STATISTIKA

Iznenadila sam se prvog oktobra, kada sam čula na tv da je to Dan starih. I to bi bilo to. Stitistički podaci o nemoćnim starim ljudima koje su deca zaboravila ili ih nemaju,  ili ih je sramota da traže od njih pomoć, ili se ovi  prave blesavi kao da ne znaju da se sa 5, 6 ili 7 hiljada mesečno, ne može živeti.

Uvek sam se pitala odakle ti podaci statističarima?. Mene niko nikada nije pitao da li poznajem neku staru nemoćnu osobu, kao ni mnoge druge stvari. No, vraćam se na temu. Kako pomoći tim ljudima kada su već konstatovali da ih ima, toliko i toliko, a cifra su odvratne? Zar će sve ostati samo na papiru, kao brojka, kao štap ili štapovi, ili betonska šipka?

Pričamo o ljudima kojima nema ko da pomogne.

Kaže advokat na tv, da stari mogu da tuže decu za nebrigu!!! Kako licemerno! Ko će tužiti svoje dete? Možda to dete isto toliko nema kao roditelj! A, uostalom, kako će stari i nemoćni da se batrgaju po gradu, od nemila do nedraga da utuže svoju decu.

Dakle, najkraće, popizdela sam od ovih cifara i nebuloza koje su izgovorili. Morala sam malo da se smirim i onda ovo napišem.

Vidjam jednu baku svaki dan, vodi neko veselo kuče. I uvek drži flašu vode u ruci i uvek mise javi. Jadna je i prljava, čupava, a još mi je tužnije što mora i o kučetu da se stara.  Tuga jedna. Ne znam šta da radim.

Pokušala bih da pozovem Centar za socijalno staranje, da vidim da li će doći i pomoći joj, bilo kako. Jedino moram da utvrdim gde baka živi pa da ih uputim na adresu. Mada, doći će joj i statističari, ako je pronadju kod kuće. Najčešće je preko puta lokalne prodavnice, sedi sa nekim alkosima, a o čemu pričaju, to samo oni znaju.

Uf, ne mogu dalje, odmah me znoj oblije od tuge.

Šta vi mislite o svemu i da li imate ideju kako pomoći ljudima u sličnoj nevolji!

Advertisements

Аутор: dudaelixir

Čitaj blog, pa ćeš saznati sve o meni!

47 мишљења на “STATISTIKA”

  1. Uf… starima bi država trebalo da pomogne. Pa, mislim zašto jedan činovnik u vladi ili skupštini ne bi mogao da malo od svoje jadne plate izdvoji koji dinar za institucije koje bi se bavile brigom o starima. Tj. ne da izdvoje, nego prvo da im se skrešu plate, a možda i dve ili tri pošto rade na više mesta.
    Drugo, da se kao u Španiji, mladi svakog meseca bave pomoći i edukaciji starijih ljudi. Umesto što mladi jedu govna i sede ceo dan uz taj računar i oči kvare, mogli bi eto iste te svoje lepe oči da upotrebe da pomognu starijima da nauče da koriste računar. – ovo je primer iz Španije kao praktičan i dobar primer koji je EU ocenila kao veoma odličan. Mladi treba da dnevno provedu po 2 sata sa dodeljenom starom osobom ili po sopstvenom izboru a sedmično se program aktivnosti menja – nekad idu u šetnju, nekad edukacija, a nekad i stariji mlade uče recimo o hortikulturi i sl. Jedna veoma veoma plemenita akcija i zdrava akcija. Jer koliko stari mogu o novim tehnologijama da nauče od mladih, toliko i mladi od starih o životnom iskustvu.

    Itd… koliko hoces primera.

