MOJI ZALJUBLJENI PRIJATELJI!!!

 

 Dragi moji zaljubljeni prijatelji, želim vam, na ovaj vaš dan, da posvetite jedno drugom svo slobodno vreme. To će vašoj voljenoj osobi značiti više nego bilo koji poklon.

Upalite sveću, ugasite svetlo, sipajte vino u dve čaše, sedite zagrljeni i šapućite jedno drugom reči ljubavi!

Srećan vam Dan zaljubljenih! 🙂

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

RASPILAVLJIVANJE

Gledala sam večeras, po ko zna koji put, film  Zaljubljivanje. Dvoje, meni, omiljenih glumaca.

Sećate ga se, sigurna sam! I uvek ostavi na mene snažan utisak. Verujem da u životu može da se desi ljubav na prvi pogled. I verujem u tu neku hemiju izmedju dvoje ljudi, koja ih totalno poremeti.  I sigurna sam da, kada nas tresne u nekim zrelijim godinam, kao što je Moli i Frenka u ovom filmu, ipak, prevlada razum i pored sve patnje i želje da budemo  zajedno i da se volimo.

No, kao što to obično biva, ako osoba ima  imalo savesti, priznaće „greh“, a to znači kraj braka,  koji je možda i priželjkivala, a sa druge strane, ipak, tuga zbog svesnosti da će do kraja, ipak, doći.   Teško da neko od povredjenih supružnika može olako da predje preko prevare, bez obzira što nije bila sexualnog tipa. Čini mi se da su ovakve, kao što je bila u filmu, još jače,  zato što ih želja i razmišljanje o sexu i dalje drži nekako u vezi. Da Frenk nije otputovao, sigurno bi nastavili da se vole, ali, u dogovoru sa Moli, prekidaju vezu, on odlazi i ne objašnjava Moli da ga je žena napustila, kada joj je priznao za aferu.  Moli ne stiže do njega da se pozdrave, i pored molbe supruga (koji je oprostio prevaru) da ne ide. Naravno, ovaj njen postupak bio je dovoljan za razvod i njenog braka.

Sreću se, ponovo, za Božić, u istoj prodavnici knjiga, svesni da se njihova ljubav nije ugasila! Ja, raspilavljena, gledam kraj i smeškam se.

Živela ljubav!

ZANIMANJE: LJUBAVNICA

Eh, da sam birala, sigurno ne bih izabrala: ljubavnica. Kakve li sam to sreće bila da se za mene zakače UVEK, oženjeni! ‘bem ti sudbinu, no, ‘ ajd da vam kažem, kako je to bilo!

Bila sam lepa, još kao klinka. Godinama, odrastanjem, bivala sve lepša.

Govorili mi ljudi. Pu, pu, pu, govorila je  moja majka, ureći će mi dete, hvaleći je! I, izgleda, urekli me! No, nije da nisam imala momaka! Bilo ih je i u srednjoj i na faksu! Da li sam ja to bila ispred svog vremena, zrelija, ili su oni, svi, bili klinci, ne znam, ali, nije mi se dalo da sretnem nekoga ko je bio baš za mene. Za koga bih se udala, imala decu o kojoj sam toliko maštala.

Poudavaše se moje prijateljice. Mene pozivale da kumujem, hvatala bukete, ali, nije mi se dalo.

Prvi moj ozbiljni ljubavnik, desio mi se slučajno. Ne, naravno, nisam znala da je oženjen. A kada sam saznala, bilo je već kasno. Bila sam zaljubljena, do ušiju. Sreli smo se na nekoj prezentaciji. Ja sam bila sa prijateljima, a on, za istim stolom, drugar od muža moje prijateljice. Zgodan, baš onakav, kakvog bi poželela svaka žena. Bio je simpatičan, komunikativan, nasmejan. Dopratio me je do stana, ljubazno se pozdravio i nestao. Sledećeg dana, cveće, kao iz filma. Stiglo mi je u kancelariju, naravno. Svi su me zadirkivali. Nije mi padalo na pamet da će išta biti sa njim. No, bez plana, desilo se! Da ne dužim, sastajali smo se kod mene. Već na samom početku, priznao mi je da je oženjen, da nije srećan, i bla, bla, bla….

