Svesna sam situacije u kojoj se naša zemlja nalazi već dvadesetak godina. Osetila sam to i na svojoj koži, na žalost. Poslednjih godina, na ulicama našeg grada, šeta, sedi, leži, jako veliki broj prosjaka. Od dece do staraca. Žao mi ih je, naravno, ali, ne mogu svima da pomognem, niti to pokušavam.
Ako mi se zalomi da mi se oko nogu muva klinja od 2 – 3 godine, a stojim u redu da kupim hleb, obavezno mu kupim burek, da ga podeli sa bratom, koji tu, u blizini, sedi, sa plastičnom čašom ispred bosih, prljavih nožica. Ništa on ne govori, jer ne ume, pretpostavljam. Majke nigde, ni na vidiku. To mi je strašno. Ostaviti tu dete ili decu i otići na drugo mesto, sa bebom u naručju.
Pojavili se, pre par godina, omladinci, koji se vuku na dve štake, izvrnutih stopala. Meni ih prvo bilo žao, normalno. Pomislila sam kakva šteta, tako mladi pa invalidni. I onda, kreće šema u glavi, šta im se moglo desiti da tako mladi ostanu invalidi. Još potresnije je bilo slušati ih. Tu kuknjavu i molbe, prosto da vas bude sramota što idete bez štaka. I trajalo je to sve do jednog dana, kada je moj kolega, šetajući parkom, video družinu od tri momka, sa po dve štake pod miškama, kako idu i prave plan „opsade“ grada. Naravno, niko od njih nije šantao, ali se videlo po njihovim patikama da su izvrnute od nakaradnog stajanja.
Moj kolega se frapirao. Kasnije ih je prepoznao u gradu kako „prosjače“.
Pre neki dan, sa druge strane ulice, prepoznah jednog od prosjaka sa štakama. Ide normalno. Udjoh u banku a on ode na svoju poziciju.
Prošla sam pored njega, dok je molio: sestrEEE, braćOOO, pomoz’tEEEEE, mEEEEni, jAAAAdnom invalidUUUU, viditEEEE mEEEEE, sestrEEE i braćOOOO, kakIIIII sam jadaNNNN, pomozteEEEE, BOG ĆE VAM POMOĆIIIII!
I tu ja popizdim, u sebi, jer, naravno, ne vredi njemu da popizdim, jer neće imati odgovor na pitanje: ZAŠTO JE BOG PRESKOČIO NJEGA, A NAGRADIĆE MENE, KADA NJEMU DAM KINTU? Ako je tako svemoguć ON, zašto je dozvolio da se njemu (naravno ON ne zna da ovaj folira) desi invaliditet? I uopšte, samo poslušajte sve prosjake kako se pozivaju na Božiju pomoć, ako vi ubacite NJIMA koji dinar u činiju! Pomoći ću samo onima koji ćute, jer, to mi je nekako znak da ih je sramota i da ih je teška nužda naterala na prosjačenje. Jer, mislim da nije lako ispružiti ruku.
A bogami, one lepe cigančice, koje večito vuku bebe na sisama, mogle bi neku kintu i da zarade a ne samo da se bave dizanjem (s’oproštenjem) nogu i radjanjem dece.
Uh, baš sam se raspalila!
Dudin blog 
Dudice draga, menjam profesiju! Evo, selim se za Novi Sad, a potom i u Beograd: stavim crne djozluke, umotam u krpe levu ruku, kobajagi gips na obe noge… i da vidiš kako se preko noći postaje bogat 😀 Samo sedim na trotoaru i molim naivne da mi udele koju kintu više… Kasnije se vratim u Sabatkienzis, kupim veliku kuću, ostatak love pretvorim u devize, i… zar život nije lepa stvarčica 😉 Lepi pozdravi, Eliksirče!
