Ljubimci – zivotinjke

p3150105_resizeNedelja je, neki bezvezan dan, sama sam sa Tedijem. Sedi iza mene na fotelji od bambusa. On se super smestio, a sa sedim na vrh tura. Strasno voli da se tako prisljamci uz nekoga. On je rase Bison. Ko se nije sreo sa tom rasom, preporucujem da izaberu neku drugu. Kaze moja starija cerka, da su na interneru citali razne komentare o njima. Rezime – svi su opaljeni na svoj nacin. Stigao je kod nas kada je imao 3 meseca. Mladja cerka ga dobila od momka za rodjendan. Beli, cupav, presladak. Medjutim, santao je. Siromah, bog zna sta je preziveo u leglu. Poceo je sa zapisavanjem „svoje“ teritorije i nastavio, do dana danasnjeg. Znam, pomislicete, niste ga dobro vaspitali. Radi vase informacije, on nam nije jedini ljubimac, koga smo imali.

 

Bilo je tu i ribica, papagaja, hrckova, zmija i nekoliko pasa. Svakog smo naucili da obavlja nuzdu tako, da trazi da ide napolje. Tedija, jok. Tvrdoglav kao mazga. Doduse, ne bavimo se profesionalno dresurom, ali, batina je dobio kao niko, zabadi mu njusku svaki put kada bi to uradio, kao i dan danas. Nije ukapirao da se nuzda vrsi napolju. Mozda smo napravili gresku, sto smo ga izbacivali na terasu da to uradi. Sada trazi da izadje na nju, obavi nuzdu i udje unutra. Ali, voli da ide napolje. Jako je druzeljubiv, voli decu i ostale pse. Voli i da se mazi, nosi, spava, uglavnom sa mnom u krevetu,mada mu je gazdarica moja cerka. Jede granule, ali ne odbija ni piletinu sa sargarepom. Kosti ne sme, rekle veterinarke. Preporucljivo je ne dirati ga dok spava, jer, eventualno, mozete ostati bez prsta. I za to je dobijao batina, ali smo odlucile, da mu ne smetamo.

 

I tako, Tedi se potrudio da ostanemo bez svih tepiha, obelezavajuci svoju teritoriju. Jedini tepih je onaj u dnevnoj sobi, koji je u pocetku Tedijevog obelezavanja, bio u mojoj sobi.

 

Novi clan nase familije je Hambo, rase Dzek Rasel. To je onaj mali na slici. On je star 4 meseca i Tedija rastura. Vrlo je srcan, uporan, jak, onako mali. Glavica mu je dosta velika u odnosu na telo. S obzirom da je iz familije terijera, tako i mora da bude.  Ulazi u rupe sa lisicama i dobro se obracunava sa njima. On je u vlasnistvu moje starije cerke i zeta i zivi u Beogradu. Dolaze nam cesto u posetu i Tedi tada proklinje dan. Hambo ga ujeda, laje na njega, zacikava a Tedi samo laje i trudi se da ga se kloni.

 

Ovo sto sam napisala o Tediju ne znaci da ga ne volim, ali je jako velika obaveza. Stanujemo na 4. spratu, bez lifta. Ja sam vrlo odgovorna osoba i jako mi je stalo da pas dobije, bas sve, sto treba da ima.

 

Pa ko voli, nek izvoli!p3150102_resizep3150107_resizep3140094_resize

Slike sa puta po Grckoj

Posto mi je ovo prvi put da postavljam slike, ne zamerite, ako nesto i ne uspe.
Mladji od mene ce sigurno uzivati u modi. Siroke farme, do struka, obavezne espadrile, a on, lanene pantalone i kozne sandale. Uvek ih je voleo. Uzivajte!

1-slikaatina-akropolj1heraklion-krit-sestra-zet-bivsi-i-jakusadasi-shopingolimpik-katakolonrodos-marina

To je bio zivot!

* Drugi deo price o „kruzerima“ (Amerikanci, pa mi)

 

 

Zaboravih da spomenem kako smo prolazili kroz Korintski kanal! To je bilo bas, bas uzbudljivo. Svi putnici su bili na palubi, a javili su nam prethodno, da nam sleduje „tesno nam ga skroji Nane“.

 

Parkirao se brod ispred kanala i ceka remorkercic, koji ce ga provuci kroz Korintski kanal. Cekamo i mi, svi usplahireni. Razni komentari, nagadjanja, pitanja, sve u vezi prolaska. Ugaseni motori, tisina i napetost. Stize onaj mali, moj omiljeni, remorker, prihvati tamo neko „kanapce“ sa broda i polako kroz kanal. Neverovatno, koliko je samo uzan. Imali smo utisak da cemo grebati nasip i sa jedne i sa druge strane. U jednom momentu, most, visoko, iznad nasih glava, ljudi na njemu, masemo jedni drugima i polako klizimo. Nemojte me pitati koliko je to sve trajalo, jer se zaista ne secam. Mozda jedno…. ma, ne znam, ne vredi. U svako slucau brzo smo prosli i nastavili ka Kritu.