    Medjutim, nas problem je:
    1. besparica – jer se trosi vise nego sto država može
    2. nekultura, pre svega kod mladih (bio sam i ja mlad, ali sam bio kulturan – ovi danas, budi bog s nama)
    3. umišljenost da smo narod sa nebesa
    4. tvrdoglavost i bahatost koja nam je glavna osobina svima na ovim prostorima
    5. nedovoljno vremena od kojekakvih nebuloza koje se uce po skolama
    6. nedovoljno vremena zbog kojekakvih paradiranja bilo da je rec o ovim ili onim (izbornim)
    7. asocijativnost, kako starih tako i mladih (ja ne znam šta je sa ovim ljudima)
    8. trka za opstankom – to je opet tačka 1.
    9. trka za ludilom – ako provedem 2 sata sa starijom komšinkom, koja još nema decu i upitam je da li joj treba nešto – onda ili nisi nafurana riba, ili faca.
    10. … postajemo bolesna nacija.

    itd…

    Jer,
    meni nije tesko da starije postujem – oni su stvorili i gradili sve ovo sto delimicno ja uživam
    nije mi tesko ni da stanem i popričam sa starijom osobom – ne smeta mi ni ako ona se najela belog luka – bože moj vise ja smrdim na duvan nego ona na beli luk.
    nije mi tesko ni da pomognem starijima – bicu i ja nekada star
    I za kraj…

    nije tesko biti fin. A mogu i imam sredstava biti djubre koje može da se „proserava“. Jednostavno, u tome ne vidim neku čar uživanja, niti nešto čemu težim.

    Možda sam ja španac 🙂

  2. Mislim da država i ne zna koliko starih živi bez dinara.
    Statistički podaci su verovatno iz penzionog fonda, a koliko je starih po zabitima ove zemlje koje žive… nemam pojma od čega.
    Pažnja društva treba da se okrene od parada ponosa, verskih i nevladinih organizacija ka starima i nemoćnima, jer njima najviše i treba pomoći. Ostali su radno sposobni, imaju (vrećenu) imovinu, imaju donacije i od … kojekude. Stari to nemaju.
    I mislim da je Ib potpuno u pravu.

  3. Dopada mi se i pozdravljam odgovor naseg Spanca tj. Ib-a :D. Nekad i ja da procitam po nesto sto se ne moze procitati bas cesto, a tacno je.

    @ Dudaelixir – G-dji mozes prici i porazgovarati sa njom, onako komsijski. Verovatno ces iz samog razgovora steci neku sliku o tome kako joj je, kako zivi, od cega…, a uvek se, na kraju razgovora, mozes ponuditi za pomoc ako joj nesto treba, pod uslovom da imas vremena i zelje za pomoci.

  4. *Zelena, uh, koliko njih neće biti popisano ili neće hteti da daju pravu istinu o sebi. Imaju ljudi stida i ponosa, ali će zato,uveče, čeprkati po kontejneru da pronadje nešto za jelo. Jadno i bedno je to sve. 😕

  5. *Ivane, u pravu si ti po svim tačkama. Evo, gledam na tv danas, u Gerontološkom centru u Subotici, počela edukacija starih, informatički, tj. da se koriste računarom. Srećni svi, naročito oni, koji imaju decu u inostranstvu, pa se i vide i čuju putem skype-a.

    Ja pomažem koliko mogu, ali, neprijatno mi je da pitam osobu, koja se meni čini jadno, da li joj treba neka pomoć, a ona je ne traži prošenjem ili razgovorom.

    No, pokušaću. Danas sam se setila još jedne bake, pored koje prolazim skoro svaki dan, koja se šeta ispred svoje kuće, a užasno je zapuštena i prljava. Joj, bože, kako je to strašno! Ne daj bože nikome.

  6. *Gamche, sigurno si u pravu, ali…
    Prioriteti naše države su, očigledno, nešto sasvim drugo. Prave se blesavi da ne znaju koliko bede ima u našoj državi. Samo malo da počnu da obilaze krajeve, evo, poput moje Podbare (sem kada su izbori u pitanju), da vide kako ljudi jadno žive i kako uopšte žive u toj nemaštini.
    Žalosno je to što tu ima puno ljudi koji su proveli više od polovine života radeći po firmama, bez dana bolovanja a imaju penzije od par hiljada dinara.
    Tuga jedna!

  7. *Tatjana, svi smo mi u pravu, normalni gradjani ove naše napaćene Srbije. Samo oni, koji o tome treba da brinu, vode neku drugu politiku.
    Baka koja vodi kuče, očigledno baš nije „pri sebi“, jer, vidim, javlja se svima i nikada ništa ne traži. Uf, kako ću to izvesti, videću. A imam još jednu jadnu baku, koja izgleda isto kao ova, zapušteno i prljavo i nikada ništa ne traži!