Ajd, probaj, pa mi javi, da se i ja maskiram! Čula sam da ima bogatih prosjaka sa kućerdama na lakat! Pozdrav dragi prijatelju! 😉
Mislim da ne postoji tezi „posao“ od prosjacenja.. em si citav dan na ulici, em zavisis od milosti ljudi koji te „caste“ svakakvik kmentarima, em.. ma.. Nimalo nisam kivna na „folirante“ kako ih zovete, ako su i bogati, alal im svaki dinar. Postenije su ga zaradili od mnogih slicnih.
Dudo, kod nas ljudi sa fakultetom ne mogu da se zaposle u obicnoj knjizari, kolike su sanse da neko zaposli Cigancicu koja ne zna ni da cita ni da pise vjerovatno.. Kod nas i da budes cistacica, treba ti debela veza. 🙂 Ja sam slaba na Cigancice, ako nista drugo imala sam lijepo djetinjstvo, nisu me povlacili po ulici na sisi od rodjenja. Ne malo puta sam sve pare iz novcanika nekoj od njih dala. Nije mi debeo novcanik in ne da bi me bilo ko nagradjivao, nego eto. Da joj se nadje. 🙂
Rainbowice, očigledno različito gledamo na prosjake. Nisu svi isti, vidiš i sama. Nisam ni ja kivna na cigančice, ali, izvini, lakše je, u svakom slučaju sedeti po ceo dan (ili koliko im odgovara), nego rmpati u zagušljivoj i smrdljivoj kancelariji za bednu platu, ili u željezari ili rudniku. Imala sam i drugaricu cigančicu, koja je bila i čistija i mirisnija od mnogih bogatih u razredu.
No, da ne dužim, akcenat je bio na FOLIRANTIMA. Ne volim ih ni u kom obliku. To su lažnjaci i prevaranti. Mišićavi momci, koji bi sigurno mogli radom mnogo više da zarade, ali, treba zasukati rukave. IPAK, ovo je lakši put, sa ispruženom rukom!
Ako misliš da je kod nas lakše zaposliti se, varaš se. Devojke po buticima rade neprijavljene, za 12000 dinara a ako ih pokradu, od svojih plata moraju da nadoknade štetu. Naravno, imaju završene fakultete, zaboravih da kažem.
I ne reče ti meni, kako će to nama Bog pomoći, a njima nije, ako im damo koji dinar? 😉
Meni pruzanje ruke ne izgleda kao laksi posao od bilo kog drugog. Izgleda mi samo kao najmanje dostojanstven posao. Trba sjesti i ispruziti ruku. Treba biti prosjak, i nimalo mi to ne zvuci lako.
A nisam ti odgovorila, jer ne mislim da Bog bilo koga nagradjuje, niti mislim da treba u zivotu stvari raditi uz obavezno ocekivanje da me Bog nagradi. Prosto, kako god okrenem imam lagodniji zivot od njih i ako mogu da ga podijelim sa bilo kim i ako nekom 10 dinara znaci da na kraju dana nesto ima, meni je u redu da ih dam kad god imam. 🙂
Dudo, nije mi baš najjasnije kako oni „prosjaci“ što u parku prave plan, foliraju, a ustvari su zdravi i pravi momci, pošto sam i ja viđala te „invalide“!? Zaklela bih se da su pravi.
Znam da teška muka može da natera čoveka da izgubi samopoštovanje, da ga natera čak i da prosi. Ali ja bih radije pomogla onima koji pokazuju bar volju da ponešto ZARADE.
Kad sam pre izvesnog vremena skoro ceo vikend provela radeći u bašti, naišla mi je prosjakinja, k’o kec na 11! Vodila je malo dete za ruku, i krenula… lepa si ko glumica, bog ti pomogo…bla, bla. A ja sva crknuta u znoju lica svog kažem: „Ma, vidi ti tebe! Ajd uzmi ova kolica, trpaj ovo granje (od žbunja koje sam fazonirala 😆 ) i vozi tamo u onaj kontejner na kome piše baštenski otpad! Posle ćemo da vidimo, lutko moja.“
Okrenula se k’o oparena od vrata nešto gunđajući, verujem da me je proklinjala 😆
Samo jednom prosjaku u gradu dajem. On je isntitucija, jos iz mog detinjstva. Slep čovek, s vučjakom, koji mu leži kraj nogu. Ma ni nije klasičan prosjak, jer stoji i ceo dan svira na harmonici. I dajem muzičarima kad sviraju i budu mi simpa. Ostalo – joks, bato, znam za jadac. Srećom, nema ih ovde puno, a ti što ih ima su mahom importovani. Izvikah se pre nekoliko godina na jednu ciganku, Rumunku, koja je na karton napisala nepismeno da je ratni izbeglica iz Srbije. Svašta sam joj rekla.
