OBIČAN DAN, konačno!

Prošao je i ovaj, prvi radni dan posle Božića.

 

Krkalo se svašta. Danas je konačno, pojedena i poslednja sarma, pojedeni kolači, pečeno meso i ruska salata. E, vala, dosta je bilo. Od sutra smo svi na dijeti. Malo smo se opustili, valjalo je za praznike, no, stežemo kaiš i prelazimo na zdravu ishranu.

Evo, već je deveti januar a ništa se bitno nije promenilo, sem, što su utihnule petarde. Doduše, klinci pronalaze još po koju koja je propala kroz probušen džep od jakne.

Promenilo se i to, što smo svi stariji. Više ne mogu da pričam da imam 58 godina, kada sam bliža 59. E, to mi se baš ne dopada, ali je istina i to surova. Kada se setim moje majke, koja je umrla od povreda zadobijenih u saobraćajci, pre 22 i po godine, imala je 56 godina i bila je vrlo slična meni. Tako mi bar kažu oni koji su je poznavali tada a mene gledaju sada.

Bila je žena zmaj. Sposobna za sve i svašta, od šivenja do zidanja. Nisam baš u svemu na nju, ali, nisam ni daleko. Ona je imala pored sebe životnog saputnika, sa kojim je i otišla na onaj svet, a ja sam skoro više sama, nego što sam bila u braku. Fale mi još dve godine da bude fifti – fifti. No, ispričah to da spomenem da sam nadživela godine moje majke, a ja sam onda imala 36, pa mi je ona izgledala kao prava baba. No, moguće je i da ja deci izgledam tako. Ali, kada se „namontiram“ izgledam mnogo mladje. 🙂

Medjutim, penzija je učinila da više ne moram da se šminkam svaki dan. Samo malo obrvice, obraščiće i usne i to je to. Koliko provedem vremena u gradu, dovoljno je. Pristojno obučena, više ležerno,  nego elegantno, zato što dosta pešačim i sve mora da mi bude udobno i toplo.

A kako ste mi vi u novoj godini? 🙂