BEZ PSOVKI, ovog puta

demotivacija.hr_Prijateljstvo-nije-velika-stvar.-To-je-milijun-malih-stvari_13361581987

Da, ove male stvari su činile jedno prijateljstvo koje je trajalo, kažem trajalo, 43 godine. I, nema više, kraj, finito! Ja sam stavila jednu VEEEELIKU tačku.

Delile smo gimnazijsku klupu, zajedno smo „diplomirale“ u drugom razredu, zajedno se upisale na radnički univerzitet, zajedno izlazile, poveravale tajne jedna drugoj, moj momak i ja je upoznale sa budućim mužem (davno se upokojio).

Radjale decu, nekako u isto vreme. Proslavljale rodjendane i svoje i dečije. I tako, krenuše da nam se deca venčavaju. Prvo moja ćerka, starija, pa njena starija (ni jedna nije pravila svatove za društvo, već samo za familiju). Zatim moja mladja na koju je bila pozvana i moja „bivša“ prijateljica. Veselili smo se, naravno. Ni napamet mi nije palo da je pitam koliko će novca doneti u svatove. To je prostački gest, ali su svi svatovi zamoljeni da donesu novac, koliko je ko bio u mogućnosti. Važno je da bude veselo.

Dobila sam unuka, proslavili smo ga, živ mi bio!

Najavila mi svadbu svog sina. Kupih poklon u skladu sa svojim mogućnostima, a one se znaju: penzionerske! Poklon lep, moderan, svako bi ga poželeo. I kupih čestitku, naravno, ispisah je sa puno ljubavi.

No, noć pre svadbe, dobih stomačni virus sa sve povraćanjem i prolivom. Na žalost, nisam mogla da idem u svatove. Ja sam bila poslednja u nizu u mojoj familiji. To nam je bio poklon ih jaslica! Poslah drugarici poruku, onako obnevidela, da mi je jako žao što neću
moći da dodjem.

U ponedeljak, dva dana nakon svadbe, nazovem je da čestitam i da čujem šta je bilo sa željom da ih posetim i odnesem im poklon. Da, da, svaaaaakako ćemo te ugostiti. Diiiivna je bila proslava, veselo itd

Prošle dve nedelje, ja poklon vozam u kolima i strepim da se ne polomi. Nazovem „bivšu“, ispričamo se divno. Rekoh joj da mi je već muka da vozam poklon i da bih ga rado donela njoj kući, pa neka ga ona preda mladencima, jer, pretpostavila sam, da mladima nije baš interesantno da mene goste.

Odjednom, progovori Djavo iz nje: kakav si to poklon kupila? Ti se praviš blesava, jel, kao ne znaš da se u svatove nose pare. Kada se tvoja ćerka udavala, VIKALA SI NA SVA ZVONA, LOVA, LOVA, kakvi pokloni. Ja u šoku, jer znam vrlo dobro sebe i znam da to nikada ne bih VIKALA. Ja počeh da se pravdam, kako mi je bilo zgodnije da kupim poklon obzirom na penziju. Ona, sva razgoropadjena, dreknu: ja sam tvojoj ćerki odnela 100 evra, na šta sam ja vrisnula: sto evra, pa da li si ti normalna? Ja ne mogu da izdvojim toliko, izvini!
Ona: jel, pa znala si kada je svadba, što nisi skupila?
Ja: Prvo, nisam ni pitala moju decu koliko im je ko doneo novca, jer me to uopšte nije interesovalo, zaista. Uvek sam išla tom linijom da će svako doneti koliko može, nije bitno. Ni jednog momenta mi nisi rekla da su bitnije pare od poklona, obzirom da imaju kompletno namešten stan.
Ona: pa, trebala si da pitaš (sikće), pa bi znala?
Ja: kako si samo bezobrazna, ne mogu da verujem da tako pričaš sa mnom? Znaš li da se nas dve družimo preko 40 godina i ti sebi dozvoljavaš da budeš tako bezobrazna, sram da te bude!
Ona: nije me sramota i šta si im uopšte kupila!
Ja joj opišem poklon a ona će: da, da, TO IM BAAAAAŠ TREBA. Toliko su nebuloznih poklona dobili (skočila sebi u stomak, lažima), da je to strašno.
Ja opet, pravdajući se: e, pa, draga moja, potrudiću se da skupim novac i poslaću poštom tvojoj deci a ti i ja smo završile!
Spuštajući slušalicu čula sam: SKUPLJAJ, SKUPLJAJ!

