SVAŠTA MI SE, NEŠTO, DESILO

Joj, majko milo, dugo me nije bilo, a svašta mi se desilo:

Ajd, redom!

Unučići zapatili virus Exotic, što znači, nebrojeno puta prolivi i povraćanje, uz respiratornu infekciju. Svako od njih po dve infuzije, a izmedju njih, dijeta, nejelo, skidanje temperature, igranje, nervoza, haos.

Uz sve to, njihovi roditelji su imali uplaćen kraći odmor, pa je bilo bez veze da ga otkazuju, pored dve babe, tetke i dadilje. I tako i bi!

Četiri dana, po dve u smeni, s tim što je tetka, odlazila na posao, odradjivala svoje obaveze i kraća zadovoljstva, pa se vraćala na prenoćište kod dečice, sa dadiljom.

Stalno smo bili u kontaktu sa doktorom i roditeljima. Nije im bio baš neki odmor, ali su bar malo „oladili“, koliko se moglo. Ozdravili posle, skoro, 10 dana.

***

E, onda je došao red i na bake. Jedna je otišla sa sestrama na more, a druga, tj. ja, sa sestrom, kod prijateljice u Sloveniju.

Podsetiću vas ovim postom, kako smo stekli divnu prijateljicu, za ceo život.
https://dudaelixir.wordpress.com/2009/07/26/dan-tuge-2-deo/

Kristina je otišla u penziju pre pet, šest godina, a dok je još radila, gradila se njena kuća u rodnom selu koje se zove Planina pri Sevnici. Ja sam bila kod nje pre dvanaest godina. Ali u Novom mestu, gde je živela, uz reku Krku. I tada mi je bilo divno.

Krenule smo busom. Vrlo lep autobus, čist, klimatizovan, sto ispred nas. Put ravan. Granice smo prelazili, odmah. Niko nas nije maltretirao. Sišli smo sa autobusa kod mesta Starine, jer je to Kris bilo najliže da nas pokupi. Stigli smo posle 6,5 sati vožnje i tri pauze od 15 min. Elegantno.

Susret je bio veseo. Svi nasmejani, sve jedna drugoj upadasmo u reč. Put do kuće, uglavnom, vijugav.

Pogled na kuću, sa puta, zastaje dah. Predivno smišljena, dobro organizovana, puna topline, cveća, zelenila… Posadjena i mala baštica, za njene potreba. Divota!Pogled sa terase
Ovo je pogled sa terase iz dvorišta, koja je u nivou sa ulicom, a dvorište je na donjem nivou, kao i garaža, garsonjera sa kupatilom za klince iz familije, ostave itd.

ulica ka groblju

Ovo je jedna od ulica u selu. Inače, sve su asfaltirane. I do bilo koje kuće koja je na vrh brda, vodi asfaltiran put.

Ne mogu baš sve da opisujem, trebalo bi mi pet postova.

Išli smo na terme Olimija, zatim na terme Čatež, koje su i najpoznatije a mislim i najlepše. Iskupale smo se, naplivale, kao na moru.

DIvna zemlja, Slovenija.

Inače, smeće se deli u tri kategorije. Svaka kuća ima tri kante sa označenim otpadom na njima. Kompost u jednu (u kuhinji posuda sa poklopcem, pa se na kraju dana ubacuje u veliku kantu, sve skupljeno u toku dana), plastika u drugu i ostalo (konzerve i sl.) u treću, a u veliki kontejner se ubacje hartija.
Kazne su ogromne ako se pogreši, posle jedne opomene! 😦 Pitam se, kada bi to kod nas uspelo, tj. ne znam kako bi ovo zaživelo u gradovima?

Posećivale smo Kristinine sestru i prijatelje. Pili šampanjac sa jagodom, već u pola devet, ujutro, pre šetnje.
šampanjac

Išli na jutarnje šetnje do svetog krsta na vrh brda. Iza crkve se nalazi pozitivna tačka na kojoj su žene klečale i molile se i zahvaljivale.
Put do Svetog krsta, jun 2015.

Na fotki sam ja. Do sv.krsta ima dvanaest kapelica u koje, zamislite, niko ne vrši nuždu!!!

Bile smo i na Starom gradu u Celju. Grad je lep i čist, pun cveća.
Celjski, stari grad, 8.6.2015.
Celje, stari grad

Bile smo i u Novom mestu.
Krka i splav, N.mesto

Reka Krka i splav sa djacima.

Na kraju puta, Otočec na Krki. Predivno mesto.
Otočec 1
Otočec, 9.6.2015.

Domaćica se pokazala kao prava, stara, prijateljica.

Bilo nam je predivno!

Od lepote, sestra i ja smo stalno jaukale: jaooooo, vidi ono što je divno, vidi travu, svugde pokošenu i zelenu, jaooooo, vidi kuće, jaooooo, vidi cveće, jaooooo, vidi pogled na pašnjak sa kravama i konjima, jaooooo, vidi ono, jaooooo, vidi ono.