  8. @ Dudo i svi ostali (kojima odgovara) – slobodno me zovite Tanja. Krace je, a i najcesce se tako vikam :D.

    Dobro je da baka ima bar psa da joj pravi drustvo, ali i da moze da se brine o njemu.

    Mozda je zena usamljena, zeljna drustva, pa se javlja svakome.

    Pridji joj sa osmehom i kreni neku pricu kako je vidjas svaki dan sa psom, pa kako volis zivotinje, a ona te podseca na tvoju mamu, tetku… nekog, pa pitas kako je, pohvalis je kako je uvek dobro raspolozena iako nije lako ziveti danas…tra-la-la… Osmisljavas koncept u trenutku. I onda ces neki zakljucak sigurno izvuci iz cele price. Mozda sve prodje kako treba, a mozda i ne prodje jer i kad pokusavamo pomoci desavaju se neprijatnosti.

    Meni je prosle nedelje prisla jedna starija zena i zamolila za 50 din da bi kupila hleb. Nisam je odbila iako ni dan danas nisam sigurna da li je bila iskrena ili me je presla posto je novcanicu pogledala kao da je pomislila: Sto ne trazih vise… A (mislim da) znam kako izgledaju stari kojima treba pomoc, a koje je zaista sramota da prose.

    Par dana pre ovoga jednom ciki bez leve noge sam dala takodje 50 din jer mi se cinilo da kao invalid zaista nema prave mogucnosti da zivi kako treba. Bilo je raznih kojima sam davala i dajem, pricu za blog da napravim :D.

  9. *Tanja, :D, meni ne manjka komunikacije, na protiv. Često me deca opominju da sam previše slobodna. Znaš, svako od nas ima svakojakih problema, pa, iskreno, lakše mi je da je gledam sa prozora i pretpostavljam da joj ne treba pomoć, nego da joj pridjem i srozam svoje emocije do plakanja. Ja sam, uf, užas! Ma, ne bih ni ja o pomoći (mada sam pisala već X puta o tome). Kako kada mogu, tako i pomažem!
    Videću, čim naletim na nju, prići ću joj. Hvala ti!

  10. *Branko, ima situacija kada ti ni to ne pomaže. Zato na vreme treba razmišljati o staračkom domu, ako postoji ikakva šansa, i to čim pre, da obezbediš sebi mesto u stacionaru, jer kada omatoriš i razboliš se, niko te neće trpeti u bolnici. Moje dve babe i deda su otišli u dom kada su već bili jednom nogom u grobu, a tetka se tamo oporavila i eno je, uživa.

  11. @ Dudo – verujem da imas dusu i emocije jer se osecaju vibracije i kroz monitor (izuzetno sam senzitivna, a i telepatija preko neta cini cuda :D) i sigurna sam da ces uraditi najbolje sto mozes :OK:.

    Potpuno si u pravu. Svi imamo neke brige ili borbene zadatke koje treba resavati i prosto je nemoguce (ni fizicki ni psihicki) pomoci svima koje vidimo da im pomoc treba.

    Ranije sam pomagala i vise pa sam, u medjuvremenu, pronasla neke jednostavnije nacine za pomoc (mislim da cu pisati i o tome). Shvatila sam da mi je 24h malo sve da postignem, a da cu se raspasti ako ne prestanem da se osvrcem za svakog nepravdom i tugom (sto i dalje ne mogu 100% da sprovedem).

    Pokusavam neku kategorizaciju da napravim (nekad i uspem u tome :D), da odeberem nacine koji su realno ostvarivi kad je pomoc drugima u pitanju, a da ne gledam samo svoju pozadinu bez obzira sto je mozda i vise ovih drugopomenutih. Ali bas ta emotivnost o kojoj pises zna da bude problem pa nekad covek mora malo i da se skloni sa vetrometine da bi se zastitio i ojacao za dalje :OK:.

  12. Ovo društvo svakim danom postaje sve odvratnije jer je sve više onih koji gledaju samo sebe i isključivo sebe. I niko to ne pokušava mijenjati, a ljude koji pomažu drugima gledamo kao rijetka čuda. Kad smo kod tih pasa, koliko ima snobova što kupuju rasne pse pa ih vodaju po ulici, a toliko je drugih gladnih i tužnih pasa koje s gnušanjem gledaju. Slično je i s ljudima.