No, nije me interesovalo. Ja sam bila slobodna, željna ljubavi i pažnje. Ako je neko trebalo da se oseća krivim, to je sigurno on. Obasipao me je poklonima, ljubavlju, pažnjom. Svim onim što mi je bilo potrebno. Stavila sam mu jasno do znanja da ne želim da slušam o njegovom nesrećnom braku i o tome kako ne može da se razvede jer mu je žao dece. Zajebi, gospodine, kukaj u kafani o tome, kod mene možeš samo da uživaš, da ti pružam i da mi pružaš, isključivo, zadovoljstvo.

I tako, prošao je on, došao novi. Svi isti! Što bi rekli ljudi „isto sranje, drugo pakovanje“. Ne žalim se, dobila sam ono što mi je trebalo, a i oni takodje.

Evo, prodjoše godine i hvatam poslednji voz!

Čini mi se da se zaljubljujem u momka, doduše, razvedenog. Ima šanse da ostanem trudna. Već mi je 37 godina. Rešila sam da rodim dete, sa, ili bez oca. Kada ostanem trudna, reći ću „momku“, a on, kako želi.

***

Brojim poslednje dane do porodjaja. Zanimanje ljubavnice, daleko je iza mene. Vredno iskustvo.

Pored mene je moj muž, moja ljubav, moja podrška! Dobićemo sina! U opciji su dva imena, ali vam neću otkriti koja.

Ima vremena, samo da sve bude u redu!

Konačno se ispunio moj san!

 

SREĆA (kraj)

Stajala je ispred kamene ploče na kome je stajalo njegovo ime.

Bila je srećna i ponosna. Njegovo ime je bilo na prvom mestu na spisku ljudi koji su bili zaslužni za velelepni hotel koji su izgradili, svojim znojem, radom i trudom.

Prošlo je nešto više od godine dana, od kako su započeli svoju romansu.

Da, romansu, jer, to je bila ona prava, istinska, ljubav.

Sada, nalazi se tu,  i tu će biti njihovo venčanje, kao poklon gazde hotela Borisu i Leni. Pozvali su svoje prijatelje i najužu familiju.

Venčanje će se održati na obali mora, na pesku. Mladenci i gosti, biće bosi. Stolovi, ukrašeni cvećem i svećama, po celoj plažI. Muzika će biti po njihovom izboru. I biće sve divno!

Na dan venčanja, vladala je vrlo opuštena atmosfera. Svi su bili veseli, nasmejani i jedva su čekali da počne sve to, neobično i predivno. I počelo je, kasno popodne. Lena je imala belu venčanicu, veo koji se mogao lako skinuti, a njena zlatna kosa je bila blago uvijena. Boris je bio u tamnom, lanenom odelu, sa belom košuljom. Planirao je da, čim se obavi čin venčanja, skine sako, podvije nogavice do pola listova i navali na igru.

Lena je imala donji deo haljine podešen za skidanje, što će i učiniti posle čina venčanja i igraće, punim srcem, sa čovekom svog života.

Svi svatovi su bili na svom mestu. Mali „oltar“ ispod koga su stajali mladenci, bio je okićen lokalnim cvećem. Lena je imala venčić od prirodnog cveća na glavi.  Matičar je obavio svoj deo posla, njih dvoje su viknuli DA, izmenjali burme, poljubili se nežno i zabava je mogla da počne.

Ludovanje na pesku, igranje, smeh, zabava, sve je trajalo do kasnih noćnih sati i završilo se kupanjem u moru.

Sve je bilo čarobno. Te noći, začet je jedan novi život!

***

Vraćanje u stvarnost, Leni i Borisu, nije teško palo, zato što su već živeli zajedno. Njena trudnoća je bila laka. Radila je svoj posao s tim, što joj je pomagala jedna divna devojka. Boris je sa nestrpljenjem čekao svoje prvo dete. Zajedno su uveče čitali knjigu o trudnoći i bebama. Bili su oduševljeni saznanjem, da se u njenom stomaku razvija jedno malo biće koje će biti samo njihovo.

Još veća sreća je bilo saznanje da Lena nosi blizance! Lako! Porodjaj se približio. Teško se već kretala, pa je doktor zakazao porodjaj. Bilo je proleće i lep, sunčan dan. Boris je šetao hodnikom porodilišta, zabrinut za zdravlje svoje ljubavi a i dece koju je nosila.

Lekar je izašao iz sobe, noseći dva mala paketa. Bili su to dečak i devojčica. Oboje su gledali u njega, kao da se poznaju.

