BEZ PSOVKI, ovog puta

demotivacija.hr_Prijateljstvo-nije-velika-stvar.-To-je-milijun-malih-stvari_13361581987

Da, ove male stvari su činile jedno prijateljstvo koje je trajalo, kažem trajalo, 43 godine. I, nema više, kraj, finito! Ja sam stavila jednu VEEEELIKU tačku.

Delile smo gimnazijsku klupu, zajedno smo „diplomirale“ u drugom razredu, zajedno se upisale na radnički univerzitet, zajedno izlazile, poveravale tajne jedna drugoj, moj momak i ja je upoznale sa budućim mužem (davno se upokojio).

Radjale decu, nekako u isto vreme. Proslavljale rodjendane i svoje i dečije. I tako, krenuše da nam se deca venčavaju. Prvo moja ćerka, starija, pa njena starija (ni jedna nije pravila svatove za društvo, već samo za familiju). Zatim moja mladja na koju je bila pozvana i moja „bivša“ prijateljica. Veselili smo se, naravno. Ni napamet mi nije palo da je pitam koliko će novca doneti u svatove. To je prostački gest, ali su svi svatovi zamoljeni da donesu novac, koliko je ko bio u mogućnosti. Važno je da bude veselo.

Dobila sam unuka, proslavili smo ga, živ mi bio!

Najavila mi svadbu svog sina. Kupih poklon u skladu sa svojim mogućnostima, a one se znaju: penzionerske! Poklon lep, moderan, svako bi ga poželeo. I kupih čestitku, naravno, ispisah je sa puno ljubavi.

No, noć pre svadbe, dobih stomačni virus sa sve povraćanjem i prolivom. Na žalost, nisam mogla da idem u svatove. Ja sam bila poslednja u nizu u mojoj familiji. To nam je bio poklon ih jaslica! Poslah drugarici poruku, onako obnevidela, da mi je jako žao što neću
moći da dodjem.

U ponedeljak, dva dana nakon svadbe, nazovem je da čestitam i da čujem šta je bilo sa željom da ih posetim i odnesem im poklon. Da, da, svaaaaakako ćemo te ugostiti. Diiiivna je bila proslava, veselo itd

Prošle dve nedelje, ja poklon vozam u kolima i strepim da se ne polomi. Nazovem „bivšu“, ispričamo se divno. Rekoh joj da mi je već muka da vozam poklon i da bih ga rado donela njoj kući, pa neka ga ona preda mladencima, jer, pretpostavila sam, da mladima nije baš interesantno da mene goste.

Odjednom, progovori Djavo iz nje: kakav si to poklon kupila? Ti se praviš blesava, jel, kao ne znaš da se u svatove nose pare. Kada se tvoja ćerka udavala, VIKALA SI NA SVA ZVONA, LOVA, LOVA, kakvi pokloni. Ja u šoku, jer znam vrlo dobro sebe i znam da to nikada ne bih VIKALA. Ja počeh da se pravdam, kako mi je bilo zgodnije da kupim poklon obzirom na penziju. Ona, sva razgoropadjena, dreknu: ja sam tvojoj ćerki odnela 100 evra, na šta sam ja vrisnula: sto evra, pa da li si ti normalna? Ja ne mogu da izdvojim toliko, izvini!
Ona: jel, pa znala si kada je svadba, što nisi skupila?
Ja: Prvo, nisam ni pitala moju decu koliko im je ko doneo novca, jer me to uopšte nije interesovalo, zaista. Uvek sam išla tom linijom da će svako doneti koliko može, nije bitno. Ni jednog momenta mi nisi rekla da su bitnije pare od poklona, obzirom da imaju kompletno namešten stan.
Ona: pa, trebala si da pitaš (sikće), pa bi znala?
Ja: kako si samo bezobrazna, ne mogu da verujem da tako pričaš sa mnom? Znaš li da se nas dve družimo preko 40 godina i ti sebi dozvoljavaš da budeš tako bezobrazna, sram da te bude!
Ona: nije me sramota i šta si im uopšte kupila!
Ja joj opišem poklon a ona će: da, da, TO IM BAAAAAŠ TREBA. Toliko su nebuloznih poklona dobili (skočila sebi u stomak, lažima), da je to strašno.
Ja opet, pravdajući se: e, pa, draga moja, potrudiću se da skupim novac i poslaću poštom tvojoj deci a ti i ja smo završile!
Spuštajući slušalicu čula sam: SKUPLJAJ, SKUPLJAJ!

Prošlo je od tada jedno deset dana i još uvek ne mogu da verujem da je to ona izgovorila.
Ona, moja prijateljica. Zar je postala takav materijalista a da ja to nisam ni jednog momenta osetila? Da li je moguće da se sa nekim toliko družiš a ne poznaješ ga? Da li je sve bilo lažno sa njene strane?

I stalno zamišljam kako je srećem na ulici, kako okrećem glavu od nje, a ona želi da se izvine. No, ja ne mogu da prihvatim izvinjenje od jedne prostakuše. Samo mi je krivo što joj još štošta nisam rekla preko telefona. Mogla bih da je zakucam kod nekih prijatelja, izdajući im njene tajne. No, ja nisam takva i ništa tim ne bih dobila. A šta je ona dobila i da li je rekla svojoj deci šta se desilo izmedju nas?
A poklon stoji, ovde kod mene i čeka? Šta, ne znam, još nisam smislila da li ću ga poslati poštom ili ga pokloniti nekom drugom. Pare sigurno neće dobiti, ZAHVALJUJUĆI njihovoj mami. Pare su u poklonu, a sigurna sam da znaju pravu istinu, ona bi bila izgrdjena, kao što bih ja uradila svojoj deci da sam čula ovakvu neku priču.

Eto, kada se sa nekim družite, ne pada vam na pamet dokle će to trajati. Ovo je treća osoba u mom životu, što se tiče prijateljica, ispod koje sam podvukla crtu. Nikada više, pa tačno da seče vene preda mnom.

Tako ja to radim. Sve po zasluzi.

PODRŠKA PRIJATELJU

Razboleo se negde, prošle godine, odnosno, pre godinu i po dana. Imao je problema sa sinusima i rešio da ode kod jednog dede, koji to leči nekim kapima. Mnogima je pomogao, pa što ne bi i njemu. Medjutim, nije uspela terapija, što je dedi bilo neobično i poslao ga kod doktora. Sva sreća!

Naše prijateljstvo je počelo jako davno. Naime, njegova supruga Ljilja je išla sa mojom sestrom u osnovnu školu, a on, Pera, družio se sa mojim bivšim. I tako, spojismo se mi nekako, mada više njih dvoje u kafani, nego nas dve. Nas su deca vezivala za kuću i razne druge aktivnosti. Naša druženja su bila u nekoliko navrata, da bi se, posle našeg razvoda, skroz razvodnjila. No, pojedinačno smo se družili, sretali, stajali, pričali, zezali se. Muški su se nalazili u kafani. No, Pera je znao da nekako ograniči „nalivanje“, tako da je njegov brak i opstao. Ljilja i on su se odlično razumeli. Posle 13 godina od rodjenja ćerke, rodio im se i sin, skroz neplanski. Bili su jako srećni, kao što su danas. On je sada 23. godišnji momak.

I, da nastavim priču, krene Pera kod lekara, sve moguće pretrage, kad ono, maligni tumor u grlu, ali bliže trećem krajniku. Šok, operacija, zračenje, mučenje, nemogućnost gutanja, zračenje, nemogućnost jela, izgubljen osećaj za ukus. Omršavio Pera, sama kost i koža. Hemo terapija ga spržila, načisto. Onda je došao dobar period. Podmladio se, ugojio, vratio mu se glas, ali… Cancer je podmukla bolest i nikada ne znaš na koju će stranu krenuti. Sada mu je izgleda napao srce, tako da se Pera onesvešćuje. Sav se siromaško izudarao, ali ne odustaje od šetnje po stanu. Verovatno će u bolnicu da ga snime i daju mu neku terapiju.

Sretali smo se Pera i ja često na pijaci, ćaskali. Bio je zaista veliki borac a to je i danas. No, bolest je učinila da mu se pogoršalo stanje, te ne izlazi napolje već sigurno 4, 5 meseci. Srećem Ljilju na pijaci, pitam za njega, pozdravljam ga, a ona me zove da dodjem, da ga vidim, dosadno mu je, svi su ga zaboravili ili samo pitaju i pozdrave ga. Baš je očajan. Niko ni ne zove telefonom. Meni žao, uvek sam u nekoj frci. E, juče se sretnemo na pijaci nas dve i opet isti scenario, i rešim da odem. Kaže Ljilja: nemaš pojma koliko će ti se obradovati!