Hvala Ti, Kristina, neizmerno, na velikom trudu da nas ugostiš i pokažeš svoju predivnu, domovinu! 😀

***

I onda je došao moj rodjendan. Kada sam se prebacila na 63, nije mi jasno. U Sloveniji sam pokazivala Kristini svoj blog i došla do fotke sa prošlog rodjendana i videla da sam proslavila 61. Boooože, lude li babe.

Proslavila ga, na istom mestu, kao i prošli.

Familija

Puno vas pozdravljam!

PODRŠKA PRIJATELJU

Razboleo se negde, prošle godine, odnosno, pre godinu i po dana. Imao je problema sa sinusima i rešio da ode kod jednog dede, koji to leči nekim kapima. Mnogima je pomogao, pa što ne bi i njemu. Medjutim, nije uspela terapija, što je dedi bilo neobično i poslao ga kod doktora. Sva sreća!

Naše prijateljstvo je počelo jako davno. Naime, njegova supruga Ljilja je išla sa mojom sestrom u osnovnu školu, a on, Pera, družio se sa mojim bivšim. I tako, spojismo se mi nekako, mada više njih dvoje u kafani, nego nas dve. Nas su deca vezivala za kuću i razne druge aktivnosti. Naša druženja su bila u nekoliko navrata, da bi se, posle našeg razvoda, skroz razvodnjila. No, pojedinačno smo se družili, sretali, stajali, pričali, zezali se. Muški su se nalazili u kafani. No, Pera je znao da nekako ograniči „nalivanje“, tako da je njegov brak i opstao. Ljilja i on su se odlično razumeli. Posle 13 godina od rodjenja ćerke, rodio im se i sin, skroz neplanski. Bili su jako srećni, kao što su danas. On je sada 23. godišnji momak.

I, da nastavim priču, krene Pera kod lekara, sve moguće pretrage, kad ono, maligni tumor u grlu, ali bliže trećem krajniku. Šok, operacija, zračenje, mučenje, nemogućnost gutanja, zračenje, nemogućnost jela, izgubljen osećaj za ukus. Omršavio Pera, sama kost i koža. Hemo terapija ga spržila, načisto. Onda je došao dobar period. Podmladio se, ugojio, vratio mu se glas, ali… Cancer je podmukla bolest i nikada ne znaš na koju će stranu krenuti. Sada mu je izgleda napao srce, tako da se Pera onesvešćuje. Sav se siromaško izudarao, ali ne odustaje od šetnje po stanu. Verovatno će u bolnicu da ga snime i daju mu neku terapiju.

Sretali smo se Pera i ja često na pijaci, ćaskali. Bio je zaista veliki borac a to je i danas. No, bolest je učinila da mu se pogoršalo stanje, te ne izlazi napolje već sigurno 4, 5 meseci. Srećem Ljilju na pijaci, pitam za njega, pozdravljam ga, a ona me zove da dodjem, da ga vidim, dosadno mu je, svi su ga zaboravili ili samo pitaju i pozdrave ga. Baš je očajan. Niko ni ne zove telefonom. Meni žao, uvek sam u nekoj frci. E, juče se sretnemo na pijaci nas dve i opet isti scenario, i rešim da odem. Kaže Ljilja: nemaš pojma koliko će ti se obradovati!

Meni puno srce pri samoj pomisli na susret. Udjemo u stan, Ljilja mu viče, da pogadja koga mu dovodi. Ja progovaram: nema onesvešćivanja od iznenadjenja. Nije mi prepoznao glas. Kada sam se skinula i ušla u sobu, nije bilo kraja njegovoj sreći. Uhvatio se za glavu i ne može da veruje. Rekao je: pa nisam mogao da verujem da ćeš ikada doći! O bože, pa nemaš pojma kako si me obradovala. I, uze štap da ustane, da me pozdravi. Zagrlim ga, kao dečkić. Suvonjav, poguren, ali nada i volja prisutni. Sedimo i ćaskamo. Psujemo, smejemo se. Kuka na sina, samo traži lovu, ima neku devojku koju ON isto lovari i tako, šizi. Ja ga prekinem i dreknem: ma čoveče, bre, budi srećan dok imaš da mu daješ! Da li bi bio srećniji da traži lovu od tebe a ti nemaš da mu daš? On ćuti, kaže, pa ne bi, sigurno. Onda ćuti i plivaj, dok možeš! Ma čoveče, shvati, budi srećan što živiš, zahvali se nebesima što svaki dan ustaneš i vidiš nebo, sunce, heeeeej! Trošiš se na pogrešne stvari, jebo te! On ćuti, smeška se i počinje da me hvali. Kako si ti super, kako si iskrena, šta je onaj kreten ostavio, ne mogu da verujem. Posvadjali se onaj moj bivši i on. Ne pričaju par godina.

