Pre neki dan dobih od pogrebnog OPOMENU što ne izmirih zakup grobnog mesta za baku i deku. Izem ti i tu obavezu. Uplatih i dobih račun. Jako su ažurni, moram priznati.
E, sada ja vas pitam: koliko grobarina plaćate vi i koliko generacija treba to da čini? Kada podvući crtu i reći, e, sada je dosta.
Moram priznati da već par godina unazad, ne plaćam grobno mesto mojoj prababi, koja je umrla sigurno pre jedno četrdeset godina. No, grobno mesto je prvo plaćala njena ćerka, moja baka, pa, kako nije išlo redom umiranje, umesto moje majke, nastavila sam da plaćam ja, znači nekih dvadesetak godina. Kako su krizna vremena, nisam viša mogla, finansijski i tu obavezu da izvršavam. Nadam se da će prababa imati razumevanja i da neće više biti sama, već će je izmestiti na neko lepše mesto, gde će biti u društvu.
Jeste morbidna tema, ali,eto, i to je sastavni deo života.
Šta vi mislite o tome?
Dudin blog 
Tema je životna, šta da radimo i umire se, a i obaveze se plaćaju 🙂
Ovde se plaća oko 15 eura za godinu dana i plaća se jednom godišnje.
nije morbidno, to je deo života
preduzeće za pogrebne usluge se finasira delom iz gradskog budžeta a delom od naknada koje plaćaju zakupci. pored bruto troškova za zaposlene, stalno čiste staze, iznose otpad , mi trošimo vodu, itd. ništa se ne radi besplatno.
ja sam nedavno platila 8500 dinara za zakup dva groba-u jednom su moji roditelji a u drugom moj brat i to je cena za narednih 5 godina
Svakako mislim da bi posle određenog broja godina… (30 ili 50) to trebalo da preuzme grad na sebe.
Neko ko je ceo život živeo u ovom gradu a s time mu i doprinosio u svakom smislu, pa je još za njega rodbina (potomci) plaćala još…. recimo 50 godina… zaslužuje da grad vodi računa o njegovoj grobnici.
Inače… čistom matematičkom logikom ćemo doći do toga da će sve pradede i čukundede jednom završiti u nekoj zajedničkoj grobnici?
To znači da ćemo za…. 150 godina imati više ljudi u zajedničkoj grobnici nego ljudi sa spomenicima (pokojnih, naravno)!
Da li je to normalno?
Dudo tema je ozbiljna i mnogo dublja nego što to na prvi pogled izgleda. Glavni „krivac“ je naravno naša administracija koja, kao rak, ubija celu Državu, i na kraju i samu sebe.
Ja lično vodim računa o svojim roditeljima, i o svojoj supruzi. Znači dva grobna mesta. Na njima se nalaze neka spomen obeležja koju sam finansirao. I meni redovno stiže da moram da platim. Podvlačim moram. To za sada nije mnogo, ali i sahrana pre 10 godina se obavljala za 100-150 evra minimum, a danas bez 450 evra ne ide. Najviše uzima Država za razne novoizmišljene takse. Lako je moguće da i grobarine budu znatno veće u narednom periodu i da nećemo moći da ih plaćamo. Šta tada? Ako ne platim jednu godinu, preorače grob? Hoće li mi refundirati novac za spomenik, i dati posmrtne ostatke da sa njima raspolažem?
Bila je sahrana Nila Armstronga pre neki dan. Čovek je spaljen i njegov pepeo je rasut nad okeanom. Ovo je bila njegova poslednja želja. Da li je u Srbiji to moguće? Naravno da ne. Mi smo dužni da platimo, ali ne dobijamo nikakvu uslugu. Nikakvu mogućnost odluke. Hteo sam da mi supruga bude sahranjena pored mojih i njenih roditelja na jednom groblju, ali ne može. Sahranjuje se na opštini gde si živeo u trenutku smrti. Ne može ni spaljivanje a pepeo da se čuva u kući u urni više kamina. Mora u rozarijumu koji ti odredi opština.
I još nešto, moj deda je umro 1937 i sahranjen je na jednom groblju u Beogradu. Ne znam gde mu je grob. Preoran je i tu je sada neka aleja zaslužnih građana. Ironija, i moj ded je zaslužni građanin za ovaj grad… kako reče Sindža… valjda je zaslužio!
