DA I ZA MNOM NEKO PATI!

Da sam juče pandrknula iliti sklopila oči, ne bih znala da na ovom svetu postoji neko, ko ceo život pati za mnom.

Srela sam juče poznanicu i reč po reč, kaže ona meni, kako poznaje jednog divnog čoveka, koji je taksista u gradu ali se bavi i gajenjem cveća. Kako su došli do mene, bog sveti zna, uglavnom on, krene priču, koja nije sasvim tačna, reći ću vam u kom delu.

Da, da, sećam se ja gospodina tate od te divne žene. Sećam se kako je otvorio radnje obema.
A ja sam bio toliko zaljubljen u nju, ali, šta to vredi, kada nisam odgovarao njenom ocu, zato što nisam bio Srbin.
Ovo je laž, zato što znam da moj otac, kao i većina naše familije, nikada nije delila ljude na Srbe, Madjare, Rusine i ostale, jer smo i sami bili „udrobljeni“.
No, idemo dalje. Ona se udala a ja sam ostao da patim.

Ja, naravno u zabezeku, pitam kako se čovek zove, a ova ne zna da mi kaže, već samo njegov nadimak. Visok, prosed, leeeeep čovek, IMA SALAŠ (setite se mog posta KAD BIH JA…), razveden i ima sina. Hm, sad tek ne znam. Pa, zar bih mogla da zaboravim nekoga ko me je toliko voleo? Očigledno nije bilo obostrano ili, što je opet, verovatno, da ja za njega nisam ni znala. Ljubav iz potaje!

Ostaje mi samo da čekam da vidim, da li nam je sudbina da se sretnemo, a ima šanse, jer se vozim (doduše retko), samo vozilima iz tog taxi udruženja (isključivo zato što imaju stalan popust, ljubazni, brzi), mada, i ta moja poznanica zna kako da me pronadje.

Ne znam da li da mi držite šipke ili da prepustimo stvar sreći?