Što se Cigančića tiče: žali Bože živote te dece. Od novca koji se i da iz sažaljenja oni nemaju ništa, samo su prosto orudje 😦 . To nisam spremna da podržavam. Srećom, ovde ih nema.
Rainbowice, sa tvoje i moje tačke gledišta, nije lako ispružiti ruku, ali, sa njihove je to kao DOBAR DAN! Pokušaj da nagovoriš nekog od njih da ti pomognu u nekom poslu (kao što je napisala Makarona), pa ćeš videti da je ipak lakše sedeti i prositi.
Naravno, ja nisam ovde želela da opljujem ljude koji prose, već folirante, koji na bezobrazan način, iznudjuju sažaljenje, a mogli bi volu rep da isčupaju!
Lako se koristi Božije ime, na žalost. Nisam neka bogomoljka, ali, smeta mi to, zaista!
Naravno, pomažem i ja, čoveku koji zbog bolesti ne može da radi, već je ispred sebe stavio vagu, napisao na tablu od čega boluje, pa ko želi da mu pomogne to i uradi. Kupujem sendviče i bureke, kada imam para, rado dam starici ili starcu.
Maki, ne možeš da veruješ dok ne vidiš! Kada se umore od izvrnutih nogu (štake im služe da se oslone na njih da ne bi ljosnuli), sednu na klupu da se odmore i odjedanput, noge im normalno stoje. Isto normalno koračaju do „radnog mesta“. Neverovatni su, toliko su se izveštili, da stvarno ljudi nasedaju.
Imam ja svoju prosjakinju, već sam pričala o njoj, ali je promenila lokaciju, pa je sada retko srećem. Grebe se samo za cigarete, a hrani se iz kanti za djubre. Njoj kupim hranu, mada sam joj davala i lovu, dok nisam otišla u penziju! 😕
Znam te što dele komplimente i žele da gataju! Kaže: daj da ti kažem… a ja se na to odbrecnem i odgovorim joj: TIIIIIII ćeš da mi kažeš, briši bre…
Baklavice, da, svako ima svog prosjaka ili čoveka ili ženu, kome pomaže. To je lepo i ljudski.
Ne volim prevarante i one koji žele po svaku cenu, da izazovu sažaljenje. Bilo kakav rad pa i svirka, naravno, treba da bude nagradjen. To poštujem.
Šta reći za „ratnu izbeglicu“? Ljudi se dovijaju na razna načine a prevara je strašno uzela maha, jer, oni misle da je to najkraći put do love!
Dečica koja prose, strašno i jadno! Ne znam šta da kažem! Često pomislim da li bi država mogla nešto da preduzme!
Ne podržavam prosjačenje ni na jedan način. Ali, naravno ima izuzetaka. Oni koji su stvarno invalidi prodju u tišini bez mnogo buke, pa ako ih primetiš-primetiš.. Njima mi nije žao da dam. Ali, znaš šta me najviše nervira? Drskost cigana na semaforima, koji hoće i na silu da ti operu vetrobransko staklo. Ne, nije dovoljno… Jedanput mi došlo da lepo izadjem iz auta i dobro protresem mamlaza koji mi je zavrnuo brisač jer nisam htela da mi pere staklo. Pošast! A grad ne čini ništa protiv tih bezobraznih klanova na semaforima koji čine ružnu sliku grada i dodatno dižu pritisak vozačima-gradjanima koji su ionako na kraj živaca…
Slažem se sa tobom Perlice, bar što se tiče tih perača prozora. Kod nas ih nema, srećom, ali sećam se odlazaka u Bg i borbe sa peračima.