Prošlo je od tada jedno deset dana i još uvek ne mogu da verujem da je to ona izgovorila.
Ona, moja prijateljica. Zar je postala takav materijalista a da ja to nisam ni jednog momenta osetila? Da li je moguće da se sa nekim toliko družiš a ne poznaješ ga? Da li je sve bilo lažno sa njene strane?

I stalno zamišljam kako je srećem na ulici, kako okrećem glavu od nje, a ona želi da se izvine. No, ja ne mogu da prihvatim izvinjenje od jedne prostakuše. Samo mi je krivo što joj još štošta nisam rekla preko telefona. Mogla bih da je zakucam kod nekih prijatelja, izdajući im njene tajne. No, ja nisam takva i ništa tim ne bih dobila. A šta je ona dobila i da li je rekla svojoj deci šta se desilo izmedju nas?
A poklon stoji, ovde kod mene i čeka? Šta, ne znam, još nisam smislila da li ću ga poslati poštom ili ga pokloniti nekom drugom. Pare sigurno neće dobiti, ZAHVALJUJUĆI njihovoj mami. Pare su u poklonu, a sigurna sam da znaju pravu istinu, ona bi bila izgrdjena, kao što bih ja uradila svojoj deci da sam čula ovakvu neku priču.

Eto, kada se sa nekim družite, ne pada vam na pamet dokle će to trajati. Ovo je treća osoba u mom životu, što se tiče prijateljica, ispod koje sam podvukla crtu. Nikada više, pa tačno da seče vene preda mnom.

Tako ja to radim. Sve po zasluzi.

MLADENCI

nargilaMoji mladenci su danas proslavili praznik Mladence. Nisu ni sami znali šta da rade za taj dan. Odlučili su da sa kumovima izadju negde, medjutim ovi su sprečeni, tako da od slavlja neće biti ništa.

No, moja starija ćerka i ja smo rešile da ih iznenadimo,  poklonima. Prolazeći kroz grad, videla sam da se otvorila nova prodavnica sa raznoraznim „pušačkim“ spravama. Jedina, koja je mene zainteresovala je nargila, koju je moja ćerka letos, u Egiptu, skoro svako veče pušila. Jedini ukus koji je probala je bio od jabuke.

I, učini mi se kao fantastičan poklon, najpre, neobičan a znala sam da će ih i obradovati. Izabrala sam ukus lubenice, kupila i sve ostalo što ide uz nju.

Pored nargile, poručila sam i tortu Japanski vetar, da im napravi ista poslastičarnica u kojoj je pravljena i mladenačka torta i moja (isti japanac), ali, koju skoro da niko nije ni probao, jer je bilo i pametnijeg posla u svatovima.

Isporuka torta je bila tačno za vreme ručka, tako da smo ih nas dve prvo iznenadile tortom, a posle ručka smo im rekle da se opuste na ležaju, da im stiže drugi deo poklona. Bili su jako iznenadjeni, jer smo sve jako čuvale u tajnosti.

Zatvorile smo se u sobu i namontirale sve onako kako su mi objasnile devojke u radnji. Ugalj nešto nije hteo baš da se upali, ali, kada se primio, bogami, taj mali briket je trajao sat vremena. Sat vremena pušenja.

I onda smo, nas dve, zajedničkim snagama, unele nargilu u sobu i rekle mladencima da mogu da otvore oči. Iznenadjenje je bilo fantastično. Osmesi od uva do uva. Odmah je krenulo ćumbanje. Svi u krug, svako sa svojoj duvaljkom. Zamirisala je soba na lubenicu. Procenat nikotina u ovom „čaju“ je 0,5%. To je jako malo, a lepo miriši.

U času kada smo stavljale nargilu na sto, Mima je viknula: kevi, evo ide ona pesma na tv, što je bila hit letos u Egiptu, kada smo ležale na bazenu! Nisam mogla da verujem! Zaista, koja podudarnost.