 

Ulazimo u luku Heraklion. Docekuju nas zidine starog grada, opet slobodni do uvece u sedam. Uzivali smo obilazeci sve sto je uobicajeno (iskreno, ni ne secam se vise da li smo bas tim redom isli, kako sada pisem).

 

U stvari, shvaticete da je nama bilo najlepse na brodu. Uvece, kada stignemo iz obilaska i sopingića, tusiranje, spremanje za veceru i onda luda zabava. U svako momentu, u toku veceri, radi po jedan bar. Pravo da vam kazem, ne znam gde je tu bilo 150 gostiju. Mora da je jedan deo bio u potpalublju, jer sala nije primala toliko mase. A i uvece, u tom glavnom baru gde su nam Rusi priredjivali program, nije bilo toliko sveta. Odmah se setim Titanika i onih siromaha sto su pravili sirotinjske zabave. Mozda je i ovde, tako bilo.

 

Posle vecerice, malo setnje po brodu, setanja po palubi, uglavnom zadnjoj, jer je bilo manje vetra, pa onda, odlazak u bar. U njemu sede nasi muzevi, obicno, a nas dve se zezamo, smejemo i, usput resimo da se malo kockamo.

Promenismo nesto love za zetone i za Blek dzek. Jedna ubacuje zetone i vuce rucku, a druga, tj. ja, udaram po njemu, kao da bas tako treba. Krenu zetoni da pljuste zetoni, iz njegovih usta. Nas dve vristimo, smejemo se! Sva masa iz bara je dosla u tu malu prostoriju ispred njega, da vide sta se desava. Napunismo nas dve vecernje torbice zetonim. I bile bismo mnogo lovarnije, da se tu kockanje zavrsilo, ali… Posto smo i posli na put da se zekimo, provedemo i uzivamo, lova je brze otisla, nego sto je dosla. Neka je, bilo je to super iskustvo. Usput da vam kazem, koliko me kockanje ne interesuje inace,  da sam u Las Vegasu, na jedvite jade i na nagovaranje moje sestre, ubacila jedan kvoter u aparat i naravno, izgubila. Toliko o mojoj zelji za kockanjem.

 

Posle toga, nastavismo do sale gde je bila glavna zezancija. Da bi svima bilo interesantnije, mi se dogovorismo, da menjamo partnere. Jedno vece, ulazimo zagrljeni moj zet i ja, sedimo tako, foliramo zaljubljeni par (ne, nismo se cmakali), a moja sestra to isto radi sa mojim muzem. Onda izadjemo iz sale pa se vratimo upareni, kako treba. Masa, zbunjena, ko vele, evo, svingeri na brodu. A ono, cvrc. 

 

Spavanje u toj, brodskoj, kabini, bilo je jako uzbudljivo. Ja sam spavala na gornjem krevetu, moj muz ispod. Onaj, ko ga nije cuo kako hrce, taj ne zna ta postoji i takav intenzitet. Tako sam se ja mucila godinama. A sada, u ovoj situaciji, mucimo se nas troje. Gadjali smo ga raznoraznim predmetima, cvrkali, zvizdali, vikali, tukli ga, cupali za usi, kosu… rezultat – par sekundi mira, pa sve ispocetka. Ne znam sta da vam kazem. Dobro sam i zapamtila sve ovo, posto sam hronicno bila ne ispavana.

 

Svratismo i do Rodosa. Predivno, predivno, predivno. Svasta videli. Uvece brod, pa putovanje, pa jedno svracanje u Tursku. Kako se zove mesto? Kušadasi, nikad culi, majko mila!

 

Pristajemo u luku, virimo kroz prozor, nidje nikoga. Ni camca, a kamoli broda. Iskrcavamo se, posle onih formalnosti, slobodni do 19 h. Izlazimo, zajedno sa onim Zagrebcanima. Ona se udidila u papuce sa stikletinama. Valda je mislila, oborice nekog Turka, kad je vidi onako udesenu.

Izlazimo iz lucke zgrade i imamo sta da vidimo, tj. nemamo sta da vidimo.

Prvo, neki kao kafic. Motaju se tu neka slinava, jadna deca, odrpana, kao nesto rade, brisu case i escajg, onako smrljavi. Zgrozimo se mi, al sipcimo dalje, mozda nas nesto i prijatno iznenadi, ponadasmo se! Sto juznije, to tuznije. Boze, nismo verovali da tako nesto postoji, bar, mi nismo videli.