Rekoh mu, da želim da ga vidim na pijaci. Kaže on, videćeš me „kur*c“, vidi me na šta ličim. A ja opet, ima da se vidimo na pijaci, ako ne pre, onda na proleće, jesi li me razumeo? Kaže on: dobro, to već može!

I posle dva sata divnog razgovora, bez nekog naročitog osvrta na njegovu bolest, najavih pokret. On, presrećan. Reče mi: nemaš pojma koliko si mi ulepšala dan. Lepše ću ručati, lepše ću ležati, lepši će mi i tv program biti, čim pomislim da si bila da me vidiš! Jooooj, steglo mi se srce. Nisam znala koliko mu nedostaje društvo, zaista, dok to nisam „osetila“. Jedva se uzdržah da ne zaplačem“ Zagrlih ga ja, poljubismo se i obećah mu da ću sigurno dolaziti češće! I hoću, čvrsto sam rešila.

Znam, reći ćete da vam je strašno da gledate čoveka kako kopni, ali je sigurno samo jedno: NJEMU JE SIGURNO NAJTEŽE! Prema tome, stisnite zube, neće biti veliki napor, verujte mi, a što se tiče bolesti, ne žele takvi bolesnici ni da pričaju o njoj. Treba im podrška, društvo, običan razgovor, zezanje, smeh. Ništa ne košta, samo dobra volja! Kada se zagrlite sa bolesnom osobom, možda i delić vašeg zdravlja i pozitivne energije učine čudo! Ko zna, treba probati!

RAZMIŠLJANJE

dremkanje u dnevnoj sobi!
jedna od milion njegovih fotki!
ovako Tedi najviše voli da spava!

Razmišljam o prethodnim godinama provedenim sa ovim belim kudravim. Uglavnom, mnogo je vremena proveo kod veterinara, naprimao se silnih antibiotika. Poslednjih meseci, njegovo zdravstveno stanje je sve gore.

Znam, nekom sam već dosadila sa pričama o našem ljubimcu, ali, kako je stvar postala ozbiljna, muka me je naterala da mu posvetim opet parče ovog bloga.

Ljudi koji se bave uzgojem pasa, počeli su ozbiljno da muvaju sa pedigreima, istih. Jedni od prevarenih smo i mi, naravno. Kada smo uzimali kuče od 3 meseca, nije nam palo na pamet da uzimamo bolesnika i to težeg.
Ubrzo po dolasku u našu porodicu, konstatovali smo da mu nešto fali jer nikako nije želeo da šeta i pored toga što mu je prošla noga na koju je šantao (takav je stigao iz uzgajivačnice). Pomislili smo da je lenčuga, a da nismo primetili da teže diše. To, tek, kada je postalo ozbiljno, tj. kada je počeo da dobija napade slične epilepsiji, s tim što nije padao, već mu je samo penica izlazila na nos. Veterinarka mu je uzela bris i konstatovala esherihiju koli u nosu. Doneta iz legla!!!!! Kako smo to mogli znati? Nikako, dok se ova nije razmnožila do nevidjenih granica.

Lečili smo ga injekcijama jakih antibiotika. Izlečili, ali, nije dugo bez te dosadne bakterije. Svaki čas je imao problema s njom dok nije postala „hronična bolest“.

Uz esherihiju, nizale su se tu i mnoge druge boljke. Upala prostate je bila poslednja. Nekako ubrzo posle te upale, desilo se da je počeo da priški krv, pa mu je konstatovana „povreda“ piše, jer je siromah, umesto ženke pario jastuk, pa se povredio. Dobijao antibiotike, pa je to prošlo. Pa onda opet, prostata, pa sada, evo pet dana krvarenje iz piše, koje ne prestaje i pored terapije koju prima.

Danas mu je urdjen ultrazvuk koji je pokazao „nešto“ poveće koje se nalazi negde izmedju nečega i nečega ali se ne zna tačno ni šta je, ni kakvo je, ni zašto krvari.

Znaće se u ponedeljak na operaciji. Uzrok ovog svega može biti: maligni tumor, može biti nespušteni jedan testis koji se upalio, može biti cista, može biti prostata, a možda i kamen u bubregu ili nešto sasvim, sasvim drugo.

Naravno, ne želimo nikako ono prvo što se nalazi iza dve tačke, jer to bi značilo da nam se naš ljubimac neće vratiti kući, na žalost, jer mi smo humani, iznad svega i ne bismo želeli da ga gledamo kako se muči.

Razmišljam o tome kako mi je taman „krenulo“ lepo, kad ono…

Ne mogu vam opisati stanje u kući. Vlasnica Tedijeva je moja mladja ćerka koja ga je dobila na poklon za rodjendan i koja ga, neizmerno voli. Bila je hrabra, bila sa njim u sali, kada su mu ubacivali kateter, mazila ga i bodrila, dok sam ja, kukavica, sa strahovitom glavoboljom, šetala ispred ordinacije i gledala gde ću da povraćam od muke i bolova i straha od rezultata pregleda našeg Tedike.

