AH, možda je… (deo 2.)

Prošlo je sedam dana od prvog smajlija. Sećala se…

Kada je izlazila iz trafike, prošla je pored jednog momka koji je prelistavao novine. Nije je ni primetio, ali, ona njega jeste. Bio joj je poznat, odnekud. No, izašla je na ulicu i krenula prema svojoj radnjici. Bila je to divna, mala radnja sa sa još lepšim stvarčicama za kuću.

Otključala je, ušla unutra i nasmešila se. Uvek se obradovala, gledajući u sitnice,  koje su joj život značile. Uzela je krpu i počela da briše prašinu sa njih. Pustila je svoju omiljenu pesmu. Uživala je. Zvonio joj je telefon, medjutim, nije stigla da se javi. Broj je bio nepoznat. Ipak ga je nazvala, medjutim, bila je greška. Malo kasnije, tog dana, stigao joj je smajli! Zainteresovala se, poslala poruku, uzvratila smajlijem i pitala ko je vlasnik smajlija! Medjutim, odgovor nije dobila. Prošao je taj dan. Često je pomišljala na tog misterioznog smajlija. I tako, dan za danom, stizali su smajliji. Za svaki novi dan, po jedan novi. I pored smajlija, uvek po neki kompliment: lepa si danas, lepše ti stoji kada raspustiš tvoju divnu kosu, imaš odlične čizme… i tako redom.

Danas je stiglo sedam smajlija i kompliment: danas si najlepša od kada te znam!

Lena je bila zabezeknuta. Znači, to je neko ko je svaki dan gleda. Nije da  je nije kopkalo, ali se po malo i bojala.

Bila je još prilično ranjiva, jer je mesec dana pre toga, prekinula vezu, koja je trebala da se okonča brakom. Medjutim, desile su se neke čudne stvari, emocije su se „istopile“ i sporazumo su se razišli.

Posle prvog smajlija, nije više odgovarala na poruke.

Čekala je da vidi dokle će, taj neko, izdržati tako a da je ne kontaktira.

Sledećeg dana, išla je uobičajenim putem do svoje radnjice. Zagledala je svakog prolaznika, nadajući se da će pogoditi ko je taj neko, kome se toliko svidja. Da, prošao je deka sa štapom i seo na klupu, ona gospodja sa sarmama za glavi, onaj momak koji je ulazio u banku, tačno preko puta „njene“ trafike, trudnica sa malim detetom u kolicima. Uobičajena ekipa!

Taj momak, koji je ulazio u banku, nije izgledao loše, ali, nije obraćao pažnju na nju. Bar je ona tako mislila.

A on, svaki put, kada je video iz daljine, pomislio je: sada ću joj prići, pa kud puklo. Medjutim, kako joj se približavao, tako bi odustajao. Dlanovi su mu se oznojali, usta osušila i samo bi skrenuo i ušao u banku.

Taj momak, pomislila je Lena, uopšte nije izgledao loše. Bio je u nekom „kežual“ fazonu. Tamne, blago talasaste kose, malo duže, lepog, muškog lica, ali ne onog bebastog. Nosio je  platneni mantil drapkaste boje, košulju i neki,  kao sako, dobre farme i cipele, tj. nešto izmedju cipela i patika. Dopalo joj se kako je bio „stilizovan“. U ruci torba od dobre kože, malo pohabana, ali super izgleda. Delovao je totalno nezainteresovano.

Počela je da razmišlja o njemu i nadala  se, da je, možda, ah, možda… baš ON, taj, koji je obasipao smajlijima.

Moraće malo da se raspita o njemu. Čekaće još da prodje ovaj dan, da vidi da li će stići i osmi smajli ili će stići i nešto konkretno.

Kada se približila vratima svoje radnjice, stigla je poruka: Ne znam kako da ti pridjem a da ne ispadnem majmun, posle svih onih smajlija. Možda si pomislila da sam i neki manijak. No, uveravam te da sam jedan, sasvim normalan, momak. Samo mi reci da li bi želela da me upoznaš?

Ah, konačno, pomislila je Lena i odgovorila mu: Naravno, zašto da ne! I ne mislim da bi mogao da ispadneš majmun, kakavgod da napraviš, prvi, korak!

Laknulo mu je!