Nije se ni trudio da sakrije suze. Uzeo ih je u naručje. Lena je bila dobro i budila se iz narkoze. Bio je kraj nje. Nije mogao da ostavi klince. Bio je vidno uzbudjen i nije mogao da dočeka da ona otvori oči, da ih vidi prvi put. Oboje su plakali od radosti.

Posle nedelju dana, izašla je iz bolnice. Dečija soba je bila spremna. Bila je u nežnim tonovima od vanile do trava zelene. Puno igračaka, Diznijevih junaka, krasilo je njihove krevetiće i stolove za prepovijanje.

Lenina  i Borisova mama, bile su im od velike pomoći. Smenjivale su se svaki dan, a tu je bila i jedna patronažna sestra koja je dolazila svaki dan. Nije bilo lako odgajati blizance, ali su to radili svi, sa velikom radošću.

Prve šetnje, bile su posle par nedelja. Lena još bila slaba, no, želela je da pravi Borisu društvo.

Prolazili su dani, meseci, godine. Njihova ljubav je bila jaka. Nikada nije bila u iskušenju. Voleli su se, razumeli, zajedno odgajali svoju decu. Odrasli su u divne ljude. Dečak je nasledio maminu svetlu kosu, dok je devojčica bila tamna, na oca. Oboje su završili arhitekturu. Imali su razradjen studio i oca, koji ih je uveo u sve tajne ovog predivnog, zanata.

***

Sedela je ispred kamene ploče na kome je pisalo Borisovo i njeno ime. Ispod Borisovog imena, bila je godina rodjenja i godina smrti.

Celog života je strahovala da on ne „ode“ pre nje, jer, nije znala kako će život izgledati bez njega. Sada zna! Dolazila je svaki dan da mu priča kako joj je teško, kako joj nedostaje, kako je usamljena, ali, znala je, da je bilo samo pitanje dana, kada će mu se pridružiti.

***

Devojka i mladić, stajali su ispred kamene ploče sa imenima svojih roditelja. Ispod oba imena, stajale su godine rodjenja i godine smrti. Iste godine, oboje su umrli. Ona, posle pola godine, od tuge za njim.

Deca su bila i tužna i srećna, jer, znali su da su mama i tata,  negde,  zajedno.

Uveče bi gledali u zvezde i videli njih dvoje, kako sijaju, samo za  njih!

Bio je to dovoljan znak!

                                                                                                         K R A J

BUDUĆNOST (deo 4.)

Budućnost Lene i Borisa je počela, onoga dana, kada su se sudarili. Nije tu bilo mnogo razmišljanja oko toga da li su bili jedno za drugo. To se, jednostavno, osetilo u vazduhu.

Njihova veza je počela lako. Vidjali su se svaki dan. On je imao arhitektonski biro vrlo blizu njene radnje. Pošto je bio svoj gazda, mogao je da izlazi kadgod je poželeo. A želeo je da vidi nju. Samo bi ušao u radnju, ostavio joj kroasan sa čokoladom, pomilovao po kosi, ovlaš poljubio ruku i nestao.

Lena je uživala u svakom njegovom gestu, pogledu, izgovorenoj reči…

A reči je bilo puno. Upoznavanje iziskuje puno priče. Sve je teklo glatko. Pričao joj je o svojim putovanjima u Južnu Ameriku, Kinu, Egipat i svim ostalim zemljama u kojima je bilo predivnih gradjevina.

Svakodnevni odlasci u banku su značili samo ono uobičajeno, zavlačenje, kada su u pitanju uplate. No, i to je rešio. Čekao je odgovor iz Emirata, jer je svojim delima, potvrdio da je odličan „majstor svog zanata“. Projektovao je hotel na obali mora i čekao je poziv za početak gradnje. On, kao arhitekta, morao je biti prisutan.

Naravno, Lenu je to malo uznemirilo, ali, nije želela da se opterećuje njegovim odlaskom. Prijao joj je kao sunce, kao voda, kao hrana. Bio je strahovito pažljiv, pun pozitivne energije, imao je fantastičan smisao za humor. Njegove oči, crne kao ugalj, kada bi bio ozbiljan, bile bi tamnije od noći. Prosto ih se plašila. Medjutim, čim bi te oči ugledale njene, odmah bi postajale caklave i dobijale bi onu toplotu, njoj, vrlo potrebnu.

