BIVŠA MOSTARKA

Rodjena je u Mostaru, odrasla tamo u divnoj porodici uz, dve starije sestra, majku i oca.

U dvadesetoj rodila sina, u nevreme. Počeo rat, beba ima mesec dana. Moraju napustiti svoju kuću, punu svega, tri lokala, punih svega. Helikopterom ih prebacuju do nekle, odatle kreću vozom u neizvesnost.

Prva stanica i poslednja vozna stanica, Beograd. Silazi sa voza, sa bebom u naručju. Sestra vodi klinca. Sede po svojim koferima i razmišljaju gde će. Ne ostaje im se u velegradu, pa se odlučuju, ipak, za Novi Sad.

Stižu u prihvatni centar. Sva sreća, behu vrlo sposobni, pa brzo pronadjoše normalan smeštaj i posao.

Njen zet, zakupljuje tezgu na pijaci i ona počinje tu da radi. Kako je to sve na mojoj, Ribljoj pijaci, počinjem da pazarim kod nje.

Malo po malo, krenusmo da ćaskamo, sve duže i duže. Ispriča ona meni svoj, a njoj svoj život. Njena je priča zaista tužna!

Ubrzo, po „puštanju plitkih korena “ u Novom Sadu, razvela se. Živi sa svojom starijom sestrom i odgaja svog sina. Bavi se pisanjem. Čak je napisala i scenario za jednu pozorišnu predstavu koja se davala u Subotici. Još nije stigla do nas.

Uspostavile smo jako dobar kontakt, pa su naša druženja postala i ličnija. Ja sam bila kod nje, upoznala i njenu majku. Da, u medjuvremenu, umro joj je otac, stabilizovala se situacija, pa se njena mama vratila u svoju kuću, koja im je, takodje, vraćena. Živi tamo sama, medju ljudima, koji su joj uvek bili komšije. Kako se ni u ratu nisu puno promenili, život joj nije loš.

Medjutim, ona više tamo ne može! Odlazi, ali se boji da izadje iz kuće. Retki su Srbi u Mostaru. Svega je strah. Mlada je bila kada je otišla.

Sin je napunio 18 godina. Juče je ona imala rodjendan i bila sam, opet, kod nje. Divno smo se ispričale i opet je bila mama, obe sestre i dva sina. Veliki!. Dobra deca. Moja ona je ponosna na svog sina. Izrastao u momčinu, sportistu. Svaka ti čast draga!

Prestala je da radi na pijaci, zato što je zet pronašao bolji posao, tako da je i ona morala da potraži sebi nešto drugo. Radi, to je i najvažnije.

Moja ona, je draga, deluje uvek nadrndano, ali to je samo maska. Ispod nje se krije jedna divna, topla osoba.

Nedostaje mi na mojoj pijaci, da stanem malo i predahnem uz neobavezan „divan“.

Dogovorile smo se da se nadjemo uskoro, samo nas dve, jer, imamo mi „naših priča!

Obećale smo i učinićemo to, sigurno!

ARGENTINO, zemljo daleka!

Moja baka, po ocu, bila je jedno od 14 dece, oca Aćima i majke Rave! Oni su bili nazareni, a kao što znate, oni ne uzimaju oružje u ruke i ne idu u ratove.

E,  to je ovu familiju, nateralo da, pre nego sto je izbio Prvi svetski rat, izbegne u Argentinu. Pošto su deca od Aćima i Rave rodjena krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, većina je bila prilično odrasla, kada su im  roditelji saopštili da se brodom kreće za Južnu Ameriku. Manje od polovine dece je rešilo da ostane ovde, a mladji su otišli sa roditeljima, trbuhom za kruhom u zemlju, koja, tada, nije ratovala. Moja baka je već  bila udata za deda Voju, koji je, da bi se mogao oženiti nazarenkom, morao i sam to postati. I oni su, kasnije izrodili četvoro dece.

Znači, prepolovljena familija se ukrcava u brod, putuje nekih 30 dana i stiže u Argentinu. Snašao se kako je ko umeo u znao, uglavnom, nije im bilo loše.

Ovde ostaju Katicina tri brata i ona. Jedan od braće je tada bio na odsluženju vojnog roka. Roditelji su ga propisno zajebali, jer su sve rasprodali pre odlaska, tako da on nije imao ni gaće kada se vratio. Bio je strašno besan na sve njih.

Ja sam bila mala kada su baki stizala pisma iz Argentine. Svako pismo je otplakala, a sestra i ja smo uživale u krasnopisu i markama koje su bile na pismima. Baka je bila i ponosna na svoje, sto su živeli dosta dobro. Od svega, što je baka dobila iz Argentine, bila je jedna perlonska marama sa molovanim ružama po njoj. I ona je stigla u pismu, pa možete zamisliti kolika je bila. Mi smo se jako ponosili bakinom maramom jer je stigla iz Argentine, ej… !

Deda Bora, bakin brat, onaj sto je ostao i bez gaća, uglavnom je komunicirao, najviše sa sestrom Jelicom , koja je živela u Buenos Airesu. Lepo! Ona je slala kasete, pa se onda kod nas okupe sva bakina deca i deda Bora, pa se preslušava šta veli Jelica. To je bilo sve, mnogo godina kasnije, a Jelica je pamtila vreme, pre nego što je otišla. I tako, slede Jelicine reči:

Ovde nam je jako lepo. Imamo sve. Imamo i jednu kutiju koja se uključi u struju, pa se u njoj čuvaju mleko, meso, voće i povrće a zove se FRIGUDIJERE!  (Na sta se mi svi zblanusmo, jer smo naravno, tih godina, oko 1960., svi imali frižidere, sto Jelica, naravno ne zna, a i kako bi?)