  13. @ Sinisa – Nije moj blog, ali se nadam da Duda nece zameriti – vrlo dobar komentar.

    Dodala bih jos da na one sto pomazu gledaju kao na „slucajeve za posmatranje“ (da ne kazem za Lazu..) jer…k’o jos danas nekome pomaze osim sebi i svojim interesima 🙄 .

    I za deo o psima se slazem. Cast izuzetcima (nisu svi vlasnici losi, naravno), ali recimo, postoje vlasnici pasa koji izbacuju ili poklanjaju svoje pse (ako pas ima srece) zato sto laju, linjaju se, deca su ga izgustirala, ne slazu se uz namestaj (bukvalno), mnogo jedu, razboleli su se, skotni su pa im vise ne odgovaraju i sl. A rasne macke znaju da eliminisu, izmedju ostalog i zato sto im ostavljaju dlake po namestaju (na pr. bele dlake na skupocenom tamnom namestaju), grebu namestaj…pa znaju da ih osakate pocupavsi im sve nokte, a nakon toga ih i izbace na ulicu. Sto rece jedan gospodin nedavno (njemu su ubacili u dvoriste kutiju sa belom mackom iscupanih noktiju): „Macka bez noktiju je kao balerina bez nogu“ (Dusan Carnic, pominjem ga na http://tatjanamb.wordpress.com/2011/10/02/held-a-public-lecturing-%e2%80%9c-violence-on-animals%e2%80%9c/ )

  14. *Tatjana, hvala ti na komentaru. I ja sam se razapela da pomognem na sve strane. Prvo životinjama, koje imam u kući i u dvorištu, pa ljudima, koje srećem a nisu te sreće da su zdravi i radno sposobni. To već procenjujem, kako mi dodje! Decu, cigančiće, uglavnom nahranim, kada su ispred pekare. One što drže bebe u naručju, uglavnom ne gledam, jer, mlade su, beba je bila njen izbor, pa zašto joj nije obezbedila neku budućnost. Mada i medju njima ima prevaranata i to teških. Vidim da imaju pampers pelene, avent flašice i sve što treba za bebe. Pa, da li je to sve samo od prošenja, ili…?
    No, najugroženiji su stari i mislim da tu jedino država može da reši problem, trajno. Za sve ima rešenje, samo je potrebna volja! 🙂

  15. *Siniša, hvala ti na komentaru i dobrodošao! U pravu si. No, ta potreba za pomaganjem je u čoveku. Ima skotova, naravno, koji bi mogli da sazidaju i prihvatilišta i domove za pomoć ljudima, ali su im bitniji džipovi, viletine u kojima i ne bitišu, niti se sreću od ogromnog broja soba. E, pa, alal im, neka uživaju u svemu tome, ali sreća ima i drugu stranu. Znam ih puno, koji sada žive u sobičcima a kućerine im otišle na doboš!
    No, svaka pomoć je dobrodošla onome kome su i mrvice, date od srca, mnogo! 🙂

  16. Starima koji su u gradu još se i može pomoći, postoje razne službe, pomoći u kući, gerento sestre… ali oni na selu tek nemaju nikoga i zavise od rođaka i komšiluka…
    Tužno je to. Uvek sam volela stare ljude, valjda zato što su me bake i deke odgajale…

  17. Dudo meni nekako najpodobniji komentar dade naš prijatelj Branko. Sve nas kad tad čeka starost, a sada imamo toliko problema koji nas pritiskaju-dok se starost polako prikrada. Svakim danom je sve bliža.Ne bih voleo da padnem u krevet i da budem teret svojoj deci.Znam kako izgleda kada je roditelj vezan za postelju. Dve godine pred smrt pokojnog oca sam gledao jer nije mogao da ustane iz kreveta. Muke žive-rane žive.Ne znam kako da mladi pomognu starima u globalu,kada su i oni u problemima do guše. Jednostavno teško…

