KAKO „SMESTITI“ NEPOSLUŠNOM KOMŠIJI?

masivna-hrastova-vrata-s-polnili

Zgradica u kojoj trenutno živim, nalazi se na četiri garaže. U njoj su dva stana. U manjem sam ja a u drugom, dvoje mladih, simpatičnih, ljudi. No, imamo zajedničku terasu, koja ne može da se podeli, ama baš nikako, a razdaljina izmedju naših, terasnih, vrata, je manja od metar. Znači, osećaj je kao da smo u istom stanu.

Lepo smo počeli da se „družimo“, onako, preko terase. Medjutim, drug Komšija je vrlo neobziran i strašno lupa i ulaznim vratima i vratima od stana. Zamolila sam ga da bude malo pažljiviji, jer, ja se zaista trudim da ne smetam nikome. Čak ni Hambo ne laje, mada su rekli da vole pse, pa ako i laje, njima ne smeta. No, obećao komša da nije nikakav problem da bude pažljiv. Aha, malo sutra! Nastavio sa istom taktikom, zavitlači vrata, kao da je rodjen u čamcu. Ulazna vrata od stana isto tako. Inače, on vodi jedan kafić, pa dolazi vrlo kasno noću. Desilo se samo par puta da me nije probudio, verovatno zato što je bio kod kuće, inače, svaku bogovetnu noć. Opet sam zamolila komšinicu da ga „nauči“ kako se tiho zatvaraju vrata, na šta mi je odgovorila da će to teško ići, jer ga ona stalno upozorava.

Večeras imaju društvo. Vrata od terase otvorena, iz stana se širi smrad od cigara, smeju se, zabavljaju, kao i većina mladih. Ajd, da to i podnesem, ali, posle svakog gosta je zveknuo vratima da se zatresla cela zgrada, kao da nikada u životu nije video bravu, tj. kvaku. Pritisak mi skočio, uzlupao mi se želudac. Šta da radim, dumam, dumam i smislim!

Pošto on nikada nije osetio treskanje vratima, moraću da mu „objasnim“ kako to izgleda, i to pred gostima, onako, krvnički.

I krenemo Hambo i ja napolje. Zalupim onako, momački, svoja vrata, zatim ulazna, pa onda opet, kada smo se vraćali u stan. Ne znam da li je ikako reagovao, ali, neću stati na ovom. Sutra, kada se vidimo, objasniću mu da je to „pedagoška“ mera, a naročito u vreme njegovog spavanja, kada ja krećem na posao.

Da li sam u pravu ili ne, ne interesuje me, ali, mislim da je to jedino ispravno, jer dok neko ne oseti na sopstvenoj koži ono što čini drugom, neće se opametiti. Kada već moramo da se „trpimo“, trebalo bi da budu fer, obe strane, zar ne?

Ako imate bolju ideju, slobodno mi je izložite.

Pozdrav od SMESTITELJKE! 😀

Advertisements

Аутор: dudaelixir

Čitaj blog, pa ćeš saznati sve o meni!

26 thoughts on “KAKO „SMESTITI“ NEPOSLUŠNOM KOMŠIJI?”

  1. E, Miročka, puno ti hvala na podršci! Videće ujutro, dok bude slatko spavao, kad mu „zavarim“ vrata, pomisliće da je zemljotres! Pa, možda se i zapita ŠTA JE TO OVOJ BABI ili UH, BOKTE, OVO SE STVARNO JAKO ČUJE! 😀 Videćemo, izvestiću vas!

  2. …. sem kad nije, Sindžo! 😕
    Imaš rešenje?
    Eno ih zajebavaju se, viču, galame, kao da sutra nije radni dan! I to treba gutati, pa, dokle?
    Po meni, svako slavlje (a videla sam gajbu piva na terasi i par boca vina) se najavljuje komšiji, bar kad je ovako blizu.
    Ti si, pretpostavljam u svojoj kući, pa ne moraš nikome da se pravdaš!

  3. Dudo, zaista ti nije lako, ta blizina, kao da ste u istoj kući.
    Nisam sigurna da će to pomoći, ali probaj, ali nemoj samo jednom, već dva puta uzastopno, pa ako te pita, omaklo se slučajno pa si nešto zaboravila i vraćala se i ponovo se omaklo slučajno.
    Ili ono, vidim da je to sada trend, pa da ne zaostajem.
    A ako imaju društvo i galame duže, policiju zovi…oni znaju da budu diskretni i da ne kažu ko je zvao ako ih upozoriš, nadam se da imaš još komšija u blizini, neko iz druge zgrade.
    Nadam se da neće naleteti na nekog poput mene, meni skoro svih ljudi žao, pa ih vadim i mnogo sam blaga, a mnogi to ne zaslužuju.