Tako smo se mi sladili japancem  i ćumbali nargilu.

Znam, bilo je i pametnijih stvari da se kupi mladom bračnom paru, ali, ovoga se, sigurna sam, niko ne bi setio.

Nargila lepo izgleda. U prodavnici su mi rekli da ih  mnogi uzimaju i radi ukrasa. Ima ih u raznim bojama, no, meni se dopala baš ova.

Uživajte i vi u izgledu!

DZEJN ĆE DA MI KAŽE…

Dobih knjigu na poklon. Onako, ćorakasto, pročitah naslov i obradovah se. Pomislih, sada ću tu pronaći baš nešto ŠTO JOŠ NIKO NIJE OTKRIO, dok ne ugledah pisca: Dzejn Garton. Aha, tu smo dakle. Dobro, za početak, bez predrasuda. Ali, posle par strana, uverih se u iste.

Prvo, nema ni reči o tvorcu ove knjižice, da ne kažem zbirke „pametnih“ saveta, kako da ubijete vreme u penziji. Ni na početku, ni na kraju iste.

Podeljena je na 8 poglavlja:

(kliknite na fotku da bolje pročitate sadržaj)

Neću vas klati redom po brojevima jer bi vam dosadilo da čitate, već sam samo htela da vam kažem neka svoja zapažanja.

Pitam se, kome je palo na pamet da prevede na srpski jezik ovako nešto, što nema veze sa mozgom srpskog penzionera?

Ovaj priručnik, da ne kažem savetnik za retardirane, bogate penzoše, napisan je ISKLJUČIVO za one tamo na zapadu, koji ne znaju, pretpostavljam, kako da potroše svoje penzijetine, pa treba neko da im TO kaže, predloži, posavetuje ih.

Sve ono što je normalno u ovoj knjizi su rečenice, dobro poznate i penzionerima i onima koji su još vrlo radni i živahni, a one su tipa:
osmehujte se, šetajte se, jedite zdravo, slušajte muziku, napravite novu frizuru, radite facijalne vežbe protiv bora, nije vam prošao rok upotrebe itd, truć, broć, bljak.

Ono što nije normalno za naše penzionere je to, što sa penzijama koje imamo (većina nas), možemo jedino da slušamo muziku i da se šetamo, ukoliko nam to dozvoli zdravstveno stanje dobrano načeto, finansijskim vežbama i akrobacijama a sve iz razloga: KAKO ŽIVETI OD PENZIJE A OSTATI NORMALAN i KAKO NE BITI DUŽAN I BOGU I SVETU?

U ovoj dzepnoj knjižici vam lepo savetuju u poglavlju 3. OKOLO NAOKOLO, da se upustite u putešestvije oko sveta. Ako ne baš to, onda izaberite neku bližu destinaciju: popnite se na Tibet, čuvajte kamile u Tar pustinji na indijsko-pakistanskoj granici, rezervišite let na lokalnom aerodromu u jedrilici, iznajmite bicikli i vozite se do vojnog groblja u Normandiji, u Francuskoj,uskočite na brod koji u zoru kreće iz Atine u Grčkoj, plovite parobrodom po jezeru Garda, bacite novčić u fontanu Trevi u Rimu i živite la dolče vita.
Primetili ste da je tačno objašnjeno gde se nalazi Normandija, Atina, fontana Trevi, što, našem penzioneru nije potrebno. Mi još u osnovnoj školi učimo gde se šta nalazi i koristimo geografsku kartu i žmurećki pokazujemo što god se od nas tražilo.

I, šta sam ono htela da vam kažemmmm, a… da, pa da, eto, samo uzmeš pasoš, (sad nam ukinuli vize) i put pod opanke ili patike nasledjene od dece ili rodjaka, izandjali kofer, koji se ne vidi od paučine, stojeći, neupotrebljavan na tavanu, godinama, prazan novčanik u dzep i da te vidi svet.

E, to sam htela da vam kažem. Priručnik za penzionere, koji znaju za šta su radili silne godine. Penzionere, koji sebi mogu da priušte svašta. Penzionere, kojima su isprali mozgove, pa im trebaju ovakve knjige.