Napisao joj je odgovor, otkrivši sada svoj broj: Sutra ćemo se sresti, na istom mestu!

Ah, možda je to ipak onaj MOMAK, pomislila je Lena. I broj telefona joj se učinio poznatim, jer, imao je specifične brojeve, pa ga nije bilo teško zapamtiti.

No, čekaće do sutra. Mahinalno je držala, sebi, šipke!

SASVIM OBIČAN PONEDELJAK

Loša noć ne obećava lep dan. Ustala sam prilično nezadovoljna kvantitetom i kvalitetom noćašnjeg sna. A uspela sam i da odsanjam neku „sapunjaru“ slaninu. Nije mi jasno zašto bas nju.

No, već posle prve jutarnje filteruše, bilo mi je mnogo lepše! Pogled kroz prozor na mirno i tiho dvorište, učinio je da mi se usne razvuku u osmeh „od uva do uva“. Izašla sam na terasu. Bilo je prijatno sveže napolju, sunce je već pustilo svoje zrake a nebo plavo, kao more!

Uglavnom, pre podne je bilo uobičajeno, kao i svaki dan, kada radim po podne, od jedan sat do osam!

Stigoh u radnju, kad tamo, moja deca i novi zet (ćerkin muž), sestrina ćerka i njen tata (gazda radnje), i moja dva kolege. Hm, dobar deo familije. Tu smo se malo smejali, zekili,  društvo se razišlo. Zauzela sam svoje mesto iza pulta, čekajući mušterije a misli mi odlutale, godinama unazad.  U ovoj radnji radim punih 10 godina, a iza pulta više od 20. Znači, toliko godina, 7 sati dnevno, kloparam i smeškam se ljudima i kada mi jeste i kada mi nije, do istog. To je cena rada sa mušterijama. Moraš biti ljubazan jer to ljudi očekuju od tebe. Znate i sami koliko puta vam nije bilo ni do čega ali osmeh je morao biti na vašem licu. Gledam i trudim se da svaku mušteriju čujem i shvatim šta želi.

 

E, onoga momenta kada shvatite šta ona želi, tog momenta postajete njena najbolja prijateljica! Ona je baš vas čekala ceo život, da vam ispriča svoju tužnu životnu priču i priču o tom komadu nakita koji je donela na popravku ili prepravku. Vi, naravno, želito to sve da znate, jer bože moj, sve to ide u rok službe. I sada, pokušajte da zamislite, slušanje raznoraznih priča, svaki božiji dan, hteli vi to ili ne! Ne mogu da grešim dušu, ima divnog sveta i divnih  priča:   dirljivih, smešnih, čudesnih, neverovatnih u koje po nekada, prosto ne mogu da verujem. Neki dan je trebalo da dodje budući bračni par po svoje burme, a došla je rodjaka po njih i ispričala nam  kako je budući mladoženja poginuo prethodne noći, u saobraćajnoj nesreći. A buduća mlada  je nekoliko dana ranije, bila sama u radnji i ispričala nam kako je, konačno, pronašla ljubav svog života, posle 16 godina od razvoda. Iz tog, prvog braka, ima divnog sina koji se super složio sa novim tatom. I zašto je to moralo njima da se desi.? Eto, to je samo jedna u nizu neverovatnih priča koje čujemo od naših mušterija. Ima tu i priča o švalerkama, švalerima,  nenadano ostavljenih žena,  porodica koje su izgubile dete, roditelje… to sve mi slušamo svakodnevno. Od čega to zavisi? Kako ljudi biraju osobu kojoj će se poveriti i otvoreno progovoriti o svom životu? Ne znam, nemam odgovor.

Sećam se naravno i lopova. To isto ide u rok službe. Stalno na oprezu, jer, današnji lopovi su fini, negovani, lepo obučeni, baš kao sav normalan svet.