Pravi invalidi, koji imaju problema sa novcem, sede u tišini i čekaju, pa ako im neko da koji dinar, zahvale se. Vidi se po njima kako im je strašno. A državu boli dupe za takve probleme.
Kada pišemo o prosjačenju, setim se nesretnog, siromašnog naroda u Indiji. To je tužna zemlja prosjaka,koji su pomireni s tim i ne žale se. Pred očima su mi slike njihovih pomirljivih izraza lica.
Miro, ima puno naroda koji prosjači, na žalost. Neki dan sam slušala o Somaliji. Strahota jedna. Oni nemaju od koga ni da prose. Dve godine nije pala kiša a zemlju drže tri strane. Narodu najgore. Mrtvi ljudi, žene, deca, stoka, sve to tako leži po ulicama. Ma, tuga pregolema. A kralj živi u takvom bogatstvu, da se ne može ni zamisliti. Samo mi je žao, što je ceo svet u lošoj organizaciji skupljanja i dostavljanja pomoći. U stvari, mnogo je lopurdi, koje razvuku, mnogo pre nego što stigne pomoć na cilj.
I u Indiji ima jako bogatih. Znam po daljoj rodjaci koja tamo živi. Svi su arhitekte i žive na visokoj nozi. Koliko pomažu sirotinji, to već ne znam. Degutatntno je to i pitati!
Foliranja ima na svakom koraku. Na žalost zbog onih koji se foliraju ispaštaju nevini! To pozivanje na Boga me strašno nervira, kao i stajanje ispred crkve kada su praznici. Pola od njih, nikada nije ni ušlo u tu crkvu, na žalost.
*U pravu i Neno. Mnogo trulog u državi Srbiji, na žalost! 😕
Dudo,carice,,,, Kod nas dolazi neka zenica da prosi i uvek ponesto damo…jel kad neko trazi red je da se pomoc pruzi,jednom smo bili u nekom poslu i nismo nista pruzili,orila se ulica od psovki i pogrda…bas sam bila tuzna…
Setih se groblja i cigancice koja je bacala farbana jaja po groblju. Izblajhana hidrogenom, na moje sto baca jaja, kaze ne mogu da ih jedem vise. Pa baci u kantu a ne na grob, zafrljaci jaje na mene umal` me ne pogodi. I..da ne pricam dalje.
Dajem skoro uvek, 10 dinara mi ne znaci nista a ne znam vala ko je vise folirant a ko nije, neka se nose samo. ..a Perlicicna prica je posebna, da odlepis!
I da, drago mi je da je donesen zakon o zabrani iznosenja hrane na gorblje, tacnije ostavljanje po groblju. Nikad mi nije bilo jasno cemu to?!
Samo da se neki zakon u ovoj drzavi ispostuje do kraja..
Milina, hvala na ono „carice“! 😉 Svako od nas ima neku svoju priču u vezi sa prosjačenjem.
Ma, uostalom, neka svako radi kako hoće, ali, pitanje je samo kako to da će MENI bog pomoći, ako im dam lovu. Zašto odmah nije njima pomogao u NEVOLJI? To me muči!!!
Zelena, koji se zakon ispoštovao! Samo akcize i otimačina od ljudi, to se ispoštuje, ostalo jok. Pogledaj samo koliko vozača drži mobilni telefon u ruci dok vozi, jednom rukojm, uleće u krivinu, ne daje žmigavac!!! To je samo sitnica!
Pa, da li se puši u kafićima, a donet zakon još pre par godina? Puuuuuši!
I eto ti sada te cigančice na groblju! Em skuplja i jaja i raznu hranu od uskrsa, pa onda skrnavi po groblju. Bezobrazno i prosto. A ko da ih i nauči nekom redu, sem čuvara, koji ne postoji na groblju.
Kad mogu Beko, Mišković i ostala druž’na na berzu, što da ne mogu i oni, pa ko koga „izdividendiše“ ili zaHebendiše. A, bre, Dudo, Bog nema nikakve veze sa tim, već ova teško invalidna država i mi zajedno s njom, ili ja zajedno sa njom, kako je kome milije.