  4. Nikada nisam zvala ni miliciju ni komunalce, a imala sam, i u staroj zgrdi, milion razloga. Nisam nadžagbaba, ali poštujem kućni red za koji MNOGI nisu čuli.
    Treskaću vratima, pa ću ih pitati da li čuli kako to zvuči. Sada spavaju i nadam se da će spavati kada ja krenem na posao.
    Mnogo toga ne mogu da uradim, zato što sredim Hamba da ne bi lajao kada je odlazim, pa ne mogu da se vraćam u stan da ga ne bih uznemiravala, jer, imaju pravo da se žale na psa. No, nemaju razlog jer ja živim kao senka. Vreme je da to promenim, jer više me vredja to što se ponašaju kao da žive sami ovde.
    Hvala ti Neno na savetima! 🙂

    1. Neno, milion puta sam se zaricala da ću intervenisati kod komšije koji je uvek nedeljom oko jedan, pola dva, znao da buši, lupa i drnda po stanu. Bila sam izbezumljena od besa, zvala komunalce da se sa njima savetujem i rekoše mi da mogu da ih zovem i da će doći jer, kućni red nalaže mir od 16 do 18 časova, radnim danom, dok za dane vikenda, ne sećam se tačno vremena odmora, ali sigurno to nije vreme za popravke u stanu. Da živimo na zapadu, ćorkirali bi ga. Primer je moja kuma, koja je živela u zgradi, na prizemlju. Iznad nje je živeo neki pisac koji je kucao na pisaćoj mašini. Njoj je to užasno smetalo. Opomenula ga je jedanput, dvaput i dosta. Pripretila mu je milicijom, a zna se šta bi ovi uradili. Radi se o Londonu. U Švajcarskoj, nema tuširanja posle deset uveče a kamoli nešto glasnije.
      Daleko smo mi od takve kulture, jasno mi je.
      Za sada, lupam vratima (sem kad zaboravim da sa „Zoro osvetnik“ :D), pa ćemo videti. Ako su dovoljno pametni, ukapiraće.

  5. Videću Alex, tek je prošao jedan dan! Lupam ja, a on je malopre došao, diskretno, zato što mu je draga već bila kod kuće. No, videćemo, „ćeraćemo se“, ako je potrebno. Nisam ni ja „kuče“ od juče! 😀

  6. Ti Dudo izgleda nemaš baš mnogo sreće sa komšijama. Kao i svi uostalom koji žive po zgradama. Ja sam, moram priznati dosta tolerantna i uvek idem linijom „nezameranja“ jer komšije su prvi, po nekom nepisanom pravilu. koji ćeti priskočiti u pomoć (zlu ne trebalo). Ali, naravno sve ima svoju granicu i budeš tolerantan dok možeš nešto da trpiš a onda vraćaj „milo za drago!“…

    1. Zoko, neću da vredjam, ali sjatilo i kurte i murte sa svih krajeva. Nisu naučili da žive u stambenim zgrada sa više stanova, misle da su sami kao u svojim kućama, pa se, verovatno, zato, tako ponašaju.
      Oni su inače slatki i simpatični, oboje. Čini mi se da ima efekta, pa sam i ja prikočila. Prvi zalup, i dobiće ga nazad!

    2. To, srećom još uvek važi za mala mesta, dok u velikim gradovima, ne važi, na žalost.
      Možda i ima izuzetaka, ali ja ih nisam srela, komšije se jedva jave u prolazu, čik se usudite da ih pozovete na kafu, odbijaju otvoreno, nema potrebe da se družimo, doživela sam više puta.
      Srećom nemam probleme kao Duda, iznad mene je porodica sa malom decom, oba dečaka su se rodili tu, po nekad ih čujem, ali retko i noću deca spavaju. Slatkiši mali.
      Opet, njihova majka, kad se sretnemo, plaši ih, dečaci se ukipe kad vide nekog od nas…eto to je ona teta, ljuta je što trčiš pa trupćeš, to mi se ne dopada, onda ja ubeđujem da mi ne smeta, da ih ne čujem, jer i moje su bile male i nekome smetale.
      Drugo su deca, a sasvim nešto drugo odrasli ljudi, gori od dece.
      Ali od komšijske pomoći, nema ništa, nikoga ne zanima.

      1. Neno, ja sam živela na poslednjem spratu i urnisala svoju decu: ne skači, ne lupaj, mir, tišina, ne viči, ne loptaj se, ako su išle u dvorište da se igraju, nisu smele da me viču, sem ako „gori“, ako ih neko maltretira, inače, vraćanje u sobu i šlus sa igrom. Danas, niko to ne poštuje. Roditelji se viču po pedeset puta iz dvorišta, viču jedni druge, ovi sa gornjih spratova diriguju deci šta smeju da rade a šta ne, maaaaa, opšta ludnica.
        No, da se vratim na moje komšije. Izgleda da je lupanje urodilo plodom. Ne čuju se, hvala bogu. 🙂

  7. Dudo, kako su mi poznati problemi sa komšijama…razumem te 100 posto. I nemam pametan savet da dam..nastavi da lupaš vratima, ili jednom uđi kod njih i lupi im vrata, možda će reagovati. Komunalci dolaze zbog glasne muzike to znam, a za tresku vratima..ne znam.

    1. Ma, Breskvice znam, moramo biti i tolerantni, ali, svi, zar ne. Nervira me to što se ponašaju kao da mene nema ovde. Pa i ja sam živi stvor. Urodilo je plodom lupanje vratima. Ako se zaborave, odmah dobiju nazad.
      Ono, od čega sam odustala, je da opominjem komšinicu za čišćenje i pranje hodnika. Od kad sam se uselila, to je moja dužnost. Spremačica nam ne pripada, tako je rečeno. Zamolila sam je jedanput, nije vredelo, hodnik prljav, prašnjav, sve to se unosi u stan, pa sam preksinoć, počistila i oprala, za deset minuta. Eto, to je ta tolerantnost.

    1. Tatjana, urodilo je plodom. Po nekad se zaborave, ali ih ja, vratima, podsetim. Ako ja, sa svojih 60 godina, mogu tiho da zatvorim vrata a imam „propeler“ u guzici, mogu i oni, koji nemaju ni kučeta ni mačeta, da ne kažem dece. Morali su čuti kako zvuči kada se zalupe vrata. Hvala Bogu, čuli su! 😀

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s