigle iz Holandije, predivne.

A dobila sam i ovaj ukrasni kupus, koji se ne maklja. Uglavnom treba da stoji napolju, ali je meni lepši u sobi!

Predivno izgleda!
Verovatno ovo vreme utiče na mene da nemam inspiraciju! Uzivajte bar u fotkama!
Prijatan vikend zelim svima koji ne rade. Ja nisam te sreće!

„BIVŠI“ KOMŠIJA

Prelistavam danas jedne zenske novine i naidjem na dve pesme Aleksandra Tišme. Bože, pomislim, čovek mi je bio komšija godinama, a ja nisam nikada ništa pročitala od svega što je napisao. I pročitah. Evo jedne, koja me je baš dirnula. Ne padam inače na pesme i retko ih čitam, ali, pesme mog bivšeg komšije, jesam!

TU GDE SEDNE RUKA TVOJA

TU GDE SEDNE RUKA TVOJA
OKRUŽI ME DOM:
DANAS U KAFANI
JUČE U PARKU NA TRAVI
DOK VREVA DRUGIH LJUDI NISKO BRUJI KAO PČELA LET
I SUNČANI NAS VAZDUH ZNOJNO SPAJA
I TVOJE RUŽIČASTO TOPLO GRLO
REČ SVAKU NAŠU DUBOKO NATAPA.

ODEŠ LI, BIĆU SAM U HLADNOM
BIĆU SAM
U HLADNOM
BIĆU SAM
SAM
I NIKAD VIŠE NEĆU IMATI DOMA SVOG
BAŠ KAO NI PUTNIK KOGA SMER OSTAVI
ILI KAO GRUDA KOJU VAL ODVALI.

Tako je nekako topla i istinita!

Sestra i ja smo bile male, ali dovoljno odrasle da ukapiramo da su se preko puta naše zgrade doselile komšije, sa sinom, otprilike mojih godina. Možda je to bilo čak i u prvih par razreda osnovne škole. Visoko prizemlje, kako su zvali naš i njihov sprat, omogućio nam je da malo zvirkamo preko, kod njih u stan. On se nalazio na ćosku Jadranske i Kosovske ulice, na neparnoj strani. U desnoj sobi, bio je uglavnom, otvoren prozor i jedino sto se videlo, to je bila lampa, lula i deo lica našeg komšije. Pitale smo se ko je i šta radi. E, kasnije, mama i tata su nam objasnili da je „lulaš“, kako smo ga nas dve zvale, bio „neki pisac“, da bi, naravno, godinama kasnije, mnogo toga slušale o njemu, čitale o njemu, gledale ga na tv a i sa njegovim sinom išle u istu osnovnu školu. Onda su došle neke godine, kada smo se nešto svi rasuli, pa mi se i „zatro“ trag o komšijama.

Sretala sam Tišminog sina, čula da mu je otac umro, na žalost, mati je, mislim, još uvek živa.

Za sav svoj rad i trud, dobio je mnoga priznanja, a i svoju ulicu u komšiluku. Nisam mogla da verujem, da se neko setio. Baš, zgrada u kojoj je živeo Aleksandar Tišma, jednim svojim delom izlazi na bivšu Jadransku, koja se konačno zove ULICA ALEKSANDRA TIŠME! Jeste jedna mala i uzana ulica, ali nosi naziv velikog čoveka.
Bio je jedan tih, miran i povučen gospodin. Uvek se javljao, nekako sa naklonom, kao što su se nekada gospoda javljala damama! Bečka škola, što bi rekli, mi, kojima su roditelji pričali o tome!

Ostao mi je u pameti sa lulom u ustima i kačketom na glavi, kada je
šetao, zimskim danima!

Ove pesma, zaintrigirala me je da pročitam i po neki roman, koji je napisao moj komšija!

Eto, toliko od mene, a ostalo što vas interesuje, možete pronaći, znate već gde!

HELLOWEEN i TEDI

Tedi je sinoć isprobavao kostim za Noć veštica, jer, računa, pozvaće ga neka riba večeras da bude njen „djavolak“.

Koliko mu prija kostim, vidite po njemu. U svakom slučaju, ako i ne bude otišao, spavaće pored mene, sa glavom u mom krilu!

Micko mali, ja mrzim ovakvo blesavljenje sa psima ali, Mima uživa da ga ovako nakaradi!

ŠEŠIR – TORTA

Danas nam je divan dan, divan dan, našoj Hanici rodjendan! Zivela, zivela i srećna nam bila, ZIVELA!

Danas Hana puni 9 godina. To je Timotijeva sestrica. Timotije je dobio tortu Pebetabisa a Hana ovu, koja liči na vešticin šešir. Kažem liči, zato sto bi trebalo da je malo viši, ali, pošto nema nikakve „armature“ u njemu da drži taj deo onako kako treba, malo se spuvala, ali to neće uticati na ukus.

Ja sam se, zaista potrudila da Hana bude zadovoljna, ali, nije uvek sve u rukama majstora.
Ljubim ja nju i neka uziva u ukusu, ako joj se ne dopada izgled!

Procenite sami, primam i kritike!

A ovako izgleda iz raznih uglova: