VRELINA

Ne, neću vam otkriti ništa novo u vezi sa rashladjivanjem, niti ću vas savetovati šta da radite u ovim,  vrelim, danima.

Ono što želim je da vam iznesem svoje vidjenje vremena.

Prvo, možda i ne tako važno je to, što nas levate sa trenutnim temperaturama. Ne može ona tamo sirotanka na vestima da kaže kako je u Novom Sadu 36 stepeni, a meri se temperatura na Rimskim šančevima gde je zelenilo i raznorazno rastinje. Boli me dupe, kolika je temperatura tamo, interesuje me kolika je na asfaltu, u centru grada, na ulicama,  kojima svaki dan šipčim. I tako, ona sirotanka kaže 36 stepeni, a ja pogledam na svoj termometar, koji stoji na severnoj strani, znači „nidje sunca“, a na njemu 39 stepeni. Pa, ljudi božiji, zar stvarno misle da smo svi mi retardirani?

A, ja sam, samoj sebi, najbolji termometar. Kada sam mokra i na sobnih 22 (u prostoriji u kojoj je klima), i kada sam stalno „usoljena“ kao haringa, znam koliko je  stepeni,  napolju. Tuširanje je samo trenutno rashladjivanje. Nalivanje vodom pomaže, uverila sam se, a najviše bi mi prijalo da me oni, iz gradskog zelenila, koji svaki dan zalivaju cveće na kandilabrima, istuširaju. E, gledam ih u centru, dok se tromo vučem na „36“ malo morgen i stalno bih da se zaletim ispod tog tuša da mi bude lakše. Sve biram i duži put do odredišta, peške, naravno, samo da bih ugrabila hlad.

Da, ne žurim, što je važan faktor. Krenem na vreme i uvek stižem, laganini!

I, usput samu sebe zavaravam kako UOPŠTE NIJE TOPLO, DA JE BAŠ DIVNO ŠTO JE STIGLO LETO (leto, ovo je pakao), kad prodje pored mene neko ko se onako, baš dobro „čuje“ od višednevnog znoja. Možda se jadničak i okupao, ali, treba obući i čistu majicu, to je izgleda zaboravio. I pored svog tereta vrućine, pripadne mi i muka, pa se latim flašice hladne vode, sunem u sebe koji gutljaj, a ostatak bih na glavu, najradije. Bojim se, pozvaće neko hitnu pomoć, misleći da sam luda.

Drugo:

Ne, kod nas nisu postavili cisterne sa vodom, nisu povukli radnike sa gradilišta, nego su oni, dobre duše, raširili belo platno preko armatura koje štrče iz betona u vis, da ih sunce ne bi iskrivilo. Onda vam je jasno, kao dan, da napolju nije 36, nego, SIGURNIH 46, jer, da li bi se gvozdene armature tek tako krivile? I još ih polivaju vodom!!! Hej, ljudi, polivaju armaturu vodom, a oni rmpaju na suncu sa sve šlemovima na glavama. Njih niko ne šljivi, niti ih poliva, niti ih razume! A još ni plate ne dobijaju redovno. Koja ih to sila tera da rade, nije mi jasno?

Treće:

Danas je bila isplata penzija. Čudilo me je kako nisu nesnosne gužve u banci, bar jutros u 9 h. Verovatno su se penzioneri dozvali pameti, pa se malko i paze. No, videla sam danas na tv, jednu banku u Beogradu, ljudi, stari, stoje u redovima, čekaju svoju crkavicu. Pitaju jednog deku da li mu je teško, a on kaže da nije (laže), mada, prebacuje malo organizatorima, kako gospoda sede unutra u klimatizovanim salama a oni moraju da stoje na 40 stepeni napolju. Ne znam šta da mislim. Prvo sam besna na njih, a onda, znam po sebi, koliko čekam taj, drugi deo penzije, kao ozeblo sunce, pa ih razumem. Jedna baka je izjavila, kako juče za malo nije umrla, a danas stoji u redu da primi penziju. E, pa stvarno, tek to ne razumem. Zar nema nikog poštenog da to uradi umesto nje? Ko bi je znao!!!

Četvrto:

Da malo olajavam: Ima jedna doktorka na jednoj tv, koja radi u hitnoj pomoći i samo se ona pojavljuje na tv, iznoseći podatke o noćnim intervencija iste i daje savete hroničnim bolesnicima, starima, deci i trudnicama. E, ta, baš mi nešto ide na živce. Kada je počela da se pojavljuje, bila je sva nekako smerna, fina, a saaaaaada, našminkana, izbotoksirana, okićena, uf, nekako mi je degutantno. Zaista volim da vidim lepu ženu, sredjenu, lepo našminkanu, ali, kod ove me sve nešto iritira. I, što nekada nešto ne kaže i nama, zdravima, kako da to stanje i održimo? 😉

Peto:

Hajde, u zdravlje, dragi moji, ko preživi ovu vrelinu, pričaće. Pitam se kako li je tek u Paklu? 🙂