Posle veterinarkinog saopštenja kakvo je stanje sa Tedijem i da situacija za vreme operacije nije ni malo ružičasta jer, ona ešerihija može da mu napravi čudo sa disanjem, tj. da mu zaustavi isto.

Moramo da se pripremimo na to da možemo da ga izgubimo za uvek. Naravno,o tome se ne priča. I jedna i druga, misleći na nas dve, imamo muku za sebe. Ona se isplakala a ja sam ta koja je „hrabra“, tešim ćerku, patim u sebi, sa smeškom „starice“.

Naš bolesnik ne izgleda tako. Spava, kao i obično, jede fantastično, pije vode, kao i obično, šeta kao i do sada, pa, zar to nije dovoljan razlog da verujemo da nije sve tako crno.

Nadamo se da će lekarka u ponedeljak, izaći iz operacione sale i reći nam: nije ono najgore!

Hvala vam što ste ovo pročitali i što ste uvek tu da budete uz mene, a samim tim i sa mojom ćerkom i Tedijem!

OPTIMIZAM

Kad god se razbolim, što je vrlo retko, setim se moje koleginice Teodore. Ja cu se sada možda ponoviti sa postom, ali moram opet da je spomenem.

Naime, nas dve smo, nekada, radile u istoj firmi. Obe bile mlade. Onda su nam se putevi razišli i nisam je srela do proletos. Sa svim slučano i jako smo se obradovale jedna drugoj.

Osim formalnosti, ono, kao, kako si, dobro, sam, kako si ti, kreće priča:

– Ja: Pa, Teodora jesi li se udala, imaš li dece?
– Bila sam udata, ali mi je muž umro pre 5-6 godina i, sva sreća, nismo imali dece.
– Kako, izvini, sva sreća?
– Pa, tako, ziveli smo zajedno u ono nesrećno vreme. Otvorili našu štamparijicu, naravno, pojeli nas veliki, mi se zadužili, radili šta smo stigli, samo da se prehranimo. A jako smo se voleli. Onda se on jako razboleo, i otputovao, na onaj svet.

Zaboravih da napomenem, Teodora mi sve ovo, prethodno, i ovo što ću napisati, priča, smireno i sa osmehom na licu, kao da se to sve desilo nekom drugom.
Maca

– Ti si sada sama?
– An, ne, živim sa majkom, jer je tata, isto, umro pre par godina, a mama je dementna, ne priča, samo leži i ima napade besa, ili šta već, nemam pojma. Menjam joj pelene.
– A jel imaš brata ili sestru?
– Imam sestru, koja živi isto sa nama. Znaš, ona ima Daunov sindrom.
– Koliko ima godina Teodora?
– Ima 40 godina.
– A jel ona može da ti pomogne oko mame?
– Pa može, ali samo ako joj ja pokažem sta treba da uradi, onda to i uradi.
– Pa sta radi ceo dan?
– Voli da piše. Kupujem joj sveske i ona tu po ceo dan piše crtice. Uveče joj upalim Pink, voli narodnjake i onda je vesela i sve cupka i diže ruke. Onda se i ja s njom smejem.
– O bože Teodora, pa imaš li ti vremena malo za sebe?

Imam, sada sam angažovala jednu zenu da bude sa njih dve svako pre podne dva sata, da ja mogu da obavim lekara.

– Kakvog lekara, za koga?

– Znaš, u decembru su mi pronašli na dojci kvržicu, izvadili je, kažu kancerogena, pa čekam da me pozovu na zračenje!

Ja u zabezeku, ne mogu da verujem da je tako mirna, realna i pomirena sa svim što joj se dešava. Ali, samo taj mir, kako je njega stekla?

Pitam je, ne mogavši više da izdržim: Teodora, priznaj mi, da li si na lakšim ili težim drogama?

Kad je ona stala da se smeje, da crkne od smeha. Nemoguće!

– Ma nisam, veruj mi, ja sam se pomirila sa situacijom, pa one su mi sve što imam i ništa mi nije teško da uradim za njih!

– Verujem ti, ali sada si i ti bolesna!

– Ma, ja ću se izlečiti, videćeš!

Rastasmo se i počele da se dopisujemo sms.

Na sledećoj kontroli, ipak su morali da joj amputiraju dojku i izvade par limfnih čvorića ispod pazuha, pa, kada se oporavi, ide na zračenja.

Sretosmo se ponovo, ona u majici i vidi se prazno mesto. Kažem joj da se primeti, na šta ona, sa smehom, konstatuje, da mora dodati još vate u brus.