Svako bira svoj posao, nekog primoraju. Ko ce ga znati …
*E, moja Ćakulava, svi me nerviraju, grrrr… toliko nepravde i nezadovoljstva, a toliko nam, u stvari, malo treba da budemo srećni! 😕
*Talase, dobrošlica na moj blog! Ma, nekada smo primorani da prihvatimo i ono što nam ne odgovara, sve zbog opstanka! 🙂
Bolje te nasao, Da, slazem se, ali i prosjaci su mozda naterani da prose?
Talase, ima i takvih, koji rade za druge, sigurno. To je strašno!
E ti prosjaci ja ih tacno znam koji gde operise, i oni svako ima svoje mesto…oni su profi, ako je neki stvarno jadan…to treba dati nema sta!
Dudo,u Beogradu postoji takvozvani prosijački klan,koji se bavi prosijačenjem.Ujutru se pojavi kombi koji ih razveze pre jutarnjeg špica i postavi na udarna mesta. Neki prosjače,a neki peru šoferšajbne.Istina je da i oni rade za svog ciganskog bosa koji im uzima procenat.Opet ću se vratiti na priču moje dobre prijateljice Suzane koja drži pekaru na Zelenom Vencu.Suzana je danima viđala majku sa bebom kako prosjači pored njene pekare svakog jutra-srpkinja reklo bi se.I kada se sažalila na nju PONUDILA JOJ JE POSAO U PEKARI.Ova je pobegla glavom bez obzira.Od tada je nije videla pored njene pekare.Svesna je da će sigurno više zaraditi prosijačenjem,a pri tome neće ništa raditi.Dudo svi oni hvataju na naše emocije,pa kod koga upali,upali.
I ja sam čovek nisam bez emocija,jedini kome želim da dam neki dinar,jeste dečko koji prodaje crkvene kalendare na početku novosadskog autoputa u Beogradu.Stoji na semaforu sa torbicom oko vrata, u kojoj se nalaze kalendari,i u koju se ujedno stavlja novac.On nema obe ruke do ramena……to je stvarno tuga.
A kad vidim zdrav prav a prosi…dođe mi da pljunem na njega.
*Marko, treba imati iskustva i otkriti ko je pravi a ko lažan! Lažnjake i bezobraznike ne fermam! Hranim klince koji stoje kod pekare: burekom ili onim što oni žele. Jako su mali i zaista mi ih je žao! 😕
Nenade, isto mislim kao i ti. Invalid je a ne prosi, već PRODAJE kalendare. I to je vrsta posla!
Kod nas ima par njih koji iznesu vage, nema cene, već koliko ko da! I to je nešto. Ima ih kao od brda odvaljenih, zdravih, pravih, pa što bi radili kada mogu ispružiti ruku, keziti se tamo, kao su jadni, ubogi, a ja ih videla kako žure, normalnim nogama da zauzmu prosjačku poziciju. E, njih bi motkom!
protiv sam prosjačenja
nije mi žao da dam i dam kad imam
samo ne mogu da slušam to pozivanje na Boga.
Može i bez toga. Dam, uzmi i šuti.
*Dolly, kod nas ih ima jako puno. Ne možeš sesti ni u jednu baštu kafea (videla si to sigurno i sama), da te ne opsedaju. Užasno je neprijatno!
I meni je odvratno to pozivanje na Boga i meni će pomoći, ako ja njemu! Aha! 😕
Prosjačenjem se može zaraditi i te kako dobra lova, naročito u Beogradu. Dala si mi inspiraciju za novi post.
*Exxx, čula sam raznih priča o kućerdama zaradjenim prosjačenjem! Ali, neka, hvala lepo, više volim radom, ma kako se „isplatilo“!
E, hajde da vidim tvoj post, inspirisan mojim. Čak mi je palo na pamet da predložim jedan naslov, pa da svi pišemo. Bilo bi to vrlo interesantno. Ostaviću to za septembar pa da se malo „igramo“!