I ona je njemu prijala. Tako lepa, prosto je zračila nekom fantastičnom energijom. Njen osmeh ga je obarao sa nogu. Kosa, boje zlata, uvek je bila besprekorno čista i mirisna. Oči, krupne, smedje, blage.

Bila je nežna, ali, imala je tu snagu koju je retko vidjao kod devojaka. Znala je šta želi, čelične volje, ali ne po svaku cenu.

Šetali su se gradom. Volela je da ga ispituje o zgradama, načinu gradnje, godini gradnje i sve što joj je padalo na pamet.

On je nju, pak, ispitivao o slikarstvu, koje je njoj bilo, druga ljubav, odmah posle njega! Volela je da otvori prozor u svojoj sobi i slika ono što je videla tog momenta. Premeštala je štafelaj s jednog prozora na drugi i uživajući, nanosila boje na platno. Znala je ona, vrlo često, da spakuje svoj slikarski pribor, ode u prirodu i tamo, uz cvrkut ptica, uživa u stvaranju novih slika. Nije joj bilo važno da ih prodaje, mada je neke minijature,  na nagovor svojih prijateljica, uramila i izložila ih usvojoj radnji. Nisu dugo visile na zidu. Ljudi su bili oduševljeni njima i rado ih kupovali.

I Boris je voleo da slika, ali sa svoje tačke gledišta. Njegovi radovi su, uglavnom bile skice raznih gradjevina, koje bi, mnogo kasnije, bojio i čuvao u velikoj mapi. Leni su se jako dopale. Rado je odlazila kod njega u atelje, zato što se nalazio na vrhu zgrade i odatle je imala pogled na ceo grad. Terasa mu je bila uredjena kao kakvo veliko dvorište. Prava trava, drveće, palme, cveće, panjevi, klupe, sve je bilo od drveta. Bio je to pravi raj!

No, Boris je radije odlazio kod nje u stan. Bio je to, ne tako mali, ali zato, presladak, stan. Pravi ženski, sredjen, po njegovom ukusu. Razumeo je žensku ćud i ženski ukus, jer je, uglavnom, projektujući privatne kuće i vikendice, kontaktirao sa ženama. Više se razumeo sa njima.

Voleli su da sede na terasi, kada je sunce bilo na zalasku, pijući čaj ili kafu, grickajući domaće keksiće i ćaskajući o svemu i svačemu.

Voleo je njen veliki krevet. Tu su uživali jedno u drugom. Voleli su da leže zagrljeni, da šapuću neke divne reči, reči ljubavi. Voleo je da mu sedi izmedju nogu i da joj češlja kosu. Nikada nije video lepšu. Leni je to bilo vrlo neobično, ali, nije se bunila. Uživao je u njenim ravnim ledjima, oblim ramenima. Želeo je da je naslika. Pozirala mu je baš u toj pozi.

Bilo je to ugljem. Kroki.

***

Voleli su se, iskreno.

Posle mesec i po dana, Borisu je stigao poziv za Emirate. Bili su oboje tužni, ali i svesni izazova koji se nije odbijao.

Otputovao je. Pričali su svako veče preko skypea. Gledali se, slali poljupce jedno drugom i govorili o svemu i svačemu, samo da bi što duže bili na vezi.

Jednog dana, Lena je rešila da ga iznenadi. Bilo je leto. Bližio se njen rodjendan, a ona nije želela da ga proslavi bez njega. Kupila je kartu, njemu ništa nije rekla. Organizovala je prevoz do njegovog hotela, prethodno se najavila na recepciji i rekla da to mora biti tajna.

Vrućina je bila nesnosna. Nabacila je ogroman slamnati šešir, tuniku od belog lana, lagane sandalice i krenula na gradilište. Videla ga je iz daljine. Žuti šlem, projekti ispred njega, bela košulja zasukanih rukava, dužine ispod kolena. Bele lanene pantalone i cipele, kao što su nosili svi gradjevinari. Odlična kombinacija, pomislila je Lena, i nasmejala se. I opet su bili isto obučeni.

Izašla je iz taksija, prišunjala mu se iza ledja, pokrila mu rukama oči i ćutala. On je, po mirisu njene kose, znao! Okrenuo se prema njoj, pocrneo, zuba još beljih, sa osmehom od uva do uva! Ljubio je, okretao u vazduhu. Lena mu je uzvraćala poljupce po celom licu!

Njihovoj sreći nije bilo kraja!

