ŠTA VOLIM DA RADIM, KAD NE RADIM!

elephant-africa-lanting_49038_600x450život u bojama, belacrni i beli konj u galopuzima u Risijisnow-trees-alaska_58932_600x450terraced-rice-field-china_21087_600x450rascvetalo voćepolje sa brazdamakuća kao ostrvoAurora borealis u Rusijilightning-strike-coulson_55671_600x450lepe slike1942. (prevlačeći mišem preko fotke, pročitaćete šta je na fotki)
Ne znam da li smo se bavili hobijima ovde, na blogovima, no, ne smeta da se opet podsetimo.

Kao klinka, skupljala sam razglednice. To su bile godine kada se i putovalo i dopisivalo. Na žalost, davno su prošla ta vremena. Imala sam jako puno razglednica, dok je moja sestra skupljala salvete. Sa njima se moglo „menjati“, jer je bilo duplikata, a ja sa mojim razglednicama nisam mogla. Samo sam mogla da računam da će mi ih neko pokloniti. Ne znam gde su završile, no, izgleda da je u meni ostalo i dalje to dete koje voli lepe fotke, tako da ih skupljam i ovde. Imam folder koji se zove DIVNE FOTKE. Ima ih predivnih. Posebno mi stoje one sa životinjama, a fotke prirode i lepih gradjevina, zajedno. Jedanput, kada budem imala vremena, i njih ću razdeliti. Mogu i na godišnja doba, dnevne, noćne, no, sve to nije bitno, bitno je da ja uživam u njima.
Pokušaću da vam postavim neke od njih, ako mi dopusti OVAJ!

Eto, dopustio mi je, ali ne tamo gde sam ja želela, nego gde je on HTEO!
A evo i koje fotke sa životinjama: (tamo gore)
Sada još samo da držim šipke da će sve stati ovde!

Volim i da sednem za šivaću mašinu i nešto „odradim“, onako, za svoju dušu! No, nije mi baš omiljeni hobi, više je kao potreba.
A sada, volela bih da čujem vas! 😀

PODRŠKA PRIJATELJU

Razboleo se negde, prošle godine, odnosno, pre godinu i po dana. Imao je problema sa sinusima i rešio da ode kod jednog dede, koji to leči nekim kapima. Mnogima je pomogao, pa što ne bi i njemu. Medjutim, nije uspela terapija, što je dedi bilo neobično i poslao ga kod doktora. Sva sreća!

Naše prijateljstvo je počelo jako davno. Naime, njegova supruga Ljilja je išla sa mojom sestrom u osnovnu školu, a on, Pera, družio se sa mojim bivšim. I tako, spojismo se mi nekako, mada više njih dvoje u kafani, nego nas dve. Nas su deca vezivala za kuću i razne druge aktivnosti. Naša druženja su bila u nekoliko navrata, da bi se, posle našeg razvoda, skroz razvodnjila. No, pojedinačno smo se družili, sretali, stajali, pričali, zezali se. Muški su se nalazili u kafani. No, Pera je znao da nekako ograniči „nalivanje“, tako da je njegov brak i opstao. Ljilja i on su se odlično razumeli. Posle 13 godina od rodjenja ćerke, rodio im se i sin, skroz neplanski. Bili su jako srećni, kao što su danas. On je sada 23. godišnji momak.

I, da nastavim priču, krene Pera kod lekara, sve moguće pretrage, kad ono, maligni tumor u grlu, ali bliže trećem krajniku. Šok, operacija, zračenje, mučenje, nemogućnost gutanja, zračenje, nemogućnost jela, izgubljen osećaj za ukus. Omršavio Pera, sama kost i koža. Hemo terapija ga spržila, načisto. Onda je došao dobar period. Podmladio se, ugojio, vratio mu se glas, ali… Cancer je podmukla bolest i nikada ne znaš na koju će stranu krenuti. Sada mu je izgleda napao srce, tako da se Pera onesvešćuje. Sav se siromaško izudarao, ali ne odustaje od šetnje po stanu. Verovatno će u bolnicu da ga snime i daju mu neku terapiju.

Sretali smo se Pera i ja često na pijaci, ćaskali. Bio je zaista veliki borac a to je i danas. No, bolest je učinila da mu se pogoršalo stanje, te ne izlazi napolje već sigurno 4, 5 meseci. Srećem Ljilju na pijaci, pitam za njega, pozdravljam ga, a ona me zove da dodjem, da ga vidim, dosadno mu je, svi su ga zaboravili ili samo pitaju i pozdrave ga. Baš je očajan. Niko ni ne zove telefonom. Meni žao, uvek sam u nekoj frci. E, juče se sretnemo na pijaci nas dve i opet isti scenario, i rešim da odem. Kaže Ljilja: nemaš pojma koliko će ti se obradovati!