Smislim ja kako da joj od nekih mojih naramenica, koje su napravljene od filca, napravim „pomagalo“, što i učinih i poslah joj poruku da imam za nju malo iznenadjenje i da dodje do radnje.

Došla je i jaaaako se iznenadila i beskrajno mi se zahvalila.

Srele smo se ponovo, kada sam ja vadila zdravstvenu knjižicu (grrr). Tada je ona išla da podnese zahtev za protezu. Kaže, krenula je na hemoterapiju i super se oseća. Neverovatna žena.

Onda se nismo čule do pre desetak dana. Malo sam se zabrinula, pa sam joj napisala poruku. Odgovorila mi je da je bila sa sestrom i prijateljicom na moru u Crnoj gori a mamu je čuvala neka treća osoba. Mama je bez promene, a ona se oporavlja od hemo terapije. Odlično se oseca i jako joj je prijalo more u septembru. Razmišlja da to sve ponovi i sledeće godine.

Pitala me je da li sam postala baka i kako su moje ćerke! Nije ništa zaboravila u vezi samnom. Divna jedna žena.

I sta reći na ovo sve? Kako postati Teodora?

BOLESNIK

Tedi u kreveticu

Ovo je onaj bolesnik koji kija i pun mu je nos. Pored ćerkinog malog psa i ovaj naš je podetinjio. Hambo nije trenutno tu, pa Tedi koristi priliku da se smesti u njegov krevet.

Danas treba da dobije 7. penicilin. On je jedan čudan pas, koji ne dozvoljava da mu se išta babra oko usta, što znači da ne moze da pije sirup Bisolvon, tj. nema mogućnosti da mu se šikne špricem u usta. Ujeda i špric. Kod nas je došao, iz legla, sav jadan, šantav i zagušen, isto ovako. Tada je imao ešerihiju koli u nosu. Lečili smo ga dva meseca. I ovo, sada, što mu se dešava je verovatno, posledica te iste bakterije.

Ali, ova bolest mu ne smeta da jede normalno. Jedino što malo duže traje, jer teško diše!

Dobar je i odmara se od Hamba. Spava po ceo dan, kao i svi mi, kada smo bolesni.

Noću spava sa mnom, pa se malo mučimo, ja na svoj način, jer ga čujem kako kijucka i liže njušku, a on na svoj, jer mu sve to jako smeta!

Valda ce ozdraviti do subote, kada mu se gazdarica vraća sa mora!

BAKSUZ NEDELJE

 

 

Ne pamtim da mi je i jedna nedelja bila tako baksuzna, kao protekla!

Znate i sami, kada vam u ponedeljak pocne ispadati svasta iz ruku, takva ce vam biti cela nedelja.

E, pa,  prvo sam upustila času, dok sam prala sudove. I ne samo da sam je upustila, nego mi je izletela, onako sapunjava,  iz ruku i tresnula na pločice.

Naravno, stakla na sve strane, a dobila sam i po nozi. Sva sreca, samo me je okrznulo. Ne mogu da vam opisem svoj bes, kada mi se tako nesto desi. Besna sam na sebe,  trapavu.

U utorak, opet u kuhinji, stavim šerpu na kuhinjski element da je napunim vodom, za supu, i odem, časkom,  da pogledam ko mi je pisao! To časkom je bilo dovoljno da prelije voda preko šerpe i počne da se razliva po kuhinjskom elementu i plocicama. E, ovo je ozbiljno! Pomislila sam da me je neko NAMERNO urekao,  pa zaboravljam tako vazne stvari!

baksuzE, onda je dosla sreda! Mislila sam da će ovaj dan proci bez baksuzluka, ali sam se prevarila.  Sve sto sam uzela u ruke, toga dana, morala sam dva puta da ponovim.

To znaci, da mi je sve ispadalo. Utikac od pegle, dvaput, utikac od fena – dvaput, kašika iz ladlice – dvaput, papuče – dvaput jednu. Pomislih da sam zamenila ruke u snu, ali djavola, sve stoji na istom mestu.

U cetvrtak, naš pas poce da se razboljeva. Smrcka jadan ceo dan, gleda nas tuzno i ocekuje pomoc, koju i dobija u vidu penicilina.  Istog dana, najavljen blogosastanak u Bg. Uh, srecna sam sto cu upoznati vecinu blogerki!

Petak, pas i dalje na injekcijama, nije mu bolje. Ne spava nocu, kao ni ja. Zajedno smo na krevetu i mazim ga, misleci da ce mu biti lakse. Varam se, guši se i tesko mu je.

Subota, treci penicilin, nije bolje i od sutra dobija jaci antibiotik. Otpada sastanak u Bg. Ovog puta NECU  upoznati moje drage prijatelje. Tuzna sam.

Subota po podne, ovo pisem, gledam u Tedija, koji me posmatra i ceka da legnem,  da mi se ubaci izmedju nogu u njegovu staru poziciju. Pospan je, a i ja zelim da zaspim i zamisljam druzenje, kojem necu danas prisustvovati.