Kako god moramo voditi računa o tome. Jeste da je finasijska situacija pojedinca tešaka, ali šta se dešava ako se izvesni broj godina ne plaća grobno mesto… ( To je da kažem moj slučaj), jer je brat preuzeo tu obavezu…
Šta će biti u budućnosti, kad se ništa „od te parcele“ ne vodi na mene. To je greška prilikom rasprave o zaostavštini i saglasni smo obojica da to ponovo podelimo…
Grobno mesto je preskupo, naročito u sredinama gde je „prebukirano“ pa se otvaraju „nova groblja“…
Dolly, na žalost i grobno mesto se iznajmljuje. Pa, kada istekne najam, moramo ga obnoviti. Ali, ono što mene zanima, koliko generacija posle pokojnika, treba da obnavlja taj zakup? Čisto me interesuje zbog svoje dece, da im kažem na vreme! 🙂
Saveta, sve mi je jasno, ali nisam dobila odgovor na pitanje: koliko generacija posle pokojnika treba da plaća zakup? Šta ti misliš o tome? 🙂
Sindžo, u našoj državi je sve nenormalno, pa me zato i kopka da li sam ja prerano odustala od prababe i dokle treba da plaćam i za babu i dedu. Moja sestra plaća za naše roditelje, a ja „ulećem“ kad imam para. Na žalost, ali, tako je!
Alex, takvih želja kao Nil Armstrong što je imao, ima i kod nas, ali, u pravu si, kod nas je to sve neizvodljivo, jer je besplatno (odnošenje i čuvanje urne kući). Nije mi jasno iz kog razloga, ali, tako je. I moj zet ima želju da ga prospemo po Dunavu, pa, kako smo svi „crnohumorni“, obećali smo mu da ćemo ga nekako prošvercovati po džepovima, a u urnu smestiti pesak.
Izvini, možda je malo neumesto, ali, takvi smo mi u porodici. 🙂
Wojciech, dobrodošao na moj blog. Mislim da je stvar dogovor medju braćom jedini, ispravan. I sestra i ja smo u prećutnom dogovoru da ona plaća za roditelje, zbog moje loše finansijske situacije, ali, ja, kad god mogu, uletim sa parama.
Sve je danas skupo i ima jako puno grobnih mesta o kojima niko ne vodi računa. Ili su pomrli ili su u situaciji da ne mogu da plaćaju! Tako je, kako je.
Svi ćemo jedno gana u masovnu grobnicu. Ma, nema veze, bićemo u društvu. 🙂
Draga Dudo
ovde se za rezervisana grobna mjesta plaća ta taksa od oko 15-20 eura godišnje u zavisnosti od „gužve“ u groblju. Plaća se sve dok ima ko da plaća, ja zaista ne znam koliko generacija plaća isto, ali nije mi poznato da su iz komunalnog društva preorali ijedno grobno mjesto zbog neplaćanja, to nekako više, čini mi se, dođe kao „prijetnja neplatišama“…
*Dolly, ne verujem ni ja da se iko „preorava“, nego se kosti prebacuju u zajedničku grobnicu, koja, pravo da ti kažem, ne znam gde se nalazi.
Takvo grobno mesto, za koje niko godinama nije plaćao, sestra i ja smo uzeli za pokojne roditelje. Naravno, nismo znali ni gde je ni ko je tu bio sahranjen, jedo nam je bila želja da je negde u zelenilu, što smo i dobile.
Tako to ide u krug!
Cena koju si ti navela je kao i kod nas, što, pored svega ostalog što plaćamo, čini dodatno opterećenje, ionako siromašnom kućnom, budžetu.
Свиђа ми се ово што сте написали. Подсетило ме на једну стару причу која отприлике гласи овако:
„Седео старац испод дрвета, кад наидје један младић. Замоли га старац да оде до реке и наспе му чашу воде. Младић спремно прихвати, оде, али саплете се и падне у реку. Однесе га вода далеко и спасу га локални сељаци. Он из захвалности остаде у селу, добије децу али се након много година сети да није однео воду оном старцу. Брзо похита назад и види да старац још увек седи на истом месту. Почне да му се извињава, али га старац прекиде и рече: „Па где си досад пријатељу, чекам те читав сат“.
Darko, dobro došao na moj blog. Priča je divna, a tema je životno – smrtna. Šta da se radi, kada mora i o tome da se misli.
Inače, na blogovima smo svi na pertu, da znaš, bez ljutnje. Pozdrav! 🙂
🙂
Nisam znala da se i to plaća, plaćaju verovatno moji roditelji… Pitam se šta se dešava sa onima koji nisu sebi obezbedili mesto…
Breskvice, ni moji roditelji nisu sebi obezbedili mesto, pa su sahranjeni, po našoj želji, u drugom grobnom polju, gde ima mnogo zelenila, ne zbog njih, već zbog nas kada im idemo u „posetu“. A na tom mestu je ležao neko ko nije više imao nikoga da plaća mesto pa su njegove kosti „izmeštene“ u zajedničku grobnicu.
E, Breskvice, pitaj roditelje za koga oni sve plaćaju i pitaj ih za koga ćeš ti morati da plaćaš kada njih više ne bude, pa da vidiš šta će ti reći.
,,E, Breskvice, pitaj roditelje za koga oni sve plaćaju i pitaj ih za koga ćeš ti morati da plaćaš kada njih više ne bude, pa da vidiš šta će ti reći.„
Komentar koji te natera da se zapitas.
