STARA UMETNICA

Čitajući post o baki Mariji, kod Ivana na blogu, dodjoh na ideju da vam ispričam priču o mojoj prababi Mariji, koja je bila jedna neobična i draga žena.

Rodjena je u devetnaestom veku, izrodila četvoro dece, od kojih dva ženska. Jedna od njih je bila i moja baka, to jest, mamina mama.
Prababa je stanovala jako blizu nas, tu na Podbari. Kada smo sestra i ja krenule u školu, mama nas je slala svakodnevno kod nje, da je posetimo i pravimo joj društvo. Njene ćerke i jedan sin, nisu živeli u Novom Sadu. Jedan sin jeste, i on je posećivao svakodnevno. Medjutim, sin ko sin. Falile su ćerke.
Jedini problem koji smo imale nas dve, bio je kako proći pored divljeg, malog, romskog naselja. Znali su da nas zadirkuju klinci, mada smo nas dve izvirivale iza ćoška da osmotrimo situaciju i onda prolazile, žureći.
Zaticale smo prababu kako sedi na šamlici ispred svog, dvorišnog stana. Držale je ruke na krilu, naslonjena na zid i vrtela palčevima. Zagledana u cveće ispred sebe. Bila je stara, pogrbljena, baka.
Uvek se jako obradovala kada nas je ugledala.
Morala je da se izdigne, kako bi nas poljubila u glavu. Uvela bi nas u svoj skromni stan. Kuhinja, a iz nje se ulazi u sobu. Patos dole, raširene krpare. Po jedan krevet sa obe strane zidova, natkasne pored njih. Na natkasnama stoje patke, morke, guske, napravljene njenom, starom, smežuranom rukom. I u prozoru je stajala po neka životinjka, njoj posebno draga. Svako, ko god bi prošao pored njega, morao bi da zastane i dobro pogleda, da li ga gleda prava morka ili nekih ruku delo.

Bile smo prisutne nekoliko puta, kada je ona stvarala svoje skulpture. Ali, morala je da ima originalno perje, tako da nije uvek mogla da ih radi. Skupljala je novinsku hartiju, koju je umakala u neku tekućinu i „lepila“ kugle, jednu na drugu i tako bi nastajale njene skulpture. Zapazio je jedanput i jedan novinar, koji je intervuisao baku Mariju, fotografisao je i bila je u „Dnevniku“. Jedino, što nije uspela da pročita članak, jer je bila nepismena. Naočare nije nosila. Udevala je konac u iglu, kao od šale. Kuvala je sebi, sve dok, jedne godine, nije pala sa kreveta i slomila kuk. Onda je brigu o njoj preuzela naša baka, odvela je kod nje u Kanjižu, gde je, vezana za krevet, dve godine bolovala i umrla u 95. godini.

Ono što će mi posebno ostati u lepoj uspomeni na prababu, to su medenjaci, koje je pravio njen komšija a koje nam je ona kupovala, uvek, kada nas je pratila kući, do Almaške crkve i gledala za nama, dok nismo zamakle za ćošak.

Nikada nije podigla glas na nas dve, samo nam je tepala i volela nas. Naša draga „pababa“, kako je ona sebe zvala.

Advertisements

Аутор: dudaelixir

Čitaj blog, pa ćeš saznati sve o meni!

28 мишљења на “STARA UMETNICA”

  1. Život je u to vreme bio mnogo jednostavniji, ljudi mnogo prisniji i blaži. Takvih ih se sećamo i potajno čeznemo da i mi danas budemo isti takvi.
    Hvala Dudo što si podelila sa nama ovo sećanje na svoju pababu.

  2. E ovo je jedna od onih tvojih, prelepih priča, prepunih uspomena, koja te ponese negde u prošlost, pa…i ako nisi bio tamo, možeš da osetiš njen dah i lepotu jednostavnosti. Čega li će se sećati naša praunučad kada im pomenu tamo neku…prababu? Hoće li nas se uopšte sećati?

  3. Bravo za prabaku umetnicu i za praunuku koja je napisala divnu priču 🙂 Ulepša mi početak dana 😉
    Ovako tople priče su pravi lek za dušu.

    A baka se verovatno za izradu svojih skulptura koristila papir maše tehnikom.
    Verujem da je novinu umakala u „tekućinu“ napravljenu od brašna i vode. Pade mi to napamet, jer ovih dana pomažem ćerki da pravi neke radove tom tehnikom za izložbu u školi 🙂

  4. *Danijela, hvala na komplmentu. Pravo da ti kažem, nemam pojma kojom tehnikom je ono to pravila, jer sam bila mala i to me nije baš interesovalo. Po malo smo se i bojuckale te njene živine, no, danas, na to gledam kao umetnost. Niko to njoj nije pokazao, sama se svega setila i sve sama smislila! I to pod stare dane. Držim šipke tebi i ćerki da vam rad uspe! 🙂

  5. *Sanja, i ja se raspekmezim na takve priče, priče iz života. Eto, bila je potrebna samo jedna reč da je se setim i napišem nešto o njoj, dragoj bakici. Mada, često prolazim onuda i pogledam u prozore iza kojih je ona živela. I kuća, u kojoj su se pekli oni divni medenjaci, još uvek postoji. Lepa sećanja! 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s