Samo Želim da mi javite, kako je bilo! Pozdrav svima!

NEKOLIKO POSLEDNJIH PISAMA

Ovih dana imam potrebu da pisem o Branetu. Ne mogu da upotrebim onu rec koju obicno svi upotrebljavaju za nekog ko je umro.

Pronasla sam nekoliko naših poslednjih pisama, zeleći da vam opišem kakav je on bio i kako je tekla nasa konverzacija:

26. mart 2009.

Ja:

Brate, tako sam se razbolela, kasljem ko magarcina, glava mi otpada, ne volim krevet ali me vuce! Idem da umrem! Pozdrav od seje!

31. mart

Brane: Ej, ako ces umirati, gledaj da to bude sledeceg vikenda da se ne izlazem dodatnom trosku. Vidis ti ovu recesiju! A kome ostavljas kamile?

(nabacivao mi nekog šugavog Libijca sa krdom kamila, i poslao mi njegovu sliku, pa sam mislila da cu pasti sa stolice od smeha)

31.mart

Ja:

Nece brate grom u koprive! Taman ja resila da odem na onaj svet i odjednom progledam i resim da nije vreme za umiranje. Tako zgodna, mlada, lepa, pa da umre. E, nećes smrče po unuče, kako je govorila moja prababa! Eto me zivahne a ti neces morati da se izlazes trosku za venac od prirodnog cveca. Ne bi se valda brukao sa vencem od veštaka? A kamile onom ko ih je i doveo! Ajd, vidimo se uskoro!

01. april

Brane:

Da ne bi mozda venac od prirodnog cveca? Vidis ti ovu skupocu! Nesto kontam, niko jos iz nase generacije iz familije nije mandrknuo, je li tako? Uf, a priblizava se! Da ne bude kao sa cigom: Rodilo mu se 15. dete, ali je ubrzo umrlo: Dosli da mu izjavljuju saucesće a on odgovara: Ma dobro je, samo neka je po redu!

1. april,    Ja:

 

Jao, bas je surovstina, ali mi smo svi poznati po crnjacima! A jel ti znas onaj vic kada je deda umirao u sobi i oseti miris strudle.  Dozivao je svoju babu, ali mu glas nije izlazio iz usta. Poslednjim atomima snage se dovukao do kuhinje i taman kada je pruzio ruku da uzme parce strudle, baba ga opali po ruci i rece: Ne brljaj, to su kolaci za tvoju sahranu! Eto, da znas, ako bude trebalo, ja cu ti napraviti strudlu, kad resis!

14. april

Brane:

Salje mi slike iz zavejane planine. On i neka njegova ekipa, a u grupi i jedna planinarka. Uvek sam se zezala a konto zenskaca u njegovom drustvu.

14. april Ja:

 

Cestitam mu rodjendan sa zakasnjem i opravdanjem:

Posto ti ne dajes na obicaje ni pet centi, iz tog razloga ti juce nisam cestitala rodjendan, pa cu zato danas  i ovako: Eto, neka ti bude srecan dana kada si se rodi, neka ti“ sluzi “ zena i neka te sluze noge na pentranje, za doskoke, skijanje, motor, bordove, i naravno, motor i bicikl. Sve to ne bi moglo da te ne posluzi i zdravlje, uopste. Eto i to ti zelim, buraz, od srca! Ziveo ti meni jos toliko, pa posle neka riknjava ko hoce! Ziveli svi mi Gli…… (moje devojacko!)

(Medjutim, ovo pismo mi se vratilo pa cestitku nije ni dobio. Desavalo se to nekoliko puta, ne znam zasto. On me zezao da nisam dobru adresu napisala!)

28. april (poslednje njegovo pismo)

 

Pa gde si, u mene mi sestro! Dokopala se penzijetine pa se sada nema vremena za radnicku klasu? Sredi li papire i ostalo? Radis li jos uvek? Spremas li se na put oko sveta? Vidis kako to Ameri rade. Rintaju citav zivot pa kada odu u penziju krenu na put oko sveta pa onda jos i riknu na takvom putu, na radost naslednika. Dakle, samo nemoj predaleko!

28. april 2009.

Moj odgovor:

 Sta jel sam sredila papire? Uzivam u penzijetini, trosim pare, i zabole me za sve ostalo. Kupila karte za tri karte oko sveta. I avion i brod i brzi voz!Pakujem se vec danima. Nosim sa sobom i papire od stana, to za svaki slucaj, da nemaju naslednici cemu da se raduju! 🙂 A ti?

 

Odgovor na ovo pismo ne dobih, niti ijedno posle. Napisah onaj post TRAZIM BRATA i svaki dan se kajem sto sam to uradila. Sve sam pomislila da ce ga on procitati i nasmejati se slatko, ali, na zalost, nije stigao, zato sto je imao stravicnu guzvu na poslu. Bar mislim da je tako. Sada, kada ga vise nema, bolje da ga izbrisem, jer nema svrhe!