Situacija mi je poznata, ta grobarina nije mala stavka. Valjda nas treba kremirati da bi za sve imalo mesta.
*Umetnosthedonizma, dobro došlica na moj blog! Dok smo mladi o toj temi ni ne razmišljamo, odnosno, uvek eskiviramo temu smrti i sahrane. Medjutim, kako „starimo“ tako se suočavamo sa ŽIVOTOM uopšte, pa tako i sa smrću i sahranama. Verujem da Breskvica spada u kategoriju vrlo mladih i da zato nije bila upućena u tu temu.
Ja sam i za kremiranje, vrlo rado. Uostalom, šta me briga šta će biti sa mnom, kada me ovde više ne bude! 🙂
Ne otkopavaju valjda ljude za koje niko ne plaća? Ako je već ovako onda neka me spale i gotova stvar. Još treba i tu globu da ostavljam svojim potomcima.
Svojevremeno sam svekra sokirala idejom o kremiranju najblizih, kad ih vise ne bude, i o njihovom drzanju u tegli na polici. Bila je tu jos jedna svekrova rodjaka. Gledali su me zgrozeno, bez komentara, a ja stvarno tako mislim.
Sad citam komentare i saznajem da to – sta – nije moguce u ovoj drzavi… I ne mogu da verujem da je tako…
Inace sam umesto majke platila odrzavanje njene porodicne grobnice za nekih 20-ak g. unapred (ne secam se tacno, znam da su desetine godina u pitanju) ali van granica Srbije.
Sto se mene tice, kad do toga dodje (verovatno bih) zavestala sebe (ako ista budem vredela) jednoj prilicno bizarnoj kombinaciji koja je (mislim) morbidnija od teme, pa cu ideju zadrzati za sebe :D.
*Tatjana, i ja sam sebe donirala, ako išta bude upotrebljivo, a što se tiče sahrane, uopšte me nije briga kako ću biti sahranjena. Što se mene tiče, mogla bih sobom da nahranim i gladne pse i mačke. To bi mi bilo najdraže. A ono „kupovina grobnice u mladosti za smrt“, to uopšte ne priznajem. Koliko znam, niko nije ostao nesahranjen. U krajnjem slučaju u kesu i u kontejner. I tako neću znati ništa!
Pa u filmovima i negde valjda po selima, ti sahraniš svoga najmilijeg ispod nekog drveta na vrhu planine… zalasci sunca mu prave društvo i to je to… Sve ostalo mi se čini, manje više čudnoi. Jel grob za nas ili za njih? Ako je za nas onda smo već mrtvi, a ako je za njih, neka ih puste na miru, a i nas… Ako ne može, onda je možda bolje da se pepeo rastrese po svetu, pa će biti u svakoj čestici oko nas.
*E, Branko, svašta se vidja po filmovima i starim filmovima. Današnjica je nešto sasvim drugo. Zamisli, molim te, da pepeo svog nego milog pokojnika tražiš da nosiš kući. Ideja odlična, pokojnikova se želja ispunila, ali, cvrc, država ti to ne dozvoljava. Zašto, zato! Pa koga bi klepali po novčaniku kada bi svako odneo pepeo kući? Nije to nikakav posao za pogrebno preduzeće, zar ne? Ovako, lepo, urnu sa pepelom ti čuvaju Oni, a ti keširaš godišnje, lepu sumicu, zato što su oni toliko PLEMENITI i brinu o Tvom pokojniku!
Dobro ste me podsetili da kažem mami da platimo groblja-na jednom je moj tata, a na drugom baba, deda, pradeda, prababa…I mene zanima koliko generacija treba da plaća grobno mesto ili grobnicu..
Još mi imamo čudnu situaciju-plaćamo grobna mesta gde su sahranjeni deda, baba..a grob se vodi na dedinu pokojnu sestru, nikada nije urađena ostavinska rasprava posle nje a nemamo kontakt sa njenim potomcima..zamršena situacija..Ali, ipak, obilazimo i te grobove, kao i grob na Orlovači gde je sahranjen moj tata.
Rado, dobrodošla na moj blog! I, ovde nema VIJANJA, svi smo drugari, bez obzira koliko ko ima godina.
Čudno je to oko grobarina. Eto i tebi prilike da vidiš sa mamom, kada ona „otputuje“ kod tate, da li ti nastavljaš da plaćaš, za svu tu rodbinu, grobarinu!
Puno pozdrava! 😀
Pre par godina pročitah u novinama, neka , vojvodjanska opština čini mi se, uvela je, osim te naknade, još i obaavezu plaćanja na poreza na grobno mesto. U smislu, ono, imaš imovinu, pa daj da te rebnemo.
Ljudi se pobunili, ali nikada nisam pročitala informaciju o tome sta je dalje bilo.
Pravo da ti kažem Negoslava, nisam čula ništa o tome. Ma, država „reba“ gde god stigne!