Meni puno srce pri samoj pomisli na susret. Udjemo u stan, Ljilja mu viče, da pogadja koga mu dovodi. Ja progovaram: nema onesvešćivanja od iznenadjenja. Nije mi prepoznao glas. Kada sam se skinula i ušla u sobu, nije bilo kraja njegovoj sreći. Uhvatio se za glavu i ne može da veruje. Rekao je: pa nisam mogao da verujem da ćeš ikada doći! O bože, pa nemaš pojma kako si me obradovala. I, uze štap da ustane, da me pozdravi. Zagrlim ga, kao dečkić. Suvonjav, poguren, ali nada i volja prisutni. Sedimo i ćaskamo. Psujemo, smejemo se. Kuka na sina, samo traži lovu, ima neku devojku koju ON isto lovari i tako, šizi. Ja ga prekinem i dreknem: ma čoveče, bre, budi srećan dok imaš da mu daješ! Da li bi bio srećniji da traži lovu od tebe a ti nemaš da mu daš? On ćuti, kaže, pa ne bi, sigurno. Onda ćuti i plivaj, dok možeš! Ma čoveče, shvati, budi srećan što živiš, zahvali se nebesima što svaki dan ustaneš i vidiš nebo, sunce, heeeeej! Trošiš se na pogrešne stvari, jebo te! On ćuti, smeška se i počinje da me hvali. Kako si ti super, kako si iskrena, šta je onaj kreten ostavio, ne mogu da verujem. Posvadjali se onaj moj bivši i on. Ne pričaju par godina.

Rekoh mu, da želim da ga vidim na pijaci. Kaže on, videćeš me „kur*c“, vidi me na šta ličim. A ja opet, ima da se vidimo na pijaci, ako ne pre, onda na proleće, jesi li me razumeo? Kaže on: dobro, to već može!

I posle dva sata divnog razgovora, bez nekog naročitog osvrta na njegovu bolest, najavih pokret. On, presrećan. Reče mi: nemaš pojma koliko si mi ulepšala dan. Lepše ću ručati, lepše ću ležati, lepši će mi i tv program biti, čim pomislim da si bila da me vidiš! Jooooj, steglo mi se srce. Nisam znala koliko mu nedostaje društvo, zaista, dok to nisam „osetila“. Jedva se uzdržah da ne zaplačem“ Zagrlih ga ja, poljubismo se i obećah mu da ću sigurno dolaziti češće! I hoću, čvrsto sam rešila.

Znam, reći ćete da vam je strašno da gledate čoveka kako kopni, ali je sigurno samo jedno: NJEMU JE SIGURNO NAJTEŽE! Prema tome, stisnite zube, neće biti veliki napor, verujte mi, a što se tiče bolesti, ne žele takvi bolesnici ni da pričaju o njoj. Treba im podrška, društvo, običan razgovor, zezanje, smeh. Ništa ne košta, samo dobra volja! Kada se zagrlite sa bolesnom osobom, možda i delić vašeg zdravlja i pozitivne energije učine čudo! Ko zna, treba probati!

VIDELA SAM LJUBAV!

Prvi put u životu mi se desilo da sam prisustvovala objavi novog braka, prijateljima i poznanicima, a da oni to nisu znali. No, idem od početka, jer je priča, zaista, romantična.

Upoznali su se pre više od dvadeset godina. On je osnovao muzički sastav u kome je i ona pevala. Odličan glas. I njegov, takodje. On je bio i kompozitor i pevač. Bili su kolege, muzičari.

Verovatno se, ipak, negde u njihovim bićima, desila neka ljubavna iskra, ali je, na žalost, život učinio da su morali da se razidju. On odlazi u inostranstvo i tamo radi. Ona ostaje ovde. Oboje ulaze u nove veze, potom u brakove.
No, ceo muzički sastav je ostao sa njim u kontaktu. Posećivali su se i družili.

Njih dvoje, nezadovoljni svojim životima, razvode se, i postaju svesni ljubavi koju gaje jedno prema drugom.

On se vraća da živi ovamo i tu počinje njihova romansa.

I to veče, pre koncerta, za oko mi zapada jedan par koji se neprestano ljubi i grli. Samo njihovi pogledi su bili dovoljni da se prepozna ogromna ljubav, odnosno, zaljubljenost. Pored njega je sedela jedna plavuša, za koju su mi prvo rekli da mu je žena. Nije mi bilo jasno zašto se on ljubi i grli sa devojkom sa kojom je nekada bio u grupi, da bi mi posle rekli da mu je to nova žena.

Da, nova žena, kako to lepo zvuči. I to veče, ustane on da nazdravi društvu i saopšti im DA SU SE NJIH DVOJE VENČALI, dva dana pre. Naravno, opšte veselje i čestitanje. Učinili su to u totalnoj tajnosti. Želeli su da ih sve obraduju!