Konačno, rodjendan će proslaviti u društvu svog čoveka, uz more i predivne zalaske sunca!

LJUBAV

 

Srećan vam  Dan, dragi moji zaljubljeni prijatelji!

Volela bih da sam i ja tu toj kategoriji, ali, eto, mene NIKO NEĆE!

Neću ja one koji mene hoće i tačka!

Probirljiva sam, šta ću, pa ako ne u ovom, opaliće me neka ljubav na onom, svetu.

Čekaću, strpljivo!

Nisam ja neko ko je operisan od zaljubljivanja. Znate vi da je mene tresnula pre dvanaest godina (čitaj DVANAEST), dobro me prodrmala, izmamila mi silne suze, otkinula mi par kila, no, završilo se pre nego što je i počelo. Očigledno je tako trebalo da se desi. Bez reči i bilo kakvog izvinjenja!

No, neću da patetišem, želim, povodom ovog divnog dana a i rodjendana naše blogo prijateljice Zelene, da vam napišem par redaka o ljubavi, prepisanih iz knjižice koja se zove VOLIM TE LUDO od Helen Exley!

Mislim da će vam prijati i da će vas vratiti (ukoliko niste) u dane kada jeste bili zaljubljeni!

                                                                                                            ***

Lutah usamljen sve do juče,

željan da poletim,

ustrašen od leta.

A onda, neko kao što sti ti, srete nekog kao što sam ja.

I ništa više ne bi isto.

(Leslie Bricusse)

                                                                                                                  ***

Volim te onako kao što se mora voleti:

Preterano, do tačke ludila i  očajanja.

Dve stvari na svetu ne smeju biti prosečne:

Poezija i ljubav …

Gledaj na mene kao na nekog

Pogodjenog kobnom bolešću…

(Julie de L’Espinasse)

                                                                                                                 ***

Vidim samo tebe,

mislim samo na tebe,

dodirujem samo tebe,

Dišem tebe,

Želim tebe,

Sanjam o tebi;

Jednom rečju,

Volim te!

(Juliette Drouet)

                                                                                                                   ***

ZBOG TEBE SAM SREĆAN ŠTO SAM ŽIV!

(Stuart i Linda Macfarlane)

                                                                                                                 ***

Ženo, tvoj smeh odzvanja muzikom životnog vrela!

(Rabindranath Tagore)

                                                                                                                     ***

Tvoje reči su mi neophodne kao sunčeva svetlost i vazduh…

Tvoje reči su moja hrana, tvoj dah moje vino – ti si mi sve.

(Sarah Bernhardt)

                                                                                                                        ***

Volim te dragi.

Ne znam ni jedan drugi način kojim bih to izrazila osijm

te stare oveštale fraze.

Ali ja te doista volim.

I uvek ću te voleti.

To ništa ne može izmeniti.

Ni rat, ni požar,

 ni poplava.

Ti ćeš uvek biti deo mene i ja deo tebe…

Volim te, dragi. Volim te, volim te.

(Anna Beadle, svom mužu Clintonu)

                                                                                                                     ***

Osećam se luckasto i srećno onog časa kad dopustim sebi da mislim na tebe.

Kovitlam se u predivnom snu u kome u jednom trenu proživim hiljadu godina.

Kakva užasna situacija!

Ophrvan ljubavlju, osećam ljubav u svakoj pori, živim samo za ljubav, i vidim sebe

obuzetog bolom i uhvaćenog u niti hiljade paukova.

(Honor De Balzac, svojoj budućoj ženi Evelini)

I za kraj:

Sve što imam je tvoja ljubav.

Ja imam sve.

(Stuart i Linda Macfarlane)

I ovo je ljubav!

 

eto,

NANA

– Duuuuudo, dodji, ja sam sama!
– Evo, Nana, dolazim!

Otvaram vrata od dečije sobe, malo razmičem roletnu da joj dnevna svetlost ne okrzne okice, ušunjavam se u njen krevetić. Ona, blago oznojana od podnevnog sna, rumenih obraza, rasčupana, sa omiljenom „dudom“ u ustima.
Grlimo se. Pokušava nešto da mi kaže, ali ja ne razumem. Vadim joj dudu iz usta i objašnjava mi:

-Ja sam pavaja, aaaaa, a ja sam pavaja!
– Nana, šta si sanjala?
– Pipi!
– Pipi (pticu) si sanjala, a ja sam mislila da si ti sanjala mene?
– Sanjaja sam dudu!
Ja joj pokazujem na njenu dudu, a ona mi pokazuje mene! Smešna zapetljancija oko imena!