I dok tako razmišljam o proteklim godinama, ukapiram da na ulici sve vri od mnoštva ljudi. Prolaze pored radnje i napolju je opšti žamor, cika dece, svadje oko ruksaka, novih patika,  jedan tamo pokušava da se izbori sa tamburom, jedan sa usnom harmonikom, jedna beba vrišti u kolicima dok joj roditelji mrtvi hladni ćaskaju sa prijateljima, avlijaner, isplaženog jezika, pokušava da se probije kroz svu tu gužvu, ne bi li se negde napio vode. Utrčava nam klinac u radnju dok tata pokušava da ga uhvati, pre nego razbije glavu ne videvši stepenik! Ulazi cigančica, gleda mindjuše, već 7. dan za redom. Sada mi već ozbiljno ide na živce, jer svaki dan pita jedno te isto, dok njena keva na ulici pokušava da uhvati neku od prolaznica „da ti gatam, da ti kažem nešto šta će da ti se desi“! I naravno, ne uhvati nikog, pa onda i ona udje u radnju i zapitkuje o cenama, koje su čitko ispisane, a ja joj samo kažem da „tu sve piše“. Sramota me da kažem, ali, ulaze da ubiju vreme i da mi zasmrde radni prostor. Hoću živa da se ispovraćam, posle njihovog izlaska, a sledeća mušterija kada udje, može da pomisli da ja smrdim. Jao, majko mila, onda radi osveživač, punom parom, pa i od njega hoću da se ugušim!

Onda izadjem malo napolje, ispred radnje i ne mogu da vidim kraj ulice od gužvanjca. Sve se sudaraju! Sutra je početak školske godine i porodično se nabavljaju sve potrebne stvari za klince. Hvala bogu, to sam odavno pregrmila i ne ponovilo mi se!

Onda sledi uzina. I to je jedan od vrlo bitnih momenata na poslu i ni malo lako doneta odluka: Šta jesti u popodnevnim satim, jer ručak je bio kolegi u 12 a meni u pola 1, što je, priznaćete, vrlo rano. Uglavnom se svodi na pecivo ili pica parce ili neki palačinak. Meni se danas jeo sladoled iz omiljene poslastičarnice „10 plus“ . Uglavnom, ovakav je raspored kugli: prva u fišek ulazi šumsko voće, pa punč,  pa kajsija od gore. Danas me je poslužio gazda pa mi  je uvalio i četvrtu ,  da probam specijalitet „10 plus“. Ja, taman da progovim da ne treba, ne mogu toliko sladoleda, on mi ga tutne u ruku i kaže probaj, videćeš kako je super, namigne mi i ja ga probah. Seckani badem, jogurt i med, njam, njam, odlična kombinacija. Sva sreća da nisam to saznala pre, nego posle lizanja, jer ga ne bih ni probala, zato sto ne volim jogurt  u slatkoj varijanti. No, ovde se jogurt uopšte nije osetio. Jako dobar sladoled, preporučujem ga!

I opet, ulazi mušterija, poznata mi žena, sa starom majkom, koja odmah seda na stolicu ispod klime. Brzo hvatam daljinac da baku ne ispoliva onaj hladan vazduh, usmeravam ga prema sebi i pitam  ženu da li je to ona omršavila ili mi se samo čini?  Da, da, malo više, 27 kg sam skinula, odgovori mi! Ju, naopako, pa jel namerno ili ne daj bože, nešto sa zdravljem ne štima? Kaže mi da je počela namerno, pa se posle iskomplikovala dijeta, pa sada ne može da prestane da mršavi. O, bože, jadna žena!

Bude tu mušterija raznih zanimanja, koje vam ostavljaju vizitke, kada su ekstra zadovoljne, a 99% jeste, da vam se nadju na usluzi,  ako vam bude baš trebalo to, čime se oni bave.

Naravno, nude nam i parfeme, magične krpe, metle, knjige, razni reklamni materijal, zavese i obično im ne dozvoljavam da išta izvade iz svojih torbi, vadim se da gazda ne dozvoljava nikakvu drugu trgovinu u radnji, sem naše, naravno!

I skupljaju pare za razne bolesnike, što kod nas ne prolazi. Može da prodje samo ziro račun, keš nikome u ruke, a slabo ga i ima.

I naša kanta za otpatke, koja se nalazi ispred radnje je postala vrlo važan element za trgovinu. Ona stoji malo ispod naše perde, pa raznorazni preprodavci „divči CD“ nas pitaju da li mogu da stave kutiju od gore i tako zarade koju  kintu. Naravno da ne može, dok je naša radnja otvorena, jer „radi bezbednosti radnje, milicija vam ne bi dala tu da stojite (i inače ih love po gradu, a ovi imaju organizovane kibicere koji javljaju kada plavci naidju)! Ha, ha, priča za naivne, ali uspeva! I tako, svaki dan, skoro isti. Smešak, smešak, lepa reč koja ljudima puno znači! Ima dana kada nam ulaze mentalno obolele osobe. Neverovatno, kao da su se dogovorili da izadju zajedno, pa onda pojedinačno ulaze i zapitkuju kojekakve gluposti. Ali, moraju se i oni ispoštovati, čak sa više pažnje i ozbiljnosti!

