DAN KRAJA I NOVOG POČETKA

 

 

 

Bila bih zaista licemerna, kada bih se pravila blesava i ne rekla vam, da je danas,  tačno 14 godina kako sam donela odluku da podvučem crtu  i stavim tačku na moj brak.

Zašto bas na današnji dan? Zato što smo se mučili i patili i obećavao mi je da će prestati da pije. Vratili smo se sa mora, na koje smo otišli sa starijom ćerkom da bi se ona videla sa Englezom u koga se jako zaljubila. I nama je to dobro došlo da se posvetimo malo, jedno drugom „bez dece“. Bilo je lepo tih nedelju dana, pa sam se i ponadala da, ovoga puta, zaista neće nastaviti sa preterivanjem u piću!

Ali, zajebala sam se, kao i milion puta do tada. Vratili smo se sa mora. Prvi dan, napio se, ne kao pravi alkos, drugi dan, kao pravi alkos i to je bilo 6. septembra 1995. godine. To je bilo i dovoljno da mi ZAISTA PUKNE FILM. Samo sam ućutala i ignorisala ga. Nije mi bilo lako, ni u ovoj situaciji. On je osetio da je jako ozbiljna situacija i pokušavao da mi se približi nekim bednim i nevezanim pričama za temu alkohola. Medjutim, u meni je bio mrak za brak!

Deca su bila na mojoj strani, jer su bile dovoljno odrasle da vide kako im se otac ponaša i kako ga nikada nema kod kuće. A i kada je bio kod kuće, to zaista nije ličilo ni na šta. Iz njega su tada izlazili samo problemi, dok je u kafani uživao sa svojim društvom.

Ne želim više da slušam priče o tome kako on baš voli kafanu i kako ne može da odbije turu koju, svaki novi pridošlica „obrne“ u kafani. Ne, nisam ja bila neko ko nije razumeo ljubav prema kafani, ali sam bila neko ko nije mogao da razume opijanja dva puta dnevno, a izmedju toga, posao u radnji. Veliki gazda, zlatar! Znam kako je to sve izgledalo, pošto sam i ja prisustvovala njegovim razgovorima sa mušterijama a da je došao da radi pijan. I taj zadah alkohola iz njega je bio odvratan.

Znaci, kraj i nema više. Ziveo je sa nama jos do maja sledeće godine, ignorisan sa moje strane. Deca su, tu i tamo,  provodila vreme sa njim u sobi, ali im je bilo dosadno, jer tata nije znao ni sta da radi ni kako da se igra sa njima. Mladja ćerka, tada dvanaestogodinja devojčica, bila je njegova miljenica. Medjutim, ta ljubav je bila kratkog veka, bar što se tate tiče. Zaboravio je svoju miljenicu. Ne kontaktira sa njom. Jedino sto uradi, to je da joj pošalje poruku-čestitku za rodjendan i za novu godinu. Fizičkog kontakta nema. Starija ćerka je radila sa njim u radji i to od kada smo trebali i da se sudski razvedemo i podelimo kuću! Uslov je bio da će dobiti više love, ako primi sopstveno dete u radnju. To se sve dešavalo posle sedam godina razdvojenog života. Hteo je da se ženi, pa mu je trebao razvod. Nakon toga, ukapirao je da je „mlada“ htela da mu se ubaštra u radnju i da ga popali, pa je brže bolje kaširao, ali hoćes vraga. Ova mu se natovarila na grbaču, da je morao i zaštitu policije da traži. Ćerka je radila sa njim u radnji, nadajući se da će tada prestati da pije. Jako smo se svi prevarili. Njegova pijanstva su se nastavila a moje dete je obolelo od štitne žlezde. Sva sreca, radnja je na njenom imenu, otac je izašao iz nje, zivi sa ženom koja ima dva sina, njegova večita neostvarena zelja. Sa starijom ćerkom je u kontaktu, skoro svakodnevno, telefonski. A i štitna zlezda se smirila, kada je prestala da radi sa tatom.

To je moja bračna priča.

Da li sam se ikada pokajala? Ne, nisam, jer ko zna šta bi do kraja bilo. Verovatno bih završila u ludari ili zatvoru, jer bih ga do kraja ubila. Nasrtala sam ja na njega, tresla ga za kragnu i gurala onako pijanog. Jedanput ga za malo nisam proterala kroz kuhinjski prozor, onako pijanog.

On, hvala bogu, nikada nije bio agresivan ni prema meni, ni prema deci.

Da li sam mu gundjala zbog alkohola? Ne, nisam, ali smo razgovarali X puta i sve se završavalo na „ja volim kafanu“. Ma, volim i ja kolače, ali ih ne jedem na kile. Idi čoveče u kafanu, ko ti brani, ali se ne moraš uvek napiti kao ćuskija.

Da li žalim za nečim? Da, žalim za porodicom koja se raspala, odnosno nije cela, kako bi to trebalo da bude i kako bi nam, sigurno bilo bolje! Šteta, jer on je bio neko koga sam ja zaista volela, miran, tih, veliki zajebant u društvu, odrastao u porodici gde je otac bio Atila bič božiji i od koga nikada nije dobio ni jednu lepu reč, a kamoli pohvalu i oslonac. Od mene je dobio i ljubav i podršku i oslonac i stan i materijalu sigurnost (moj otac nam je otvorio zlataru). Malo li je?

Zašto nikada, posle njega,  nisam pronašla čoveka, oslonac i podršku? Zato što se takav nije pojavio, a možda nisam bila ni dovoljno otvorena, poučena lošim iskustvom.

Da, 6. septembar je bio i dan početka mog i dečijih života. Petljale smo kako smo znale i umele, ali smo ostale zajedno. Moje ćerke su strahovito vezane jedna za drugu. Starija trenutno živi u Beogradu, ali su njih dve stalno u kontaktu. Strašno se vole i poštuju, ali ne na onaj način grljenja, ljubljenja, maženja. Starija je na mene i nije maza, a mladja je mazuljka, mada mi i ona izmiče.

Nadam se da sam deci pružila ono glavno u životu a to je da se vole, da poštuju sebe, da ne dozvole da ih drugi ponižavaju i maltretiraju, da budu ljudi, da budu humane i da vole i poštuju svoje muškarce. Nisam ih naučila da su muškarci „govna“, „odvratni“,  „da misle samo na sebe“, „da vole samo svoju mamu“, jer ni sama, sve to nisam doživela. Ostale su normalne, koliko se to meni čini a i drugi to potvrdjuju. Imaju pristojne živote. Jos su mlade i zivot je pred njima!

A ja, pa ja imam zivot, sa mojom decom, a možda će me imati neko, ko me je zaista zaslužio! Ja čekam, možda se takav i pojavi!

Srecno meni i vama sa mnom!