Odnosim je, onako toplu, u dnevnu sobu. Voli da gleda citani film kada se probudi, mada su joj omiljeni i oni smešni video zapisi sa životinjama na Animal planet. Sedi mi u krilu i mazi se. Ćutimo! Sva je nežna. Kada želi posebno da se mazi, onda izvadi cuclu iz usta i kaže: ja sam beba, i stoji raširenih ručica i čeka da se zagrlimo i tako se mazimo.

Nisu joj jasne baš reči: ti si moja ljubav, ti si moje srce, ti si moja duša! Na sve to mi samo odgovara: ja sam seka! 🙂

Pre dva i po meseca sam počela da je čuvam. Iskreno, uplašila sam se dvogodišnje devojčice koja ceo dan šeta sa cuclom i tako priča. No, dovoljno je velika da razume kada joj kažem da izvadi cuclu i da mi ponovo kaže ono što želi.

Zavolela sam je vrlo brzo. Sada smo odličan tandem. Ona ima rodjendan jedan dan iza mog. Dobro se razumemo nas četiri 🙂 U početku me je iskušavala, jer je pre mene, čuvala jedna devojka, koju je mogla da munta, zajedno sa svojom, 4,5 godine, starijom sestrom. Znala je da se dernja po 50 minuta kada nisam želela da bude po njenom. Ali, urodilo je plodom. Više ne pale takvi fazoni, bar kod mene.

Voli i ona mene. Pre neki dan, taman je ustala, ja sam je obukla, naravno, počela sam ja da se spremam da idem kući. Stala je pored mene i počela da zakukava:
– A de ti ides?
– Idem svojoj kućici da vidim ćerkice!
– A nemoj ides kuci, otani kod mene zivis!
– Ne mogu Nana, imam ja svoju decu i svoj stan!
Ona, sve plačljivija:
– A otani kod meneeee…

Ja, spremna za pokret, očajna što je ona tužna. Niko ne uspeva da je odvuče od vrata. Stala na njih i ne pušta me. Ja je molim, izmišljam neke priče, obećavam da ću doći odmah ujutro, ali ne vredi.

-Nana, ne mogu da živim kod tebe, nemam svoj krevet, gde ću spavati!

– Pavaces u moj kevet, sa mnom!

O, bože, kako je slatka i kako da se odvojim od nje! Počinje ozbiljno da plače, na šta je uzima mati i odvodi je u drugu sobu. Ja odlazim, čujem kako me viče!

I tako, svaki dan.

Ujutro, kada udjem u njihov stan, prvi pogled je na nju, kako sedi na trosedu. Kada me ugleda, zaleće mi se u zagrljaj. Kako je to divan osećaj. Posle doručka, odlazimo napolje. U dvorište, ispred njene zgrade i ostalih zgrada u okruženju. Ima puno dečurlije. Odnosno, bilo ih je dok nisu krenuli u vrtiće. Ona će sledeće godine i jako pati što ne ide u kolicu. Idemo i u park u kome je i kutak za klince: ljuljaške, tobogani, tramboline i još koješta. Voli da se pentra, ali je jako obazriva. Neće rizikovati. Ide samo na sigurno ili traži da joj pomognem. Nije od one dece koja srljaju i jurcaju, kao muve bez glave. Kada joj dosadi ljuljaška, onda ljulja svoju lutku.
Ma, preslatka je.

Moje ćerke me svaki dan ispituju: kako TI je Nana? Šta je danas radila? Brbljava je i odlično zapaža. Ima i odličan njuh. Stalno joj nešto smrdi, sem kada se ukaki u gaćice. To je još jako veliki problem. Nona je bauk. Ništa pametno još nismo smislile, sem: vila će ti doneti neki poklon ako kakiš u nonu, jao, Nana, eno je, leti (pa onda foliram da mašem vili, na šta se ona smeška). Ustaje sa none da vidi vilu, a ja joj pokazujem tamo nedki odžak i kažem joj da je tamo, iza. No, ne vredi. Neće i neće. Kažu stručnjaci da ne treba suviše insistirati da se ne stvori odbojnost prema „prestolu“.