  18. *Nenade, razumem ja šta si hteo da kažeš, ali, razmisli, koliko su se tvoji roditelji odricali svega i svačega da bi tebe odhranili. Koliko se sada ti odričeš radi svoje dece? Pa kako drugačije roditelju da vratiš ako ne pažnjom, u onoj meri, koliko ti mogućnosti dozvoljavaju? Nije danas lako živeti u Srbiji. Ne daj bože nikome da doživi to da gleda roditelje kako umiru a ne mogu im pomoći. To su stvarno strašni doživljaji koji ostaju urezani.
    Ne bih ni ja nikako želela da padnem deci na grbaču, pa ću zato u starački dom, gde mi je i mesto, da ne opterećujem decu. Naravno, ovo sve uz njihovu finansijsku pomoć!

  19. Dudice draga, uglavnom smo svi mi brojka za statističare. A što se starih ljudi i njihove dece tiče, nismo sami: u čitavom svetu je tako, samo negde država više pomaže, negde manje, a negde nikako!

  20. To, sa bakicama, rešićeš već nekako, jer ti nisi od onih koji nešto samo započinju. A, inače, šta mislim o svemu, bolje da ćutim, jer pun mi je kofer i bezobrazluka, i poganosti, i prevrtljivosti, bahatosti i sebičluka svake vrste. Ali! Ovde, kod tebe, ja se nekako ne osećam samom.

  21. Osjetljiva sam na starije osobe,roditelji su mi u lijepim godinama,i zahvalna sam sestri sto brine za njih.Kad dozivimo starost,dragec i ja cemo u staracki dom,necu djecu da <opterecujem sa nama,

  22. Besmopoćnost je teška a stari ljudi jesu kategorija gde bi državna zaštita trebala da funkcioniše. Medjutim, nije ni to lako. Posebno u siromašnom društvu. Iskreno rečeno, zarekla sam se da hocú pri zdravoj svesti i pameti da lepo napišem i ostavim i kod advokata i detetu lepo u ruke da dam, kad stasa dovoljno da može da razume da zahtevam dostojanstvenu starost, ako ne budem sama sposobna (mentalno) da je sebi obezbedim.

    Pod tim podrazumevam da ne želim da me dete gleda, nego lepo u dom, medju sebi slične. Pa nek me obraduje s vremena na vreme i vidi čistu, veselu, očešljanu i neka me jednom dostojanstvenu pamti. A priklanjam se Brankovoj želji: dok je meni zdravlja, vitalnosti i pre svega zdrave pameti, super, a kad budem i sebi teška, nek sve bude brzo da ne budem teret onom ko mi je na svetu najmiliji.

    Ne znam kako da pomogneš. Posebno ako nije mentalno u redu. Teško je, baš je teško :-(.

  23. *Baklavice, jeste starost teška kada si nesposoban da se sam staraš o sebi, pa zato, blagovremeno, treba obezbediti sebi mesto medju istima, da se drugi i osposobljeni, brinu o nama, a deca da nas vide zadovoljne, nahranjene i čiste. Rado će nas takve i posećivati.
    Ako čekamo da nas deca smeštaju u dom, to neće valjati, jer, mi smo još uvek na Balkanu i „strpati“ roditelja u dom, kod nas je još uvek, teška optužba. Samo svojom dobrom voljom, otići što pre! 🙂
    Puno te pozdravljam! 🙂

  24. Ja se izvinjavam što upadam u razgovor, jer nisam „odavle“, ali kradom malo zavirim.

    Odavno postoji izreka: Ne daj Bože starosti, bolesti i siromaštva (istovtemeno naravno)!

    Starost je za veoma, veoma mali broj ljudi srećno doba, jer postajemo svesni da se primiče ono čega se najviše plašimo – smrt. A smrti se plašimo jer o njoj ništa ne znamo (skoro k’o o genetski modifikovanoj hrani, što bi rek’o g.diplom.duduk). Ali ne zaboravite, starost je često i sebična i zavidna i ljubomorna i pakosna i i zlobna i mrzovoljna i …..izlapela!
    Zato se ne zaklinjite na staračke domove sada kada je ona daleko bar 20 – 30 godina!
    Sačekajte smiraj dana. Ko zna kako će vam tada sunce izgledati!
    I molite se Bogu za zdravlje, ali i za zdravlje vaše dece i rodjenih ili još nerodjenih unuka, i svih ljudi s kojima „ljudujete“ preko ove elektonske planete, kao i za zdravlje svih drugih.
    Možda će baš neko od njih učiniti da nam u smiraj dana sunce bude lepo, blago crveno i da sa uživanjem možemo gledati u njega i biti toga svesni. Svesni da je tako lepo. Jer ako tada budemo samu tupo i odsutno gledali u njega, to i neće biti život.
    I zato, neka vam svima Bog podari zdravlje, a u duši mir i spokoj.