Jad i beda na 40 i nesto stepeni. Sve prljavo, prasnjavo, nikakvo. Udjemo u jednu prodavnicu koznih jakni, isprobamo par, a trgovac zgodan momak. Pita odakle smo, a mi ponosno: iz Jugoslavije. On, klima, smeska se, kao da zna (salim se, znao je)! Raspituje se dokle ostajemo i sav tuzan nam saopstava da je to prava steta sto ne ostajemo i sutradan, jer je tu gore u selu, pokazujuci rukom na gudure, festival necega (nismo razumeli cega) i bice divno. Mi, svi, foliramo tugu zbog toga i odlazimo. Moja sestra odustaje od setnje i odlazi na brod, sa muzem naravno, a nas dvoje ostajemo u jednom, naravno, skrnavom kaficu da nesto popijemo, jer smo, definitivno, presusili. Donose nam, na nasu srecu, flase sa picem, zatvorene i slamcice u papiru. Uh, kamenje nam je popadalo na noge, od srece! Brzo se i mi vratisno na brod, na kome smo uzivali, suncali se, kupali u bazenu, pijuckali picence i cekali veceru. Isplovismo oko pola osam. Sutradan, kasno po podne, dobisno informaciju DA JE TOG DANA IZBIO DRZAVNI UDAR U TURSKOJ. Ajoj, sva sreca da smo otisli pre toga, jer bismo, u protivnom, kreketali bog zna dokle, u toj nedodjiji. To je izgleda trebalo da bude ONAJ FESTIVAL!

 

Nastavljamo plovidbu prema Katakolonu (Olimpik). Ovog se dela uopste ne secam. Ovo sam procitala sa albuma, ha, ha. Nema veze. Na brodu je bilo lepse. Ono muvanje po palubama, prodji, izadji, more na sve strane i samo more, delfini, galebovi, plavo nebo i bezbroj smesnih situacija.

 

I krenusmo prema kuci, tj. Dubrovniku.  Zaboravih da kazem, da je meni inace strasno muka ako me neko drugi vozi, pa makar da sedim i napred. Nije mi bilo jasno, naravno tek posle kompletnog puta, kako se nisam brinula da ce biti talasa, ljuljanja, bljuvanja i ostalih neprijatnosti.  Verovatno je to sve bilo vezano sa uzbudjenjem i lepim mislima o putu, a i godine. Tada sam imala 27.

 

Eto, ovo sam vam ispricala da se malo podsetimo kako se nekada lepo i mnogo lakse zivelo. To je bio zivot!

TO JE BIO ZIVOT!

Godina 1980. Bice zapamcena po tome sto je umro ON, tada, nas voljeni i jedini vodja. Bice zapamcena i po tome sto je te godine moje starije, tada i jedino dete, napunilo prvu godinu zivota a i po tome, sto smo, familijarno,  sestra i zet, moj muz i ja, obavili „bracna putovanja“, krstareci po Grckoj.

Preskocicu smrt, zato sto zelim da ovaj post bude prijatan svima. Preskocicu i rodjendam mog deteta a zadrzacu se na krstarenju, jer to je i tema ovog bloga!

Kako smo se i sestra i ja udale u oktobru mesecu, doduse, razlicitih godina, a vremena, bar sto se finansija tice, bila divna, nas tata, koji je imao vec dobro razradjenu zlataru, resio da nas posalje na bracna putovanja. Kao! To je bio samo izgovor, jer smo i ona i ja, davno pre toga, bile na bracnim putovanjima. Ona u Tivtu a mi u Dubrovniku. Eh, to su bila vremena i to je bio zivot!

Pronadje nas dragi taja, divan aranzman, krstarenje brodom po Grckoj. „Hocete li deco, ili ne?!“

„Ne i necemo“!

I tako, krenusmo, avionom do Dubrovnika, negde pre podne, pa onda muvanje po istom, pa popodne do luke, gde je bio usidren nas brod. Bela ladja, najlepsa na svetu. Tako nam se ucinilo, tada, s neke visine, ne secam se bas gde smo stajali, ali je brod izgledao bozanstveno. Krenusno, onako nasmejani, uzbudjeni sa zeljom, da sto pre udjemo u njegovu utrobu. Naravno, gledajuci raznorazne filmove sa divnim brodovima, ocekivali smo, opravdano, da ce i nas tako izgledati! No, nije bilo bas sve tako, ali, bilo je, videcete…