I tako, eto, moja Nana i ja provodimo dane. Voli da stoji pored mene na stolici kada spremam ručak. Ispituje me o svemu što uzmem u ruke. Onda se malo okrene prema frižideru, pažljivo, pa se se malo igra sa magnetićima u oblicima raznih životinja.

Kada joj sve to dosadi, gleda crtane, „čita“ lutki knjigu. Inače, jako voli da joj čita. Kada mi dosadi normalno čitanje, onda improvizujem, što nju jako zasmejava. A uspavljujemo se tako, što je češkam po preslatkoj glavici i pevam joj uspavanku.

Ima li šta lepše od toplog i mirišljavod deteta, pored sebe?

Nadam se da će ovaj tekst pomoći svim devojkama ako imaju dilemu oko radjanja, jer, bez dece, život je isuviše prost! 😉

VIDELA SAM LJUBAV!

Prvi put u životu mi se desilo da sam prisustvovala objavi novog braka, prijateljima i poznanicima, a da oni to nisu znali. No, idem od početka, jer je priča, zaista, romantična.

Upoznali su se pre više od dvadeset godina. On je osnovao muzički sastav u kome je i ona pevala. Odličan glas. I njegov, takodje. On je bio i kompozitor i pevač. Bili su kolege, muzičari.

Verovatno se, ipak, negde u njihovim bićima, desila neka ljubavna iskra, ali je, na žalost, život učinio da su morali da se razidju. On odlazi u inostranstvo i tamo radi. Ona ostaje ovde. Oboje ulaze u nove veze, potom u brakove.
No, ceo muzički sastav je ostao sa njim u kontaktu. Posećivali su se i družili.

Njih dvoje, nezadovoljni svojim životima, razvode se, i postaju svesni ljubavi koju gaje jedno prema drugom.

On se vraća da živi ovamo i tu počinje njihova romansa.

I to veče, pre koncerta, za oko mi zapada jedan par koji se neprestano ljubi i grli. Samo njihovi pogledi su bili dovoljni da se prepozna ogromna ljubav, odnosno, zaljubljenost. Pored njega je sedela jedna plavuša, za koju su mi prvo rekli da mu je žena. Nije mi bilo jasno zašto se on ljubi i grli sa devojkom sa kojom je nekada bio u grupi, da bi mi posle rekli da mu je to nova žena.

Da, nova žena, kako to lepo zvuči. I to veče, ustane on da nazdravi društvu i saopšti im DA SU SE NJIH DVOJE VENČALI, dva dana pre. Naravno, opšte veselje i čestitanje. Učinili su to u totalnoj tajnosti. Želeli su da ih sve obraduju!

Ona je, kada je držala mikrofon u ruci, pevala njemu. Njene oči su videla samo njega. On joj je uzvraćao osmesima i poljupcima. Na svakoj pauzi, sedeli su jedno pored drugog, grlili se ljubili. Treba nadoknaditi sve propuštene godine.

A ja, ja sam uživala gledajući ih i sećajući se tog divnog osećaja zaljubljenosti. Koliko god da traje, predivan je!

Celo veče mi nije silazio osmeh sa usana i jedva sam čekala da vam prenesem svoje utiske o ljubavi u „izvesnim“ godinama. Jasno nam je svima da ljubav ne bira godine. Ona se desi ili se ne desi. Njima jeste i to je predivno.

A vama?

DA I ZA MNOM NEKO PATI!

Da sam juče pandrknula iliti sklopila oči, ne bih znala da na ovom svetu postoji neko, ko ceo život pati za mnom.

Srela sam juče poznanicu i reč po reč, kaže ona meni, kako poznaje jednog divnog čoveka, koji je taksista u gradu ali se bavi i gajenjem cveća. Kako su došli do mene, bog sveti zna, uglavnom on, krene priču, koja nije sasvim tačna, reći ću vam u kom delu.

Da, da, sećam se ja gospodina tate od te divne žene. Sećam se kako je otvorio radnje obema.
A ja sam bio toliko zaljubljen u nju, ali, šta to vredi, kada nisam odgovarao njenom ocu, zato što nisam bio Srbin.
Ovo je laž, zato što znam da moj otac, kao i većina naše familije, nikada nije delila ljude na Srbe, Madjare, Rusine i ostale, jer smo i sami bili „udrobljeni“.
No, idemo dalje. Ona se udala a ja sam ostao da patim.