Penzionerima, kojima je ostalo još malo mozga i dostojanstva, nije potreban priručnik da bi znali ŠTA SVE MOGU, SADA, KADA SU U PENZIJI.

Njima je potrebna samo LOVA, pa da vam pokažu šta sve mogu, jer, čega god da se sete da bi MOGLI da urade, stoji tabla sa natpisom:
TO KOŠTA TOLIKO I TOLIKO, a njihovi su novčanici prazni.

Prema tome, Dzejn, nećeš TI da mi kažeš šta bih ja mogla….

BABA MARTA (i sobno cveće)

Dakle, ljudi, ako preživesmo i ovaj zimski dan, onda smo na konju. Ovakav kijamet ne pamtim. Vetrina šibari, čini mi se, sve jače (21,33 h), sneg veje i kovitla po putu.
Ogradu, kojom je ogradjeno buduće gradilište, srušila je košava, svom jačinom, jednu po jednu ploču. Sve to je propraćeno jakom bukom. Na sred kolovoza. Dobro su prošla kola koja su parkirana metar od pale metalne ploče. Pokušala sam da fotkam prizor, ali mi nešto nisu uspele slike. Evo delić ulice, ispod lampe.

Delić ulice pod snegom

Tek, kada opiči ovakva zimuština skapiram koliko sam srećna što imam topli dom i krov nad glavom. Ne smem ni da pomislim kako je onim jadnicima koji žive u „karton“ naselju? Uh, bataliću takve misli, jer, ja im ne mogu pomoći, baš nikako.
Moja terasa se nalazi iz dvorišta, to već svi znate i na dobrom je putu jugo-istočnom vetru, zvanom košava. Tako da, ona izgleda ovako

Srećom, imam i dobar ispust na prozoru tako da je šerpa sa sarmom, na sigurnom, ali je malo zavejana. Pogled je kroz komarnik, pa je malo zamućen!

Nadam se da baba Marta neće dugo biti ovako ljuta pa će nam proleće stići na vreme.

E, sada ću opet malo o cveću. Kod moje drugarice Leci, videla sam gomile saksija sa raznim sobnim cvećem. Najviše je bilo kaktusa, koje sam i ja nekada skupljala. Sećate se onih malih u četvrtastim saksijicama sa slamnatim cvetićem na vrhu? Takvih sam imala puno, ali mi nisu opstali. Naročito kada su došla deca, nije ih bilo zgodno uzgajati. U jednom momentu, mama mi je rekla da je i tata skupljao i gajio kaktuse. Imao je nekoliko polica preko cele kuhinje, pune kaktusa. Nisam ni znala da sam tu ljubav nasledila od njega.
Dobih ja od Leci jedan kaktus, koji sam odmah presadila u belu činiju i namestila ga na sred sobe. To je jedna porodica kaktusa, koja ima puno prinova, a nadam se, biće ih još!

Dodavala sam mu zemlju u kojoj je bilo semena od kadife, tako da je i ona nikla. Vidite na slici.
A onda sam dobila još jednu kaktus porodicu, ali, pošto nemam odgovarajuću saksiju, ovu sam malo „obukla“, pa i ne izgleda loše, kao privremena varijanta.

Jako su mi slatki i uklopili su se u moj cvetni kutak.

I Božićna zvezda se odlično drži. Dobila sam je još početkom decembra, a sada je mart. Izgleda da joj mesto jako prija, a možda i društvo.

I najlepša cvećka za kraj, zove se Tedi! Kako ne bi ovako uživao, kada ima svoje (naše) ćebe, smešten u fotelju, a gazdarica uživa u njegovom pajkanju.

A košava i dalje rastura napolju, čujem kako fijuče kroz spuštene roletne. Sve nešto tutnji i zavija.
Iskreno, meni je lepo u toploj sobi! To isto, želim i vama!

CRVENE CIPELICE

Prva gazdarica ovih cipelica, bila je moja starija ćerka. Kupila ih je za jednu priliku. Sećam se, kada ih je otpakovala, odmah smo ih isprobale i mladja ćerka i ja. Oduševila sam se njihovom udobnošću, bez obzira što im je štikla bila jako velika, za moj pojam.

