Pronadjoh u kutiji u svom ormanu, plavu maramu, koju je nosila moja mama. Obradovah se i odmah je pomirisah. Navalila sećanja. Volela je da nosi marame. Nameštala ih nonšalantno. Vezivala ih odmah ispod brade. Bio je to pokret koji nije iziskivao poseban napor.
Posle dvadeset godina, od kako više ne pripada njoj, marama nije mirisala na mamu. Ali sećanje na njen miris je ostalo duboko u meni.
Mirisala je na mene!
Bila sam po malo razočarana!
Dudin blog 
Kako sitnice znaju da budu dragocene…
Dudo, potpuno razumem tvoja osećanja, sigurno ti jako nedostaje…
Ovakve stvari ja zovem nebeskim poklonima 😀 Zamisli da nemaš ovu plavu maramu… verovatno ne bi bilo ni tebe, a ima te jer je ta marama pripadala tvojoj majci, i ona, marama, čuva sećanje na majčin miris.
ps. inače, Veštičanstvena je skoknula do Njujorka da popije kaficu i rekla je: „Evo me za pet minuta!“
*Malabreskvo, nije prošao ni jedan jedini dan za ovih dvadeset godina koliko je nema, da je se nisam setila! Mama je uvek mama! 😦
*Stevo, kako god da se zovu, bude sećanja! 🙂
Veca je na metli, brzo će ona!
Koliko god da se boris i koliko god da ne zelis, likovi, mirisi, vremenom blede. Ja ljubomorno cuvam neke sitnice mog tate, da me uvek secaju na njega. Iako, sve mi je jos sveze, ko da je juce bilo, a proslo je skoro devet godina. 😦
*Sanja, u pravu si, blede i sva je sreća da ne boli, kao prvog dana! Ali, zato, uspomene ostaju što u glavi u fizičkim stvarima i mirisi, naravno! 🙂
Dudo…kako je to lepo, izvući sećanja iz ormara, ja mislim da bih se rasplakala, ne znam šta bih bez mame i dok je imam, uživam u njoj i ako se ponekada naljuti i na mene ovoliku 🙂 Miris mame zauvek će ostati u marami, taman ona mirisala na najlepši parfem ovoga sveta.
*Sanja, moja mama je imala 56 godina kada je otišla, odnosno, kao ja sada, a ja sam imala 36, tada. Prerano! Tata je bio nešto stariji, imao je 63, ali, mama je mama! Uzivaj dok je imaš i čuvaj je, koliko je to moguće! 🙂
Zaista rano da izgubiš roditelje. Mislim da ljudi ne shvate u potpunosti koliko im oni znače dok ih ne izgube. Trudiću se da ih čuvam 🙂
*Kokice, mi smo bili vezani, kao da nas nisu izvadili iz stomaka! 🙂 Svaki dan se videli i još čuli telefonom. Svi smo živeli i radili u krugu od 1 km. Prvih godina je bilo najteže. Kada negde otputujemo, nemamo kome da se javimo da smo stigli! 😦 A bilo je milion situacija kada nam je falio tata koji je uvek imao strpljenja da sve dobro sasluša, posavetuje, ne pravi paniku (kao mama 🙂 ) prenoći i da savet. Ma fale, u svakom pogledu! Jedino je ostao miris i lepe uspomene! 🙂
Ne znam sta bih ti rekla, ne znam ni ja kako bih se osecala…
Dudo, a mene već danima kopka šta ti rade kučići 🙂
I kad praviš onu tortu, ne mogu da dočekam 🙂
Uspomene na najdraže osobe u našim životima, neprocenjive su…
*Breskvice, jedan kuca je ovde kod mene, upravo mi leži do pola u krilu, a onaj sa crnom flekom je sa vojim gazdama u Beogradu!
Tortu pravim sutra uveče, a mogu ti reći da i ja jedva čekam da se prihvatim posla! Biće fotkana! 🙂
*Zelena, to su momenti, navale ti sećanja, uzdahneš i teraš dalje! 🙂
*Veco, tako je, samo, izgubiti oboje, odjednom, to su uzasni šokovi! 😦
Secanja najlepse mirisu.
Pre dve godine sam počela da čuvam bočice parfema i dezodoransa. Ponekada otvorim tu kutiju i počnem da mirišem sve redom, neverovatno koliko mirisi bude sećanja…
@ Duda- „Kada negde otputujemo, nemamo kome da se javimo da smo stigli! 😦 “
Evo i ja odnedavno nemam kome da se javljam kad stignem negde, sve je tako tužno i sveže. Kad odem tatinoj kući uđem u sobu i gledam, kao da je negde otišao, po novine ili da prošeta. Još ne sklanjamo njegove ukrštenice dopola ispunjene sa stola, futrole za naočare, olovke. Sve stoji na jednom kraju stola, složeno, kao i uvek kod njega. Uf, teško to ide, ali pomislim da je sad negde s mamom i svojim sinom, i nekako se smirim
Dudo, mazi mališana, zaboravih mu ime. I ja jedva čekam da vidim tortu 🙂
mene je moja mama do skoro nervirala sta god da kaze ili uradi. onda sam shvatila kolika mi je zapravo podrska. i sad su mi zamirisala neka secanja….
*Elektra, istina je, da znaš! 🙂
*Jelena, bude i mirisi i poneka stvarčica! 🙂
*Maki, sve znam, plakala sam kao kiša kada sam prvi put ušla u kuću a njih nigde. Uh, kako život zna da bude surov. Maki i ja verujem da su gore, svi skupa, srećni i zadovoljni! Tako mi je lakse! 🙂
*Breskvice, misliš na Tedija, kucu! Pa, mazim ga stalno i ljubim u tu mekanu i meku dlačicu. A on ne zna šta će od miline! Tortu počinjem, i ja jedva čekam! 🙂
* Magi, svi smo prošli te faze „nervira me keva“, ali, kad sazriš, shvatiš da su ti roditelji „najveća podrška“ (uglavnom svima)! Meni, moji, jesu bili i jako mi nedostaju! Secanja nam uvek ostaju, za utehu! 🙂
Ne znam zašto, ali imam neki čudan utisak da je trebalo da se nasmeješ onda kada si našla tu maramu…
Ne znam zašto, ali imam neki čudan utisak da je trebalo da se nasmeješ onda kada si našla tu maramu…
*Gil, jesam se nasmešila, srećna što sam je „isčeprkala“, a onda mi navalila sećanja! 🙂
Mirisi nestaju, stvari oko nas se menjaju, ali secanja nikad ne blede – iako pisci redovno koriste frazu;“izbledela secanja“. Neko ko je obelezio nas deo zivota i ostavio dubok trag ostaje zauvek u nasim srcima.
*Ivane, ne bledi ni sećanje na miris, samo se on ne može opisati, a nema predmeta koji još miriši na mamu. U pravu si, izbledela sećanja na drage ljude, ne postoje! 🙂