Sve sam uradila da bismo se zezali!

Takav je on bio. Imali smo neki nas filing i razumeli se! Hvala ti Braco na tome!

Nece biti strudle, jer ovo nikada ne bi bio njegov izbor! Onaj koji je izabrao da njega otera na onaj svet, slobodno sada seta na ovom svetu,  ni osvrnuo se nije, a moj je brat tamo negde, medju andjelima.  (Ova osuda treceg lica je rezultat mnogobrojnih svedoka.)

Slava ti Braco, moj!

SECANJA…

Proslo je od tada pedeset godina, ali ni jedne od njih, nisam zaboravila sajam, iznenadnu bolest i boravak u bolnici. Imala sam samo,  malo manje od, 6 godina.

I svake godine, pre te, 1959. godine, jedva smo cekali maj, kada se u nasem gradu odrzavao Poljoprivredni sajam.  To je bio poseban dozivljaj. Mama je sasila nove mantile sestri i meni, lepo smo se svi doterali i pravac sajam.

Nisam bila neko nezgodno dete, za razliku od moje sestre. Bila sam prilicno mirna i poslusna i relativno zdrava. Bilo je par puta nekih gnojnih angina i to je sve. Nisam bila cak ni placljiva, verovatno iz inata, koji sam, najverovatnije, nasledila od majke.

Stigosmo na sajam. Puno sveta, traktori  postavljeni, mi se veremo po njima, pljuste fotografije. A mene neki „pundravci“ spopali, pa se stalno nesto česem, čas po kolenima, pa malo po laktovima, pa po rucnim zglobovima. I nije to bilo nista tako strasno, sve dok nismo stigli kuci. Kada smo se poskidale, mama se izbecila kada je videla sve moje zglobove. Bili su crveni i oteceni. Odmah je usledio tatin razgovor sa prijateljem lekarom u decijoj bolnici. Spremili se i za čas se nadjosmo u njegovoj ordinaciji.  Pregledao me je i saopstio da moram ostati u bolnici, jer sam najverovatnije zapatila upalu zglobova i sum na srcu. Boze, kakva je to bolest koja svrbi, pitala sam se tada.

I ostadoh ja, sama sa sobom, u sobi sa jednim krevetom, prozorom koji nije imao pogled,  jer su bila zamucena stakla, jednom stolicom i jednim malim lavaboom. Kao robijas! Kazali su mi da je to IZOLACIJA, dok se ne konstatuje tacno od koje bolesti bolujem. Strasno za jednu malu devojcicu, koja je samo, par sati pre toga, bila vesela, skakutala po traktorima, smejala se sa svojom sestricom, mamom i tatom, jela svilene bonbone i sisala lule od secera.

Prva noc je bila jeziva. Cuo se plac dece od „tamo negde“ a mene skoro, svi i zaboravili. Vrata zatvorena ceo dan, da slucajno bolest ne pobegne kroz hodnik pa uleti u tudje decije sobe.

Sledece jutro su me odveli da mi izvade krv. Nisam plaka, ni tada. Bila sam junak, govorile su tete u belim mantilima. Onda me je pregledao neki novi cika doktor i opet me sproveli u moju ćeliju. Samo sam mislila na to da me puste medju decu, da ne budem toliko sama i zaboravljena.

I sledeceg dana, odveli me u sobu sa jos troje dece. Tamo me je cekala i moja natkasna sa nekim igrackama, koje su mi poslali mama i tata. Bila je tu  jedna bojadisanka sa Patkicom Zutkicom, boje, i mala roza lutkica.  Tih godina, bile su u modi velike italijanse lutke, koje nam je tata doneo iz Trsta. Moja je imala belu kosu a sestrina crnu i govorile su MAMA kada se okrenu sa stomaka na ledja. Visine su bile, recimo, meni do grudi. I bile su moderne male roza lutkice, golišavice, jedno deset santimetara velicine. I to bi bilo sve od igracaka. Naravno, nije bilo primereno donositi loptu u bolnicu, pa je izbor bio prilicno mrsav.

I tako, poceli su moji bolnicki dani, sa opisanom dijagnozom. Bio je maj, park ispred bolnice i negde u daljini cula su se deca kako se bezbrizno igraju, Svaki dan sam dobijala peniciline,  dva puta dnevno. Posle kratkog vremena, posto na guzovima nije bilo mesta, cekala sam svoju porciju, sa zadignutim nogavicama, na maloj decijoj stolici. Boce sam dobijala napred u butinu. Sestrama je bilo jako tuzno sto sam bila tako dobra i tuzna i sto sam uvek tako cekala svoju bocu. Bila je jedna teta koja nikako nije mogla da mi da bocu jer je bila jako osecajna. Bile su i druge, jako slatke i pazljive, ali su jednostavno, morale to da urade, naravno, za moje dobro. Svakih nekoliko dana su mi vadili i krv. Isto tako, kada bih usla u laboratoriju, popela bih se na stolicu, zasukala rukav i uvek bi mi to jedna ista sestra radila.

