AH, možda je… (deo 2.)

Prošlo je sedam dana od prvog smajlija. Sećala se…

Kada je izlazila iz trafike, prošla je pored jednog momka koji je prelistavao novine. Nije je ni primetio, ali, ona njega jeste. Bio joj je poznat, odnekud. No, izašla je na ulicu i krenula prema svojoj radnjici. Bila je to divna, mala radnja sa sa još lepšim stvarčicama za kuću.

Otključala je, ušla unutra i nasmešila se. Uvek se obradovala, gledajući u sitnice,  koje su joj život značile. Uzela je krpu i počela da briše prašinu sa njih. Pustila je svoju omiljenu pesmu. Uživala je. Zvonio joj je telefon, medjutim, nije stigla da se javi. Broj je bio nepoznat. Ipak ga je nazvala, medjutim, bila je greška. Malo kasnije, tog dana, stigao joj je smajli! Zainteresovala se, poslala poruku, uzvratila smajlijem i pitala ko je vlasnik smajlija! Medjutim, odgovor nije dobila. Prošao je taj dan. Često je pomišljala na tog misterioznog smajlija. I tako, dan za danom, stizali su smajliji. Za svaki novi dan, po jedan novi. I pored smajlija, uvek po neki kompliment: lepa si danas, lepše ti stoji kada raspustiš tvoju divnu kosu, imaš odlične čizme… i tako redom.

Danas je stiglo sedam smajlija i kompliment: danas si najlepša od kada te znam!

Lena je bila zabezeknuta. Znači, to je neko ko je svaki dan gleda. Nije da  je nije kopkalo, ali se po malo i bojala.

Bila je još prilično ranjiva, jer je mesec dana pre toga, prekinula vezu, koja je trebala da se okonča brakom. Medjutim, desile su se neke čudne stvari, emocije su se „istopile“ i sporazumo su se razišli.

Posle prvog smajlija, nije više odgovarala na poruke.

Čekala je da vidi dokle će, taj neko, izdržati tako a da je ne kontaktira.

Sledećeg dana, išla je uobičajenim putem do svoje radnjice. Zagledala je svakog prolaznika, nadajući se da će pogoditi ko je taj neko, kome se toliko svidja. Da, prošao je deka sa štapom i seo na klupu, ona gospodja sa sarmama za glavi, onaj momak koji je ulazio u banku, tačno preko puta „njene“ trafike, trudnica sa malim detetom u kolicima. Uobičajena ekipa!

Taj momak, koji je ulazio u banku, nije izgledao loše, ali, nije obraćao pažnju na nju. Bar je ona tako mislila.

A on, svaki put, kada je video iz daljine, pomislio je: sada ću joj prići, pa kud puklo. Medjutim, kako joj se približavao, tako bi odustajao. Dlanovi su mu se oznojali, usta osušila i samo bi skrenuo i ušao u banku.

Taj momak, pomislila je Lena, uopšte nije izgledao loše. Bio je u nekom „kežual“ fazonu. Tamne, blago talasaste kose, malo duže, lepog, muškog lica, ali ne onog bebastog. Nosio je  platneni mantil drapkaste boje, košulju i neki,  kao sako, dobre farme i cipele, tj. nešto izmedju cipela i patika. Dopalo joj se kako je bio „stilizovan“. U ruci torba od dobre kože, malo pohabana, ali super izgleda. Delovao je totalno nezainteresovano.

Počela je da razmišlja o njemu i nadala  se, da je, možda, ah, možda… baš ON, taj, koji je obasipao smajlijima.

Moraće malo da se raspita o njemu. Čekaće još da prodje ovaj dan, da vidi da li će stići i osmi smajli ili će stići i nešto konkretno.

Kada se približila vratima svoje radnjice, stigla je poruka: Ne znam kako da ti pridjem a da ne ispadnem majmun, posle svih onih smajlija. Možda si pomislila da sam i neki manijak. No, uveravam te da sam jedan, sasvim normalan, momak. Samo mi reci da li bi želela da me upoznaš?

Ah, konačno, pomislila je Lena i odgovorila mu: Naravno, zašto da ne! I ne mislim da bi mogao da ispadneš majmun, kakavgod da napraviš, prvi, korak!

Laknulo mu je!

Napisao joj je odgovor, otkrivši sada svoj broj: Sutra ćemo se sresti, na istom mestu!

Ah, možda je to ipak onaj MOMAK, pomislila je Lena. I broj telefona joj se učinio poznatim, jer, imao je specifične brojeve, pa ga nije bilo teško zapamtiti.

No, čekaće do sutra. Mahinalno je držala, sebi, šipke!