Meni puno srce pri samoj pomisli na susret. Udjemo u stan, Ljilja mu viče, da pogadja koga mu dovodi. Ja progovaram: nema onesvešćivanja od iznenadjenja. Nije mi prepoznao glas. Kada sam se skinula i ušla u sobu, nije bilo kraja njegovoj sreći. Uhvatio se za glavu i ne može da veruje. Rekao je: pa nisam mogao da verujem da ćeš ikada doći! O bože, pa nemaš pojma kako si me obradovala. I, uze štap da ustane, da me pozdravi. Zagrlim ga, kao dečkić. Suvonjav, poguren, ali nada i volja prisutni. Sedimo i ćaskamo. Psujemo, smejemo se. Kuka na sina, samo traži lovu, ima neku devojku koju ON isto lovari i tako, šizi. Ja ga prekinem i dreknem: ma čoveče, bre, budi srećan dok imaš da mu daješ! Da li bi bio srećniji da traži lovu od tebe a ti nemaš da mu daš? On ćuti, kaže, pa ne bi, sigurno. Onda ćuti i plivaj, dok možeš! Ma čoveče, shvati, budi srećan što živiš, zahvali se nebesima što svaki dan ustaneš i vidiš nebo, sunce, heeeeej! Trošiš se na pogrešne stvari, jebo te! On ćuti, smeška se i počinje da me hvali. Kako si ti super, kako si iskrena, šta je onaj kreten ostavio, ne mogu da verujem. Posvadjali se onaj moj bivši i on. Ne pričaju par godina.

Rekoh mu, da želim da ga vidim na pijaci. Kaže on, videćeš me „kur*c“, vidi me na šta ličim. A ja opet, ima da se vidimo na pijaci, ako ne pre, onda na proleće, jesi li me razumeo? Kaže on: dobro, to već može!

I posle dva sata divnog razgovora, bez nekog naročitog osvrta na njegovu bolest, najavih pokret. On, presrećan. Reče mi: nemaš pojma koliko si mi ulepšala dan. Lepše ću ručati, lepše ću ležati, lepši će mi i tv program biti, čim pomislim da si bila da me vidiš! Jooooj, steglo mi se srce. Nisam znala koliko mu nedostaje društvo, zaista, dok to nisam „osetila“. Jedva se uzdržah da ne zaplačem“ Zagrlih ga ja, poljubismo se i obećah mu da ću sigurno dolaziti češće! I hoću, čvrsto sam rešila.

Znam, reći ćete da vam je strašno da gledate čoveka kako kopni, ali je sigurno samo jedno: NJEMU JE SIGURNO NAJTEŽE! Prema tome, stisnite zube, neće biti veliki napor, verujte mi, a što se tiče bolesti, ne žele takvi bolesnici ni da pričaju o njoj. Treba im podrška, društvo, običan razgovor, zezanje, smeh. Ništa ne košta, samo dobra volja! Kada se zagrlite sa bolesnom osobom, možda i delić vašeg zdravlja i pozitivne energije učine čudo! Ko zna, treba probati!

A SADA, OLAJAVANJE!

E, braćo i sestre, svakog gosta dva dana gosta, a ne 12- 13, dana! Ono jest da nisu bili kod mene, al opet, puuuuno je! Kakav je divan osećaj kada gostima vidite ledja, pojma nemate, ili možda imate?

Ha, ha, ovako bi počelo olajavanje mojih kumova, ali, ja, zaista, ne mogu to da uradim. Oni nisu ni blizu onih gostiju koje bi čovek mogao da olaje. Kod mene su bili samo jedanput i na dva sata. Jedva ih uhvatih i na toliko!

Ajd, od početka!

Otišli su u prokletu Ameriku, pre 25 godina. Sinak im je tada imao godinu i po dana, a kumina ćerka je imala 12 godina. Zašto su otišli, nemam pojma, ali, pretpostavljam da je to bilo samo filovanje od strane strica, koji je tamo uspeo i slao im informacije da je tamo „obećana zemlja“.

Kum je podneo iseljeničku vizu i čekao je 5 godina. Kada je dobio, otišao je on sam, a posle sedam, osam meseci, došli su za njim i njegova majka, supruga i dvoje dece. Ovde su prodali predivnu kuću tako da su imali od čega da tamo kuće novu.

Njegov brat je već tamo živeo, oženio se i izrodio dvoje dece. Kod njega, u dvorištu, njihova majka je imala svoj kućerak. Čuvala je njegovu decu i uživala pored dvoje dece, na okupu.