Nju nisam zaboravila nikada, zato sto je bila izuzetno draga i mila i imala je velike sike a bila niska rastom. Imala je frizuru kao Princ Valijant. Ista takva je bila i posle dvadesetpet godina, kada sam joj rekla da je se secam iz decije bolnice. Nije mogla da veruje, ali, kaze, poznato joj je moje ime i nesto u mojim ocima…

Mama i tata su mogli da mi dolaze u posetu samo preko dugacke terase, ali nismo mogli da se dodirujemo. O, kako mi je to nedostajalo! Obicno su dolazili u neko vreme, verovatno pre podne, posto je njima sunce bilo iza ledja a meni je islo u oci, pa su mi s toga uvek bile pune suza pa su mi mama i tata doneli suncane naocare da ih lakse gledam (smrc, smrc!). Kako su to bili teski momenti. Videla sam tada i ja maminu facu kako se borila da ne zaplace. Borila sam se i ja, ali suze nisu uvek htele da me slusaju. Bila sam jaca, nisam im dala da kliznu iz oka.

Jedan dan, neko me je vikao od dole. Bila je moja baka, koja je stanovala u drugoj kuci od bolnice i kod koje sam ja provela jako puno vremena. Iskreno, ja sam joj bila mezimica, dok je sestra bila jako vezana za roditelje i mnogo se derala kada njih  nije bilo. Pored bake je stajala moja mladja sestra i jos nesto crno malo dlakavo, za koje nisam znala sta je. Sutradan mi je mama objasnila da je Nana imala jagnje,koje je spavalo kod nje u krevetu i vodila ga je kao kuče po celom gradu, sa sve crvenom masnicom i zvončićem oko vrata.

Ona mi je cesto dolazila u dvoriste i mahala mi.  Svako posle podne, izvodili bi nas na terasu, kada je bilo lepo vreme. Mi smo morali da ponesemo svoje stoličice i onda smo pravili priredbu. Svako je morao nesto da otpeva ili odrecituje. Ja sam bila jako stidljiva i to mi je uzasno tesko palo, ali sam odradila „domaci“. Bila je to uvek, jedna te ista pesma, sa rukama na ledjima i bradom na grudima. A pesma je bila u duhu pionira: Marama se svetli, oko naseg vrata,…..tralala, lala…. Ma, ne secam se vise reci, a i bolje.

Jednog dana, moj teca mi je napravio kolica od drveta, sa pravim tockovima, za onu moju malu roza lutkicu. Bio je i mali jastuk i jorgancic,  unutra. Bila sam jako ponosna na njega i na svoju igracku. Onda su resili da me premeste u drugu sobu i za vreme premestaja, neko mi je maznuo kolica. Strasno sam bila besna. Sestre su pretrazile natkasne ostale dece, ali kolica nisu pronadjena. E i tada se kralo. Pomagala sam sestrama tako, sto sam hranila bebe. Drzala sam im flašice dok ne posisaju onu retku kašicu iz nje. Jadne bebe, mislila sam, kako je tek njima tesko!

I tako, proslo je 6 dugih nedelja, dok nisam izasla iz bolnice, zdrava i oslobodjena fizickog do sedmog razreda osnovne skole, sto mi je sasvim odgovaralo. Ali, u sedmom, morala sam da nadoknadim sve ono sto sam propustila u prethodna dva razreda.

I danas, kad cujem gugutku, setim se mog zatocenistva u bolnici. Kakve traume ostaju u nasim glavama kada nas tako, surovo, odvoje od najblizih, a imala sam samo 6 godina.

zelena pticica

Nije ovo jedino moje bitisanje u bolnici. Posle ovih sest nedelja, uskoro sam isla na vadjenje krajnika, koji su u stvari i izazvali upalu zglobova i sum na srcu. I to je bilo jako traumaticno i nadasve, bolno. Tada se deca nisu uspavljivala vec su im se vadili krajnici na zivo. E, tu vec nisam pokazivala znake inata, nego sam se derala, jer nista drugo nisam mogla, vezanih ruku i nogu. Strasno! Koliko je danas lakse! Uh!

I u petom razredu osnovne skole sam zaglavila bolnicu, na nedelju dana, zbog toga sto nije htelo da mi stane krvarenje posle jednog vadjenja zuba.Svasta. A to sam nasledila od tate.

No, sve ovo sam ispricala zato sto me mesec maj, Sajam i gugutke, podsecaju na te tuzne dane moga detinjstva. Jednostavno, to je moralo da izadje iz mene.