IZNENADNI PREOKRET

Jebem ti i bifokalce, kada si ih kupila. Pa, ženo, da li si ti normalna, slomićeš vrat zbog njih.

To su bile često njegove reči, od kada je njegova supruga nabacila bifokalce. Teško se na njih navikava. Promašivala stepenike, zapinjala za tepihe, posrtala.

I krenuše na put u Sloveniju. Ovoga puta, on je jako želeo da vidi razne toplice, da uživa sa svojom ženom, jer, život ih nije mazio. Rad na selu, raspad firme u kojoj je radio, postati  iznenada domaćica, pored svojih 120 kg i dva metra visine, nije bilo lako. Odvoditi i dovoditi unučiće, kuvati ručak, dok žena radi u gradu. Sve je to on stojički podnosio. Ženu je obožavao, brinuo o njoj, voleo je.

Odlazak na put, oraspoložio ih je oboje. Uživali su u lepotama Slovenije. I, jedne stepenice, spiralne, spuštanje niz njih, koštale su njegovu ženu, uz bifokalce, teške povrede ruke. On se jako uplašio, iznervirao, zabrinuo. Nju su pregledali lekari, ali, tu nije bilo rentgena. Imobilisali su joj ruku. Bolela je, naravno, ali, nije htela da prizna, kada je videla lice svog muža. Na njemu se videla velika briga i srećom, put se bližio kraju, inače, preselo mu je sve, zbog njene povrede.

Kada su se stigli u Novi Sad, dočekao ih je sin i odvezao u Urgentni centar da snime maminu ruku. Tu su bili i njihovi unučići, dečkići  od  8 i 10 godina. Dok je ona bila u prostoriji da joj snime ruku i konstatuju prelom, u čekaonici je bio njen muž, sin i klinci. Ona izlazi ka njima, ugleda sina, bledog kao krpa, iza njega na podu, leži NEKO. Sin zaklanja ležećeg čoveka, da mama ne vidi. Ona zapitkuje, traži muža, ali, lekar je gura napred, da je skloni, da ne vidi šta se desilo u čekaonici.  Ona odlazi da joj stave gips, izlazi ponovo u čekaonicu i vidi na podu svog mrtvog muža.

Ona, šokirana, počinje da ga trese, zakukava, doziva ga, ali, odgovora nema. Plače na sav glas, kune svoje bifokalce, kune sebe nespretnu, očajna, ne veruje prizoru.

A četrdeset pet godina su bili u braku, voleli se, cenili. Kako dalje živeti bez njega? Naravno, odgovora nema, ali, život ide dalje.

Ostala je bez svog oslonca, bez svog brižnog supruga. Srce mu je prepuklo od straha za nju. Nikada sebi neće oprostiti što je želela da bude praktična.

Sahranjen je uz pesme crkvenog hora, uz plač svoje supruge. Bio je zaista divan čovek. Ona je užasno sama i pored dece, koja žive sa njom u kući.

No, uspomena na njega ukrade joj osmeh na lice, jer, sa njim je uvek bilo lepo i sigurno!

Eh, život je zaista nepredvidiv! Za čas se sve preokrene!

 

Advertisements

Аутор: dudaelixir

Čitaj blog, pa ćeš saznati sve o meni!

25 мишљења на “IZNENADNI PREOKRET”

  1. ne znam zašto uvijek kad neko drag umreoni najbliži zamjeraju nešto sebi. Da nije bilo ovo, da nije bilo ono…možda bi bio živ.
    Prosto iscuri vrijeme i neko ode.
    Eto i žena iz tvoje priče zamjera sebi bifokalke, iako one sigurno nemaju veze sa njegovom smrću. Isteklo mu vrijeme i preselio se.
    Žao mi je dobrih ljudi kada odu i žao mi je i onih koji misle da su mogli da učine nešto za njih- a nisu.
    Kada sam doživjela prvi gubitak u porodici bila sam duga ljuta. Što je morao da ode. Što kad nam treba, što kad je trebao da živi. I što nam se život preokrenuo.
    I ne umijem da se mirim sa činjenicom da mu je iscurilo vrijeme. I žalim i ne umijem da prežalim. I žao mi mene što ne umijem.
    eto.

  2. Život je nemilosrdan, tužnih priča je svuda unaokolo, i nesreće drugih me stvarno užasno potresaju i ražaloste, ali kada bismo mogli da utičemo na sve što se drugima i nama dešava, sve bi bilo mnogo lepše…

  3. *Dolly, prebacivala sam sebi u vezi smrti svojih roditelja. Poginuše u saobraćajci. E, sada, da li poginuli DA nismo baš tog leta promenili mesto letovanja, da li bi poginuli da su vozili unučiće, e, da samo nismo to sve, sigurno bi bili živi. Ma, ko bi ga znao, verovatno je tako lakše, svaliti krivicu na sebe, da bi opravdali smrt voljene osobe.A čudno je i to, što su svi JAKO DOBRI, kada odu na onaj svet, a da li im se dovoljno zahvaljujemo i hvalimo ih i za života? Verovatno ne! O mrtvima UVEK, sve najlepše!

  4. *Jeste Zoko, u pravu si, ali, na žalost, teško da možemo da utičemo na sve. I ja sve jako teško doživljavam i jako se poistovećujem sa osobom koja je ostala i koja pati. Naravno, žalim jako i onog što je otišao!. Uf, teško je!

  5. Gubitak je strasan i nenadoknadiv, ali ipak…..Ona sada krivi sebe, a on je verovatno imao zdravstveni problem za koji mozda nije ni znao, i eto, dogodilo se to sto je zivot izrezirao…
    Uzasno je vec to sto je izgubila muza kojeg voli, a jos joj je i osecaj krivice zivot nametnuo, da pati i zbog toga….Jadan covek….jadna zena, bas me je potresla ova tvoja prica Dudo…

  6. *Veco, nije baš vodio mnogo računa o sebi, to je tačno, ali, ovo što se njoj desilo sa rukom, sigurno je bilo okidač za njegov zdravstveni problem. I, eto, ona krivi sebe, no, kako joj svi govorimo da nije ona kriva, verovatno će vremenom i taj osećaj izbledeti. 🙂

  7. Joj Dudo ne znam kako se ova prica poklopila sa ovom mojom…Juce je otisao moj drug iz skolskih dana,zdrav i prav,uzoran otac i suprug,brizan ma savrsen,nikad bolovao nije….Samo se pozalio da mu nije dobro,spremio se da ga voze na hitnu i pao…Sinoc smo ga ispratili…Tuzno,jako sam tuzna….Kako smo slabi kad mislimo da smo najjaci…

  8. *Breskvice, smrti ima stalno, ali, sva sreća nisu uvek ljudi koje baš mi poznajemo. Ovo što sam opisala, desilo se jesenas, ali mi je sada nekako došlo da napišem šta se desilo toj divnoj porodici! 😕

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s