I tako, stigoše u LV, smestiše se u kuću koju je on kupio bez familije u delu koji je bio na ceni. Henderson. Lep kraj, miran, sve kuća do kuće.

Krenuli sa svojim novim životom. Nije bilo lako u početku. Trebalo je srediti papirologiju, a nema ko da ti kaže, gde, kako, s kim, s čim, o kome itd.

Kuma je slala izveštaje o cenama pojedinih proizvoda. Sve je to bilo 87. godine. I ovde su te godine bile dobre za život. Imalo se i moglo se svašta. Putovalo se gde god se htelo.

I da ne davim više. Htedoh reći, kum nije bio ovde 24 godine a rodjen u Novom Sadu. Kuma je bila ovde pre četiri godine i onda i prošle i ove. Ona ovde ima rodjenog brata, snaju i dvoje dece i kod njih su i odseli.

Kum je frapiran promenama koje su se desile u gradu. Pojedine delove nije mogao da prepozna, kao ni kraj u kome je odrastao i živeo do polaska u SAD.

A ovde imaju jako puno prijatelja i familije. Odnosno, kuma ima familiju, dok kum nema nikog, mislim na rod.
I sve njih je trebalo obići, svugde popiti pićence i po nešto pojesti. Pa sada, zamislite da svaki dan, dvanaest dana, menjate prijatelje i rodbinu 6 puta u toku dana i svugde morate da se omrsite. Strašno! Jadni, sve su zapevali i zakukavali. Kuma je za malo zaglavila i bolnicu od silne hrane, naročito kulena. Čvarci su bili „laka“
varijanta klope i to „klizi“, dok kulen, bogami, hm, znate i sami…

E, sada, htela sam malo još da ih opišem, da imate prestavu kakva su, njih dvoje, kombinacija.

On: bik u horoskopu, bik po konstituciji. Miran, staložen, dobrih živaca. Njega može da iznervira samo njegova supruga i da trpi godinama, teško driblanje, a onda samo zamahne rukom, pa nacilja obraz…
To se ovde nije desilo, jer taj period nije istekao, no, … kad stignu, ko zna. I sve što budete pročitali o kumi, on je sve suprotno od nje. Pravo je čudo da su opstali toliko zajedno, a toliko su različiti.

Ona: jarac, punačka, brbljava ali zna i da sluša, isteruje pravdu, voli lepo da se obuče, da dobro pojede, da dočeka goste. Ako kojim slučajem idete u onaj deo Nevade, slobodno se javite, ona će vas dočekati i ugostiti. Eto, takva je ona. Stalno nas sve zove u goste. Ima mesta u kući. Ima i bazenčić u dvorištu. Ima dobru volju i voli ljude. A što se davanja tiče…, šta da vam kažem? Došli su sa tovarom kofera, a vratili se sa trećinom. Niko nije bio uskraćen sa poklonom. Naravno, uzvratili smo im, koliko smo mogli! Voli tamburaše, voli da igra, da je stalno u pokretu i u frci.

Ali, ima jednu manu. O svom suprugu toliko vodi računa i tretira ga kao svoje dete. Morate priznati da to strašno ide na živce: da li si bio u kupatilu, jesi li se umio, oprao zube, vidi kako ti stoji majica, upaši se, ne cupkaj nogama, zašto nisi napunio bateriju u fotoaparatu, samo misliš na cigare, jebale te one, i da li misliš da se mrdneš iz te fotelje, pustićeš korenje. Kakav si ti to čovek, ne mogu da verujem, pička ti materina, jel ti čuješ šta ja tebi govorim…. i tako dalje i tako dalje.

Na to sve, on samo klimne glavom, kaže dobro, jesam, ok, idemo, nemoj više poseta molim te, ne mogu više da jedem i pijem, nećemo se po treći put pozdravljati sa istom ekipom itd.

Pitali smo se svi, odakle mu toliko živaca? I pitali smo njega isto to, na šta nam je odgovorio: navikao sam, šta ću!

Dobar neki čovek!

On je jedva čekao da se vrati kući, dok je ona plakala i duuuuuugo mahala!

To su moji kumovi. Volim što su bili i što ta razdaljina nije učinila da smo se otudjili!

FAMILIJA

Malopre sam svratila do Milane – Rukotvorine i obradovala se što je nastavila sa pisanjem. I evo, javila mi se želja da vam kažem kako smo Milana i ja rod. Rod, koji se nije rodio, odnosno posećivao, što, pretpostavljam, možemo da zahvalimo našim „starijim“ rodjacima ili eventualno, spletu nekih bezveznih okolnosti.