I, kako se približavalo vreme svadbe, razmišljala sam da li da obujem crne lakovane cipele, koje su vlasništvo „mladje“. I nakit sam prilagodila crno beloj varijanti.

Onda, padne predlog da, ipak, obujem „crvene“ cipelice, koje su više karmin boje. I setih se ja njihove udobnosti i pristanem na njih. I onda sam stavila i bordo nakit, tj. naušnice, privezak i prstenje, sa češkim granatom, ali se to slabo vidi na fotkama. Crvena, tj. bordo boja, nije nikako moj favorit, ali, u ovakvim prilikama, može da prodje.

I nisam se pokajala. Rekoh vam da sam se izigrala ono veče u svatovima.
Evo ih još iz jednog ugla da vidite i štiklicu.

Noge su moje, naravno! Guma koja je ušivena preko cipela, daje im posebu elastičnost i osećaj sigurnosti pri hodu i naravno, igranju. Visina štikle je bila, totalno, nebitna.

Eto, i cipele su vrlo bitan „detalj“ u svatovima, a nošene su samo jedanput!
Udobnost je najvažnija, zar ne?

POKLON ŽENI

Danas, po podne, udje mi u radnju, gospodin srednjih godina. Kaže, došao je da kupi ženi nešto lepo, diskretno, od belog zlata a opet da ne bude preterano skupo a ipak sofisticirano!

Hm, pomislih u sebi, možda ima i muzičku želju, ali sam to ipak prećutala.

– Dobro, rekoh mu ja, da li bi to nešto moglo da bude sa dijamantom?
– O, da, molim Vas, pokažite mi šta imate?

Otvorim mu ja kutiju sa dijamanskim prstenjem, naušnicama i privescima.

Kaže on:

– Znate, moja žena voli nakit onako malo da izgleda starinski!

– O, da znam, odgovorim mu ja, a kako vam se svidja ovaj prsten?

– Meni se jako dopada, medjutim, ima ona sličan.

– A ovakav privezak?

– Ima i privezak!

– A sta kažete za ovaj zeleni kamen, savorajd sa dva mala dijamanta sa strane?

– Ima i zeleni kamen, smarag, ako se ne varam!

– A šta mislite da joj napravimo neki prstenčic od nekog drugog prirodnog kamena? Evo, izvolite, pogledajte, ima ovde svega: turmalina, topaza, garneta, peridota, akvamarina…

– Znam da ima akvamarin, smaragd i onaj ljubičasti…

– A ovaj garnet (češki granat)?

– Ne, ne, to nije u njenom fazonu!

prsten

(Ovaj prsten nije iz naše radnje, ali bih ga ja rado nosila, jer imam sličan i isključivo nosim starinski nakit, usput da vam javim.)

Vratismo se na kutiju sa izloženim nakitom sa dijamantima.

– Vidite ove naušnice, baš su slatke, diskretne!

– Meni jesu, ali njoj se ne bi to svidelo!

Polako me izdaje strpljenje, jer sam iscrpila sve mogućnosti predlaganja kupovine nakita!

– A pogledajte ove naušnice sa biserom i dijamantom!

– E, rekli su mi da se biseri NIKADA ne kupuju drugom, da znače suze, tako da to ne dolazi u obzir!

– Ma nemojte molim vas, pa vi ste mladi, zar je moguće da verujete u te babske priče?

– Ne znam, ne bih se usudio, jer su mi tako rekli!

– A da li vi znate da svaka zena MORA da ima bisere u svojoj kutiji sa nakitom?

– Znam, ima ih ona, nasledila ih je od svoje tetke, ali ne znam kako se to tretira!

E, nećeš ni saznati volino jedna, pomislih, jer si toliko tup i glup i zaostao, ne mogu da verujem!

To je bio vrhunac mog dostignuća dobrog trgovca, morate priznati, da bih mu na kraju rekla:

– A da vi ipak kupite suprugi neku sliku, jer od nakita IMA SVE!

– Pa, da vidite, gospodjo, dali ste mi odličnu ideju, hvala vam puno!

Šta reći na ovo sve?