Ja, naravno u zabezeku, pitam kako se čovek zove, a ova ne zna da mi kaže, već samo njegov nadimak. Visok, prosed, leeeeep čovek, IMA SALAŠ (setite se mog posta KAD BIH JA…), razveden i ima sina. Hm, sad tek ne znam. Pa, zar bih mogla da zaboravim nekoga ko me je toliko voleo? Očigledno nije bilo obostrano ili, što je opet, verovatno, da ja za njega nisam ni znala. Ljubav iz potaje!

Ostaje mi samo da čekam da vidim, da li nam je sudbina da se sretnemo, a ima šanse, jer se vozim (doduše retko), samo vozilima iz tog taxi udruženja (isključivo zato što imaju stalan popust, ljubazni, brzi), mada, i ta moja poznanica zna kako da me pronadje.

Ne znam da li da mi držite šipke ili da prepustimo stvar sreći?

MOJE „MAČE“

Toga dana, kada se pojavila u našem stanu, za mene je počela nova stranica života.

Sasvim slučajno, devojka mog mladog gazde, donela je u naš stan, svoju ljubimicu, koju nije imala kod koga da ostavi, zbog neodložnog puta.
Čim sam je ugledao, paralisao sam se, kao i većina, nas muškaraca. Zbrisao sam iza kauča i virio.
Ona je hodala uspravno, njišući kukovima, ulagujući se svima u kući. Te oči, boja zlata, spazile su mene, kako virim. Stala je, zbunjena, mojim prisustvom. Ja sam se povukao iza kauča da me ne gleda, da skupim malo hrabrosti i pojavim se u svoj svojoj veličini i belini. Srce mi je tuklo, kao kakvom zaljubljenom derletu. Nećkao sam se! I dok sam ja tako iza kauča čekao da skupih hrabrost, ona je došetala do mene. Stala, pogledala me, onako blago, krajičkom oka i rekla MIJAO! Jaoooo, kako je to ljudi zvučalo! Znao sam, izgubio sam glavu za tim „mačetom“.
Biće moja ili ničija.

"Mače" Maca

Video sam po njoj da se i ona zagledala u mene. Stajali smo jedno ispred drugog, gledajući se i odmeravajući. Ona je počela svoju igru. Vrtela se oko mene, podignutog repa, milujući moju dugačku belu dlaku. Poludeo sam totalno! Kako samo može da bude tako topla i meka! Uzvratio sam joj nežnost! Kad god bi mi se primakla da mi onjuši njušku, ja sam je poljubio!. Dopalo joj se! Počela je da prede i uživa! Otišli smo u praznu sobu, jer smo osećali, da imamo puno toga jedno drugome da kažemo.

Od tog dana, prošlo je skoro dve godine. Jako smo se voleli. Stalno smo bili zajedno. Onda su došla i naša prva deca. Moj gazda je slušao razne odvratne priče o nama muškarcima, pa se trudio da me skloni dok se moja Maca poradjala. A kada je video kako sam ja bio uzbudjen što ne vidim ljubav svog života, pustio me je kod nje. Bio sam frapiran kada sam video naše prve bebe! Bile su dve sive, dve bele i dve šarene! Odmah sam ušao u korpu kod mog „mačeta“ i pomogao joj da okupa svih šest mačića. Nije joj bilo lako. Video sam da joj je pomagala moja podrška. Naravno, bio sam stalno blizu nje, ljubio je i šaputao joj nežne reči.

Kada su mačići malo porasi, naše gazde su ih podelili nekim divnim ljudima koji ih vole i brinu se o njima. Jedva sam dočekao da budemo sami, nas dvoje. Naša ljubav je sve veća. Sedimo, tako nas dvoje na krevetu, mazimo se i šapućemo. Ona ponovo čeka naše bebe a ja sam spreman da joj opet pružim podršku.

Gazde su nam spremile korpu sa mekim prostirkama. Ja sam u njoj i čekam moje „mače“ da mi se pridruži.


Teško joj je, ali sam ja tu da joj olakšam poslednje dane sa velikim stomakom!

Dok vam ovom pišem, mačići još nisu ugledali svetlost dana!

Držite mi šipke da svi budu dobro a naročito ljubav mog života!

PS: Ne rekoh vam, mene gazde zovu Čedica (od čedo, pa iz milošte Čedica). Prvo sam bio samo Čeda, ali, kada su videli kako sam dobar muž i otac, počeli su da mi tepaju. Hvala im na brizi i podršci!