Imamo mi i jedan aparat koji koriste polismeni da bi hvatali vozače koji brzo voze. Oni tako stanu na ĆUPRIJU, stave spravu na kola, pa kada neki auto projuri pored njih oni ga uslikaju pa tačno znaju koliko je brzo vozio! (ha, ha, misle naravno na radar,koji smo mi takodje svi iskusili, naravno, ne mi deca, ali odrasli, bogami, jesu). Žao mi je samo sto nema video zapisa sa tih preslušavanja kaseta. Svi nagnuti na jednu stranu uvom prema kasetofonu, da bolje čuju Jelicin glas! Pa kada skontaju šta je izvalila, onda opšti smeh, pa slušanje mora da se prekine, dok se društvo ne uozbilji. Bora je bio posebno besan, a besan je i umro. Govorio je: Bože šta trabunja ova Jelica? Jel ona misli da je jos uvek 1900.! Ma, ona je blesava, kad vam kažem! Ajde, ajde, slušajte dalje!

Jelica: moja se ćerka zaposlila u jedan biro (naravno, svi naši brzo zaborave padeže, mislim skorojevići, postanu za čas Ameri) i radi na jednu mašinu koja ima puno kao dugmadi na kojima su napisana slova, pa se ona uključi u struju i ona onda tako udara po njima i piše. (Mislila je na teleprinter na kome sam i ja radila *72/73. ) Zamisli, molim te, govorio je Bora, otkrili su Ameriku! Kao da mi nemamo teleprinter, blesača jedna!

I, bilo je tu jos svašta „novog“ sto mi nismo imali, a vrhunac pisma je bio kada je Jelica na kraju zaključila:

Jedva čekamo da dodjemo, da idemo na Venac i igramo kolo! Jelica je zelela i da dodje ovamo sa mužem i dvoje dece, na 6 meseci, pa je Bora i zbog toga došao, da se dogovore svi, da li je to izvodljivo: NIJE, NEMA NIKO TOLIKO NI MESTA NI LOVE, DA SE OVI TU ŠEPURE 6 MESECI I DA NISTA NE RADE, A MI DA IH TRPIMO I HRANIMO! ZNAČI, NIŠTA OD DOLASKA!

Ha, ha, ha, Bora je pozeleneo, popizdeo i skočio: PA, LJUDI MOJI, STA TA JELICA MISLI, PIČKA JOJ MATERINA, DA SMO MI JOŠ UVEK TAKO ZAOSTALI.  DA IGRAMO KOLO NA VENCU, JELICE, IGRAĆES TI, DA NE KAŽEM GDE … Svi su ga smirivali, tapšali ga po ledjima da sedne i na kraju, trebalo je Jelici svi po nešto da odgovore i kažu, o sebi i svojima. Tako je i bilo, a Bora je ostao za zasladak: Znaš sta Jelice? Jebo te tvoj frigudijere, ona sprava na ćupriji koja se zove radar i koji mi imamo već godinama, jebo te i teleprinter i sve ono sto si nabrojala! Pa ti mislis da smo mi zaostali? E, pa, vidiš nismo!  I, na kraju, kada nisi dolazila ovamo tolike godine, ne moraš ni sada, jer nemamo mi vremena da se sa vama zajebavamo a nismo ni bogati da vas hranimo pola godine! Nije da nemamo, ali nemamo i za vas! Ajd, zdravo!

Svi se ućutaše, po malo ih grizla  savest, ali, iskreno, tako je i bilo. Kaseta je poslata na Jelicinu adresu i mislim da se više nije ni javljala!

Posle par godina, jednog leta, došla nam na vrata jedna  starija zena, koja je jako ličila na Katicu, moju baku! Ja joj otvorila a ona kaže da se zove Emilija i da je iz Argentine. Jao, baaaaaaba, evo tetka Emilija iz Argentine! Baba, ne veruje ušima, dolazi polako iz sobe, gleda ženu, kao da gleda sebe, ispituje je, ova jedva govori srpski (ili srpsko-hrvatski, onda), pa se onda, dograbe, ljube i plaču. Sestra i ja uzbudjene, kao i ona. Kada se malo sabrala, objasnila je babi da je došla sa ocem i da je ona…. znači rod, rodjeni, ali se ne sećam detalja. Žive ona i tata joj, 400 milja udaljeni od prvog većeg mesta u vukojebini, bez struje i vode a prevozno sredstvo su im kola sa konjima. Znači, tri dana jahanja do grada!

Gaje kukuruz, povrćke i voćke, a kada naidje godina SKAKAVACA, sve im pojedu, pa im je onda , bogami, prilično teško (Ako ste čitali knjigu DOBRA ZEMLJA od Perl Bak, verovatno je tako izgledao zivot u Argentini)!

Onda nas je mama sve pozvala za sto, na ručak. Seli i oni i pitaju jel nam danas neki praznik? Nije, a što pitate Emilija? Pa, vidimo, imate mesa za ručak! Pa zar vi ne  jedete meso? Jedemo, samo nedeljom i o praznicima!

O jebem ti Argentinu, zemlju daleku, nekom majka a nekom maćeha!

Šta je posle bilo sa familijom u Argentini, nemamo pojma, jer su svi poumirali, ovi naši matorci. Ima ih, sigurno, ali, ni sa kim ne kontaktiraju.

Ideju za ovaj post mi je dala Malabreskva, jer je pisala o lepoti komunikacije putem interneta.

Kako bi bilo lepo da smo u kontaktu i sa onima tamo sto imaju kutiju u kojoj žive mali ljudi i pomeraju se!