KRAJ GODINE

10.dec

Moram da budem u toku priprema za kraj stare i početak nove, godine.

Okitila sam jelku i obesila po neki ukras, po sobi. Imam unuke, mada, uvek sam to volela. Medjutim, ne znam šta mi je, verovatno to što živim sama, pa to više nema taj smisao. Ili me, ‘bem li ga, stižu godine! Šta je, da je, odradila sam to, medjutim, moj unuk, verovatno još uvek prilično mali, nije baš bio oduševljen jelkom. Više ga je interesovao drveni vozić i drveni auto, koji su visili sa jelkice. Naravno, skinula sam mu ih i divno smo se igrali.

E, da. Htedoh da malo patetišem, da izbacim iz sebe. Ne znam kako vama, ali mene, strašno nervira doček nove godine i uopšte ta euforija oko svega toga. Naročito, PETARDE, koje gruvaju u moj kraju, već,  skoro,  mesec dana. Nisam ni zamišljala da će mi biti ovako neprijatno, samoj. Doduše, nisam baš, baš, sama. Tu je i Hambo. Sva sreća, inače bih završila u ludari. NE VOLEM da sam sama, a za neko druženje treba i para i vremena, a nemam baš, mnogo, ni jednog, ni drugog. Imam sasvim dovoljno za jedan pristojan život, o čemu brinu moja deca. Hvala im na tome. No, nisam im ostala dužna, naravno. Jako puno vremena, provodim sa klincima, jer je malom zabranjen odlazak u vrtić, zbog virusa koje je prenosio sestrici, koja je još jako mala. Zaista je teško biti sa dve bebe. No, udruženim snagama, uspevamo. Organizovani
smo tako da uvek ima dvoje odraslih, na dvoje dece. To je lepo!

Skrenuh sa teme.

Taj kraj godine mi je, uvek, nekako, tužan. Nije mi žao godine, mada, ko zna, možda ova bude bolja od naredne. Ali, moraćemo čekati do kraja sledeće, da se uverimo u razliku. Mada, nije baš da mi je svejedno, kada pomislim da, za pola godine, punim 62 godine. Puno mi je kada vidim brojku, ali se tako ne osećam.

I eto, ne znam ni sama, ali, nekako sam tužna, postala sam plačipičkasta. I kada mi je nešto lepo i kada je tužno. Nerviram se užasno, za svaku sitnicu, a volela bih da budem baš, onako, prava Bačkulja (verovatno su nekada takve bila), kojoj je sve ravno do Kosova. Kada bih mogla da vratim sve one živce koje sam pogubila, rado bih dala i par godina života!

Eto, lepo sam vas „natovarila“, ali, meni je sada lakše!

Sve vas puno, puno, pozdravljam. Jako mi svi nedostajete, ali, deca brzo rastu, na žalost, pa ću imati i više vremena da se posvetim svima, vama!

Cmoooook! 😀

Advertisements

Аутор: dudaelixir

Čitaj blog, pa ćeš saznati sve o meni!

12 thoughts on “KRAJ GODINE”

  1. Dudo, bila Ti je ova godina teška ali hrabro si je izdržala pa ćeš tako i narednu. najvažnije je zdravlje.
    i ja imam problem sa petardama. kuća mi je na uglu ulice i preko travnjaka vodi široka betonska staza za prelaz na drugu stranu. to je odlično mesto klincima da pucaju petarde. ali, to počne negde početkom decembra i traje do polovine januara a kad god pukne, moja Maza se sakriva pod krevet .kad pukne više petardi odjednom,srce hoće da joj iskoči a ona drhti i ne znam kako da je umirim.
    Dudo, tvojim unucima, kćerkama, zetu i naravno tebi, želim puno zdravlja i nešto malo više para a za ostalo, srediće se.

  2. Saveta, draga prijateljice, uvek si u pravu. Bile su mi, boga mi, teške, poslednje dve. Vrlo stresne, pa se malo i zdravlje načelo, pa to, u našim godinama, sporije „zarasta“. No, nadam se boljem.

    Hvala ti puno na lepim željama. Isto želim i tebi, a čestitka, tek, sleduje! 😀

  3. Vidim, ti si vrednija od mene, već si okitila jelku, iskreno i ja je kitim svake godine najviše zbog svojih unučića a ne zbog sebe. Što se mene tiče, godine mi sve brže „lete“, a volela bih da malo uspore, jer nam se i godine starosti povećavaju. Dudo, verujem da ti je prošla godina u nekim segmentima bila i loša ali ipak i radosna zbog rođenja tvoje unukice. Pozdrav i „Ne daj se generacijo moja“…

  4. Ja sam, Zoko, uvek kitila, što zbog dece, što zbog tople atmosfere DOMA. Lete, lete, na žalost, a živaca sve manje, bar što se mene tiče. Ova godina mi je donela puno radosti, ali i stresova. Verovatno mi je pomogla škorpija u podznaku, da sve to prebolim. Dečica me održavaju u dobroj kondiciji i oraspoložuju, kao i moje ćerke, naravno. Nikada ne bih mogla da kažem da unuke volim više od svoje dece. Ali, oni se vole drugačije. Obožavam ih i svaki dan smo zajedno.

    Trudim se, Zoko, „generacijo“. Valjda i uspevam, čim preživaljavam! 😀

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s