Milana je ćerka moga brata od… uh, ne znam odakle da krenem. Ajd, krenuću od prababe, sa mamine strane.
Moja prababa je imala troje dece (ako se ne varam). Moju babu Paulu, Mezu i Peru. E, deda Pera je imao ćerku Maricu a ona je rodila jednog sina Milana, a on, pošto se oženio, dobio ćerku Milanu i sina Dragana!

E, to je Milana. Njen otac Milan je nešto mladji od mene. Jedno divno stvorenje, ali, na žalost, to sam ustanovila tek pošto smo se sreli pre nekoliko godina, na sahrani njegove majke Marice, a moje… opet ne znam šta mi dodje, recimo tetke. Javio Milan da je umrla tetka Marica, koja je živela sama u Novom Sadu a on, sa svojom porodicom, zbog posla, u mestu blizu Novog Sada.

Čudni su ti porodični odnosi. Ma koliko bili odvojeni, jedni od drugih, vremenski i prostorno, uvek je tako fino i prijateljski. A da li je zaista tako i onoj drugoj strani, pa, ne znam, čini mi se da jeste? Meni je lepo kada se sretnemo, ispričamo se i opet se sve na tome završava. Mnogi su razlozi, ima i opravdanih a i onih drugih, zašto se češće ne vidimo.

Zašto se nismo družili kada smo bili mali, ja to zaista ne znam. Sretali smo se tu i tamo i to je sve. Sestra i ja smo se uglavnom družile sa sestrama (i jednim bratom koji je živeo u Sarajevu) od tetaka, sa tatine strane.

Opet ne znam zašto.

No, kada smo se sredli, pre par godina, sedeli smo kod tetka Marice u stanu i pričali smo o godinama u kojima se nismo videli ni čuli. Tada je i Milana bila sa tatom i mamom. I slikale smo se i razmenile e-mail adrese i odmah krenule sa dopisivanjem. Eto, mislim da sam donekle ja i zaslužna što je Milana otvorila svoj blog, jedino što je trenutno u jako velikoj gužvi pa ne stiže baš redovno da ga „održava“. 🙂

I, od tog susreta, neverovatno je, da smo uvek naletali jedni na druge u centru grada. Bez dogovora! Jedanput sam izlazila iz telenora u neko bezvezno vreme, naletim na Milanu. Jedanput, u Zmaj Jovinoj, naletim na Milanu, mamu, tatu i Milaninog momka. I, evo, nedavno, opet, sasvim slučajno, sudarimo se u Pašićevoj ulici. Neverovatno. Očigledno nam je sudjeno da se srećemo i bar tako, održavamo porodične veze.

Preko Milane znam da je moj brat odlično, da ima srećnu i zdravu porodicu!

Milana, drago mi je što smo se srele i što smo obnovile familijarne odnose, koliko toliko, mada je u današnje vreme prilično teško posećivati svu rodbinu, što zbog blesavog radnog vremena, što zbog finansijske situacije, što zbog neznamnija čega!

A kako je kod vas?

ZMAJ

Ovo je, naravno, samo nadimak našeg dragog blogera. Vršačko pozorište „Sterija“, danas je gostovalo u Pozorištu mladih, a naš Zmaj je u ovoj divnoj glumačkoj skupini. Predstava je bila za dečicu: Baš čelik. Zmajček je glumio dva kralja, tako mi je rekao, premda ja nisam gledala predstavu, ali sam se zato, ispričala sa njim, uživo. Ovako je bilo:

Pre neki dan, poslao mi je Zmajček poruku da gostuju u našem gradu i da li želim da se nadjemo i malo ispričamo. Naravno, želela sam zato što smo se upoznali prošle godine, takodje u aprilu, kada su takodje gostovali kod nas sa predstavom Kokoška. Drvena advokatica i ja smo bile gošće Zmajčekove, posle predstave, što možete proveriti u mom postu BIO NAM JE ZMAJ!

Advokatica nije mogla da dodje jer nije bila u Novom Sadu, pa smo se nas dvoje ispričali, onako brzopotezno, ali slatko, uz kaficu.

Zmajček je bio pravi dzentlmen. Dobila sam i divno belo vino, obzirom da je zapamtio da je obožavam vina iz vršačkih vinograda. 🙂

Pola sata je brzo prošlo, on je morao da se sprema za predstavu, da se našminka i presvuče, jednaput, a onda još jedanput u toku predstave, jer igra dva kralja.

Lepo smo se izdivanili, kao stari prijatelji! Nije bilo teško, jer mi to zaista i jesmo!