Hamba, svi, jako dobro poznajete, ali ne znate kakve su ga bubice spopale.
Naime, nema sa njim nikakvih problema, preko dana. Ujutro ga izvedem oko osam, pola devet, dobije doručak (granule sa mlevenim keksom 😀 ) i, uz rečenicu: brzo ću se vratiti, izlazim iz stana i ostavljam ga samog do dva, pola tri, pa i tri. Opet ga izvedem, dobije ručak, onda ja ručam i ležemo da se odmorimo. On, pored mene, ali, ipak, malo udaljen, zbog vrućine.
Predveče krećemo u šetnju. Napravimo dobru turu, moja drugarica, Hambo i ja.
Onda ide večera, moje švrljanje po guglu, blogovima, e mailovima i sl. Tu je Hambo već, pomalo, nesrećan, no, navikao se, pa, po nekad, leži i šacuje me dok sedim a on mi gleda u ledja.
Najveća njegova tuga je, kada odem u kupatilo da se tušnem. E, to ga dokrajči! Toliko je nestrpljiv da legne i smiri se, da mu moj odlazak na kupanje, teže padne, nego da mu je teg opalio na glavu.
Demostrativno odlazi u kuhinju i to okrenut guzicom prema vratima. Tu leži ocaparen i čeka.
Tek kada budem kompletno gotova za leganje u krevet, zovem ga, tepam mu, ne vredi. Moram da dodjem do njega u kuhinju, da čučnem i da mu tepam: Hambine moj, dobri, hajde, micko, idemo da pajkimo, i to ponavljam nekoliko puta, dok se ne udostoji da me pogleda i krene, mašući repom.
(dok ovo pišem, muva se oko mene i opominje me da je vreme za leganje)
Skoči na ležaj, do mog, stavi glavu na jastuk, mljacka jedno pet minuta i onda tek, može da počne sovaž. A o hrkanju da vam ne pričam. Moram da mu cokćem noću, vičem ga da bih mogla ja, da nastavim sa spavanjem.
Eto, to sam htela da vam kažem.
Sve mi je to jako smešno, jer je novost!
Dudin blog 