Ona je, kada je držala mikrofon u ruci, pevala njemu. Njene oči su videla samo njega. On joj je uzvraćao osmesima i poljupcima. Na svakoj pauzi, sedeli su jedno pored drugog, grlili se ljubili. Treba nadoknaditi sve propuštene godine.

A ja, ja sam uživala gledajući ih i sećajući se tog divnog osećaja zaljubljenosti. Koliko god da traje, predivan je!

Celo veče mi nije silazio osmeh sa usana i jedva sam čekala da vam prenesem svoje utiske o ljubavi u „izvesnim“ godinama. Jasno nam je svima da ljubav ne bira godine. Ona se desi ili se ne desi. Njima jeste i to je predivno.

A vama?

UBILA GA POGREŠNA REČ

Imao je 40 godina, kada su ga ubili. Da, da, na najsuroviji mogući način. Vezali ga za stolicu, lepljivom trakom, šutirali ga nogama, rukama, preturili mu celu kuću, ali pare nisu našli. I ostavili ga da umre.

Upoznala sam ga na pijaci, odmah posle ponovnog doseljenja u ovaj kraj. Znači, 1987. godine. Doduše, znala sam za njega i njegovu cvećaru, zato što je mama kupovala cveće kod njega. Govorila je da je divan čovek, uvek nasmejan, ljubazan i imao je posebnu vrstu ruža koje su, uglavnom, cvetale u vreme mog rodjendana. Mama mi je uvek, kupovala kod njega, divne, mirisne, roze ruže. Tražeći po internetu takve, nisam uspela da pronadjem. Sam ih je uzgajao na plantaži cveća koju je imao na Kamenjaru.

Znači, upoznali smo se u njegovoj cvećari i odmah pronašli zajednički jezik. Postalo je to jedno divno prijateljstvo. Naravno, nisam svaki dan kupovala cveće, ali sam svaki dan išla na pijacu i morala da prodjem pored njega. Uvek bih zastala da se javim, proćaskam sa njim. Bio je zaista jedan divan čovek. Kako je moja mladja išla često sa mnom na pijacu, on je zavoleo jer je bila brbljiva i jako simpatična. Ostajala bi kod njega da zajedno „prodaju“ cveće. Čak je i jednu nedelju provela kao specijalan gost kod njega u kući. Živeo je sa tetkom i bratom. Sa svojim rodjenima je bio u lošim odnosima. Mima se odlično provela. Tetka se skuvala njen omiljeni ručak, on je vozio na plantažu cveća i naravno, dovezao je kući sa ogromnim buketom. Retko sam se i ja sa pijace vraćala praznih ruku. Uglavnom, bile su to ruže ili neko drugo sezonsko cveće. Borila sam se njim da to ne radi, ali, sve je bilo uzalud. Za moje rodjendane, bio je pozivan kao gost. Jedne godine, sećam se, dobila sam fantastičan aranžman u korpi za pijacu, naravno novoj. Nalazio se aranžman od povrća, tako namešten, da je slavljenica ostala bez texta. Divila sam mu se i izljubila ga svom snagom.

Izabrao je najlepše povrće na pijaci i tako ga aranžirao u korpi da sam ja, kao i ostali gosti, ostala bez teksta. Posle rodjendana, bilo mi je žao da ga smestim u frižider, da ne propadne.

Pobedjivao je na raznim takmičenjima u aranžiranju cveća. Bio je fenomenalan. Toliko je voleo svoje zanimanje i uživao u svakom cvetku.

I onda se desilo da su moji poginuli u saobraćajci. On je išao samnom na groblje da mi posadi begonijice na grob, dok se ne napravi spomenik. I to je radio sa puno volje i želje da pomogne. Bio je pravi prijatelj.

Onda su njemu poumirali tetka, pa ubrzo i brat, što mu je užasno teško palo.
Jako puno smo pričali o svemu. Strašno je patio, prodao plantažu cveća, izgubio volju za životom. Bodrila sam ga i pokušavala da ga isčupam iz tog teškog stanja u koje je zapao. Imao je prijatelja i ovde i u inostranstvu, ali nije želeo ni sa kim da se druži. Jedino kum njegov, koji je i nastavio da vodi cvećaru, mogao je da mu bude oslonac.

Taman je počeo malo da se oporavlja, prodao kuću za koju nije dobio novac, već samo neku malu kaparu, što mi je rekao par dana pre kobnog dana, počeo stvari da postavlja na svoje mesto, desilo se ono što niko ne može ni danas da svhati.