 I tako, dan je već otišao na drugu stranu planete, veče se primaklo a i kraj radnog vremena! Napolju je još uvek prijatno toplo!

Hvala bogu, bio je ovo jedan, dosta miran i običan ponedeljak!

DOK SAM BILA NAIVNA

 

 

Ovo magare me podseti na dan, kada sam imala osećaj da sam baš to! A priča je sledeća:

 

U ono vreme, kada je prestao onaj, poslednji, rat, puno se ljudi vraćalo iz bolnica, kao bivši ranjenici. E, tada, poseti mene jedan takav čovek, ali sa vidnim posledicama. Ukočena noga, neki kaput, kao šinjel, sa zamotuljkom u najlon kesi.

Radila sam svoju, poslepodnevnu smenu, u zlatari, sama. Zimsko doba, oko 18 h, što znaci, mrkli mrak napolju. Skoro da nije bilo ni prolaznika. Nije mi bilo sve jedno, kada sam ga ugledala. Bio je vrlo krupan covek, nekako neuredan  i neobrijan, udje u radnju, ljubazno se javi i počne svoju, tužnu priču.

Kako je iz Slavonije, bio ranjen, ležao u novosadskoj bolnici, ima ženu i troje dece i evo, izašao iz bolnice tog dana, pokušavao da pronadje nekog iz Crvenog krsta,  da mu pomognu. Ja se naravno, upecam, zapostavim mušterije i odmah se latim telefona. Izvadio on i neki papiric, overen, od ne znam ni ja koga, na kome piše da tom i tom, treba pružiti pomoć, jer je čovek bio na ratištu i ranjavan. Nazovem moju sestru, koja je tada aktivno radila u Crvenom krstu, pitam je kako bismo čoveku mogli da pomognemo, na šta se i ona sažali, ali, petak je, po podne i ne može ništa za njega da se učini. I tu drž, ne daj, učestvuju i mušterije u razgovoru. I ukapiram ja, da u stvari i ne znam šta njemu treba. I izbacim ja tu rečenicu iz sebe, a on, sav stidljiv, kaze, treba mu, ne sećam se tacno cifre, ali iznos za autobusku kartu za mesto u kome živi a autobus mu krece u 8 h, a sledeći je tek sutradan, ali, nema veze, zahvali mi se mnogo na pomoci, uze onaj papir, podize kragnu  od kaputa i krene napolje.

Meni žao čoveka, zima napolju, gde će sada jadan, tako bogaljast i viknem mu ja da stane. On se vrati i ja mu ponudim više para od iznosa karte. Ma, neće, kaže on, nikako, dovoljno ste učinili za mene i to što ste se raspitivali, a i posao je trpeo zbog njega.

Nateram ja njega da uzme novac,  njemu sve neprijatno, nudi mi ličnu kartu, kao vratiće mi pare „jednog“ dana, samo da vidi svoju ženu i dečicu. Sve se klanjao,  kada je izlazio. Ja srecna što smo pronašli rešenje i što će čovek, otići svojoj porodici, koju nije dugo video.

I, priča bi imala srećan kraj, da ja sledećeg dana nisam videla istu individuu, kao šećka po pijaci u kožnoj jakni, noga mu se otkočila iznenada, baš te noći, a ja, ja sam imala utisak da mi rastu magareće uši.

Malo je falilo da se zaletim glavom u onu njegovu trbuljendu, zakucam mu ceger u „bolesnu nogu“ i cepnem ga u cevanicu, za svaki slučaj!

To je bio period moje naivštine. Covek uči dok je živ. Više ne padam na ljude bez noge (čas jedne,  čas druge), ne padam ni na žalopojke tipa „pomozite teto, dajte koji dinar, a vama će Bog pomoći“. Jedino pomazem humanitarnu organizaciju u našem gradu.

Meni je savest čista, a da li je on ima?