Postavljene stepenice bocno, uz brod, kolona jedan po jedan, sa pasosima i kartama, pregledase nas i pustise unutra. Odmah smo dobili broj kabine i usmerise nas ka njoj. Otkljucasmo vrata i gle cuda. Mala soba 3 sa 3 sa po dva para kreveta na sprat, razmak izmedju njih metar. Kupatilo, sirine 80 cm, dugacko dva metra. Udjes, stanes, uzmes tus i tusiras se. Klonjara u levom cosku, ne moze da ti se desi da je promasis tusem. Nema kade, ne, ne. Sve se sliva u jedan cosak, jer je brod tako napravljen da, u slucaju talasa, sva voda odlazi sa broda, kao i ova u kupatilu. No, nije to sve. Zagusljivo unutra, a mi resili da otvorimo prozor. Najpre, skloni divnu perlonsku zavesu, roze boje, pa udri po kuki. Nece, neprijatelj, da se otvori. Nema obavestenje „Ne naginji se van“, zato sto i nije predvidjen za otvaranje. To nam je rekla nasa stjuardesa Lidija. Zaboravih, najvaznije, da vam kazem: brod je ruski i zvao se Armenija. Zvao se, jer ga vise nema. Posle naseg krstarenja otisao u staro gvozdje. E, da su nam to rekli pre puta, tesko da bismo se ukrcali. Elem, zagusljivo, em malo, nas cetvoro sa 4 kofercine, sa sve hoh i nobles garderobom, sto zbog barova, sto zbog balova, kocanja i ostalog. Naravno, bilo je tu i sportske garderobe za šipcenje u obilascima znamenitosti. Na razglasu ruja porucuje: Vecera u 8 i upoznavanje sa kapetanom i najvaznijim clanovima posade. Ju, mi se se ustrckali, sudaranje, cepanje, tusiranje, biranje garderobe, mirisanje, svako po svom, cirkus. I tako mi izjurismo iz kabine, jedni na jednu, drugi na drugu stranu, jedva se pokupismo i do sale za obedovanje. Kad tamo, sve proslo, samo smo rep videli kapetanu. S oprostenjem, zakasnili na prvu najznacajniju veceru. I ne samo to! Propustismo da sacnemo kapetana, da vidimo u cijim smo rukama. A vecera ljudi? Ne mogu vam opisati, koja je to rasturacina bila. Sest predjela, 6 glavnih jela, 6 deserata. Odvaljivali smo se od hrane, sve vreme, da vise to i ne spominjem jer me spopadne muka i posle toliko godina. Sve je bilo fenomenalno. Jedino sto se promenilo nasim ulascima u salu za klopu je garderoba. Kada su ostali videli da smo mi prilicno opusteni, opustili se i oni. Bilo je tu raznog sveta, raznih godista, iz raznih zemalja. Samo jos jedan par iz Zagreba je bio tako mlad kao mi, pa smo se s njima zdruzili prvo vece.  Orijentacije radi na brodu nas je bilo 300, ako nisu lagali. Od toga 150 putnika a svakom po glavi, jedan clan posade. I oni, svi sve rade. Uvece, provod, fenomenalan. Sviraju, pevaju, smisljaju razne igre u kojima ucestvuju gosti. Zaista su bili na visini. Gosti, podnapiti, skakali jedni drugima na ledja, igraj, sutaj, batragaj, nema veze, vazno da se provodi. Prvo vece, tako, pa spavanjac, isplovili u ponoc, sto bi rekli, odmah satove na Grcko vreme, ako se ne varam, tada dva sata unapred. Plovismo mi do Atine, sledeci ceo dan, celu noc i ujutro stigli. A preko dana, kupanje u bazenu, koji pri tome, stalno menja vodu, posto je prilicno mali, uostalom, kao i brod. Delfini su nas pratili, predivno vreme. Sedam dana, ni oblaka. Ulazak broda u Pirej, nesto nezaboravno. Toliko mnogo prekookeanskih brodova, da im se vrh vidi tako sto glavu moras zabaciti na sopstvena ledja. Strasno! Dizalice,  kranovi, remorkeri. Ludinica. E, tu izlazimo, posle carinskih formalnosti, objavljenih preko zvucnika, svakom u kabini. Obilazak Atine, ono uobicajeno, lepo, malo sopinga i uvece, do sedam svi na brod. Spremanje za veceru, doterivanje, pa onda opet igranjac, sutanjac, pijanjac, kupanjac u bazenu. To je bilo super, zato sto prozori u tom baru gledaju u vodu bazensku, tako da smo imali predstavu. Svi muski su skakali u vodu i pravili grimase na prozor. Svasta je bilo, samo da se smejemo.

Ovde bih stala, pa neka to bude prvi deo, jer ima jos dosta!