Našao se u društvu prijatelja i poznanika. Iz nevezanog, spomenuo je PRODAJU kuće. Ovo je čuo i neko ko nije trebalo. To mu je bio neki poznanik iz neke tamo, davne priče.

Sledeće jutro, žena, koja je dolazila svaki dan da mu kuva i pospremi kuću, pronašla ga je na podu, krvavog i mrtvog, vezanog za stolicu.

Ja odlazim na pijacu, prolazim pored cvećare, devojka koja je tada radila kod njega plače, pokazuje mi rukom da dodjem, ja se odsekla, prilazim i ne smem da pitam šta je.
Njegov kum mi saopštava strašnu vest. Svi plačemo i ne možemo da verujemo.On je nekoga pustio u kuću, videlo se da nije provaljena, pila se kafa i onda su krvnici krenuli u ostvarenje svog sumanutog cilja. Pretresali su kuću, usput njega tukli da prizna gde su pare, ali, pare nije imao, što mu ovi nisu poverovali.

Umro je u najstrašnijim mukama.

Ubicu su pronašli, pa ga pustili, što je on iskoristio i pobegao, medjutim, ponovo su ga uhvatili i sada robija. Još će kreketati u zatvoru 6 godina. Malo je za oduzet život čoveku, koji je izgovorio pogrešnu reč! A trebalo je da bude veselo!

Dragi moj prijatelju, danas bismo slavili vaš 49. rodjendan. Ako nas gledate od gore, vidite da vas nismo zaboravili.

Njegova fotka stoji na zidu u cvećari, baš onakav kakvog ga pamtim. Gleda od gore i kao da uživa u svom tom cveću!

BIVŠA MOSTARKA

Rodjena je u Mostaru, odrasla tamo u divnoj porodici uz, dve starije sestra, majku i oca.

U dvadesetoj rodila sina, u nevreme. Počeo rat, beba ima mesec dana. Moraju napustiti svoju kuću, punu svega, tri lokala, punih svega. Helikopterom ih prebacuju do nekle, odatle kreću vozom u neizvesnost.

Prva stanica i poslednja vozna stanica, Beograd. Silazi sa voza, sa bebom u naručju. Sestra vodi klinca. Sede po svojim koferima i razmišljaju gde će. Ne ostaje im se u velegradu, pa se odlučuju, ipak, za Novi Sad.

Stižu u prihvatni centar. Sva sreća, behu vrlo sposobni, pa brzo pronadjoše normalan smeštaj i posao.

Njen zet, zakupljuje tezgu na pijaci i ona počinje tu da radi. Kako je to sve na mojoj, Ribljoj pijaci, počinjem da pazarim kod nje.

Malo po malo, krenusmo da ćaskamo, sve duže i duže. Ispriča ona meni svoj, a njoj svoj život. Njena je priča zaista tužna!

Ubrzo, po „puštanju plitkih korena “ u Novom Sadu, razvela se. Živi sa svojom starijom sestrom i odgaja svog sina. Bavi se pisanjem. Čak je napisala i scenario za jednu pozorišnu predstavu koja se davala u Subotici. Još nije stigla do nas.

Uspostavile smo jako dobar kontakt, pa su naša druženja postala i ličnija. Ja sam bila kod nje, upoznala i njenu majku. Da, u medjuvremenu, umro joj je otac, stabilizovala se situacija, pa se njena mama vratila u svoju kuću, koja im je, takodje, vraćena. Živi tamo sama, medju ljudima, koji su joj uvek bili komšije. Kako se ni u ratu nisu puno promenili, život joj nije loš.

Medjutim, ona više tamo ne može! Odlazi, ali se boji da izadje iz kuće. Retki su Srbi u Mostaru. Svega je strah. Mlada je bila kada je otišla.

Sin je napunio 18 godina. Juče je ona imala rodjendan i bila sam, opet, kod nje. Divno smo se ispričale i opet je bila mama, obe sestre i dva sina. Veliki!. Dobra deca. Moja ona je ponosna na svog sina. Izrastao u momčinu, sportistu. Svaka ti čast draga!

Prestala je da radi na pijaci, zato što je zet pronašao bolji posao, tako da je i ona morala da potraži sebi nešto drugo. Radi, to je i najvažnije.

Moja ona, je draga, deluje uvek nadrndano, ali to je samo maska. Ispod nje se krije jedna divna, topla osoba.

Nedostaje mi na mojoj pijaci, da stanem malo i predahnem uz neobavezan „divan“.

Dogovorile smo se da se nadjemo uskoro, samo nas dve, jer, imamo mi „naših priča!

Obećale smo i učinićemo to, sigurno!