  25. *Kod mene je Sindžo, svako dobrodošao i svačije se mišljenje uvažava. Eto, vidiš, ja imam 58 punih godina, znači, starost se približava.
    Smrti se ne boljim, ali se bojim teške bolesti i padanja na teret svojoj deci. Što se tiče, trenutnog stanjak, čila sam, vesela i mogli bi mnogi mladi da mi pozavide na energiji koju imam. Živim na četvrtom spratu bez lifta. Teglim sama sve što kupim. Naravno, kada preteram, pomažiu ćerke. Vodim računa i o ishrani, mada ne mogu baš da se pohvalim redovnim kontrolama kod lekara, jer, ZDRAVA SAM I NIŠTA MI NE FALI (ne računajući klimakterične tegobe, uobičajene za žene mojih godina, koje po nekada, mogu dobro da zaborčaju).

    U starački dom se KUNEM i daj bože da moja deca imaju dovoljno para da mi ga dotiraju, jer, moja penzija (14.500 dinara), je nešto više od trećine cene smeštaja u domu. A kunem se u dom jer su u njemu završili moje 2 babe i deda, ali su svi već bili „jednom nogom u grobu“, tako da nisu dugo poživeli. Da su otišli na vreme, kao moja tetka koje se tamo preporodila i uživa punim plućima, verovatno bi živeli mnogo duže!.

    Neću da računam na negu svoje dece, jer, u današnje vreme, kada se vija svaki dinar a treba uživati i svojoj deci, ja ne želim da im zadajem brigu.

    Eto, možda sam uspela da ti obrazložim svoju želju da, dok sam još dobrodržeća, obezbedim sebi garsonjericu u domu, a svojoj deci ću pomagati, fizički, kolikogod budem mogla. Znaju one da, ja, sve što naumim i sprovedem, naravno, u okviru naših mogućnosti.

    Hvala ti na poseti i slobodno svrati! 🙂

  26. Pretpostavljam da baka čuva kuče svojom voljom, kako bi bar nekoga imala pored sebe. što se tiče socijalnih pomoći, besplatnog obroka, to starim i bolesnim osobama neće mnogo značiti ukoliko decu nije briga za njih, žive daleko ili istu uopšte i nemaju.
    Jedino adekvatno rešenje je izgradnja nekog doma, nalik staračkom domu, gde bi drzava plaćala troškove osobama, ili pola država a pola humani ljudi, šta znam…

  27. *Neno, sigurno baka brine o kučetu jer je na povocu i veselo trčkara pored nje. Videla sam je danas kroz prozor i uglavnom je tako i vidim. Retko se sretnemo!
    Tvoja ideja o izgradnji doma je odlična, mada stari retko kada žele da mrdaju iz svog doma. No, bar bi neko mogao da im ponudi bolje uslove života! Ali, naša država uvek ima „važnija posla“ ! 😕

  28. Upravo to sam i napisala, Duki. Odem na vreme, svojom voljom, ali za slučaj da se desi da ne stignem da se te odluke setim, da dete zna šta mi je želja :-). U parku ovd ekod nas srećem dvoje starih ljudi, iz doma koji je uz sam park. Njih dvoje i crni pas :-). Postavljala sam i njihovu fotografiju, potpuno su me ljudi očarali tim svojim prijateljstvom.

  29. Kažu da postoje male laži, velike laži, krucijalne laži i statistika.

    Statististički podaci se šteluju prema trenutnim potrebama vlasti.

    Na žalost, sve je manje empatije i brige za drugog, pa čak i za one najbliže.
    Najgore je, svakako, onima koji nemaju nikoga.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s