Danas smo bili na groblju. Sećate se moga Brata koji nije preživeo posledice saobraćajne nesreće. Okupile smo se mi, svi njegovi oko njegovog groba. Ništa neuobičajeno, pomislićete.
Medjutim, mi smo jedna veoma neobična porodica.
Ponese se na groblje neke klope, pića i, uglavnom, svako sa svakim priča a najmanje iko spominje Njega. Ali, ja vidim, da svako od nas, baci pogled na njegov spomenik. Kao da se svi mi, obraćamo i njemu.
Uglavnom se smejemo, zezamo, jer, ne daj bože da je drugačije. On je bio takav, veliki zezator i voleo je da nas okuplja.
Pošto je živeo u Sarajevu (još od pre ovog poslednjeg rata), dolazio je ovamo da obilazi svoju familiju, suprugu i decu a i nas, njegove sestre. Znači, ispred njegovog groba je opšta zezancija i smeh. Znamo da nas on od negde vidi i ne daj bože da neko plače. Ali, zna se, plače njegova mati i ne daj bože ni jednoj majci da sahrani svoje dete. Dočekala je 88 godina, nesrećna, što je ona nadživela svoje dete. Ona je u svojim mislima i ne zamera nam smeh, jer zna, da bi njen sin voleo, baš tako.
I, usled jedne takve zezancije, meni bi teško i bi momenat da kažem: e, baš mi nedostaje Brane u svom ovom zezanju! I svi se ućutasmo na tren, zagledani u spomenik.
No, život teče dalje.
Vratili smo se u stan njegove porodice, koja živi ispod mog stana, tako da su mi blizu, kao deo njega, samog. Opet smo evocirali uspomene a naša najstarija sestra, pričala nam je o njemu dok je bio mali, plavušan.
Eto, brate, okupljaš nas i posle tvoje smrti. Nismo i nećemo te zaboraviti, znaš ti to!
Dudin blog 
niste cudna familja, tako je to uglavnom
on ce ziveti u vama dok je vas koji ga se secate i pominjete
nek mu je laka zemlja i nek pociva u miru kao i svi mrtvi
a da je tesko njegovoj majci, to je sigurno, Nedaj boze nikome tako nesto da dozivi.
Nedostaje ti brat, kao i celoj porodici i to je tako razumljivo. A to, što je bilo smeha, pa to je samo još jedan dokaz ( ako je on uopšte potreban, a nije ) koliko osećate da nije više sa vama, nažalost.
Ostavio je trag za sobom. Koliko ljudi ode sa ovoga Sveta, a da ih se više niko ni ne seća, niti im se ime spomene, pa i da su rod najrođeniji.
Gledajući vas, sigurno se i on zajedno sa vama nasmejao.
Eliksirče draga, ispravno!
*Ivane, hvala ti što tako misliš. Da vidiš sve ostale koji dolaze kod svojih najmilijih na groblju, rekao bi da smo totalno „dovidjenja“! 🙂
*Cakulanje, ostavio je mnogo tragova za sobom. U blizini Sarajeva, jedan planinarski dom je dobio ime po njemu. On jednostvno, fali svima i zaslužio je da se, ispred njegovog večnog počivalita, smejemo i šalimo, jer, takav je i sam bio. Čudni smo drugima na groblju, garant, ali, mi se na to ne obaziremo! 🙂
*Stevo, dragi prijatelju, hvala ti! 😉
I mi se smejemo na ocevom grobu, da li te odbrambeni mehanizam ili ne znam sta..ali uvek je tako. Isto mislimo da bi nas on posmatra i smeje se sa nama. Cemu suze? Njima je lakse i lepse, sigurna sam i zelim da verujem u to!
*E, Zelena, sada mi je lakše! Znam da nismo jedini! 🙂
nimalo niste čudna familija.
Naprotiv, divni ste
„……. Eto, brate, okupljaš nas i posle tvoje smrti. Nismo i nećemo te zaboraviti, znaš ti to!……“
Ova tvoja rečenica sve govori!
Ne menjajte se, divni ste baš takvi kakvi jeste!
Ne misli se placom i suzama nego secanjima na dane koje su nam onih kojih vise nema obelezili svojim prisustvom. Npisacu ti kasnije citat nekog mudrijeg od mene, a vi ga pamtite kroz vesele price i sa osmehom, to je jedini pravi nacin 🙂 .
*Hvala ti Dolly! 🙂
*Verkić, hvala ti, sve i da hoćemo, ne možemo se menjati, zbog njega! 😉
*Baklavice, jedino su nam sećanja i ostala, a ona su divna! 🙂
verujem da je i groblje samo još jedno mesto gde treba slaviti život, a ne oplakivati smrt, ali ne polazi nam to uvek za rukom i srcem…
*Jeste Shunjalice, zavisi od situacije i osobe, koliko ti je stalo do nje! 🙂
Strašna je to tragedija kada roditelj sahrani svoje dete. Lepo je da poštujete želju brata da budete veseli čak i na njegovom grobu. Zna on da se svi vi njega sećate i da je ostao u vašim srcima.
Ma kakvi cudni. To je upravo najdivnija strana vecih porodica.
Nedostajanje je strasna stvar i najbitnije je sto se tu jedni za druge. :*
*Miro, najstrašnija tragedija! Ima grižu savesti što ona živi a njen jedinac, koji je bio pun života, ljubavi i sreće, ne! Zna on, sigurna sam i smeje se zajedno sa nama! 🙂
*Rainbowice, dobro je dok smo takvi. Verovatno nas takvo raspoloženje i drži da ne potonemo! 🙂
Kad god pričaš o svom bratu setim se onog leta na Jarku, kako je uživao ispod drveta u ladovini sa šeširčetom na glavi. Mislim da sam ti poslala tu sliku. Kako samo brzo lete godine.
Men’ to normalno, lakše je tako…
*Da, Char, baš je uživao. Poslala si mi tu sliku i hvala ti na tome. Na današnji dan je umro! 😦
*Sanja, hvala ti! Eto i nama je. A danas njegova majka plače, nije noćas ni spavala. Seća se tog dana, kada su joj saopštili da njen sin, jedinac, nije izdržao! Sirota majka! 😦
Dudo, razumem koliko ti je teško u takvim situacijama. I meni mnogo nedostaju moji koji nisu više na ovom svetu.
*Hvala ti Breskvice, posebno danas! 😦
Bilo gde da je otišao, ostao je u tvom srcu, o od tamo nema kud…