OČEKIVANJA

veštačka, kod dece u sobi

benjamin (ups, sokne na krevetu, amater fotkao)

detaljčić

voćni sto sa ukrasima i na prozoru i zavesama

prava jelka sa poklonima za klince

Evo je, samo što nije stigla, a ja nešto nemam taj osećaj i pored toga što sam ukrasila ceo stan. I imam dve jelke. Toliko sam „mijaukala“ deci da čeznem za pravom jalkom da mi miriši ceo stan, da su jednostavno otišle, napravile reorganizaciju u sobi i postavile „pravu“. Isto veče, bacila sam se na ukrašavanje. Pošto je ova bila veća od one koju imamo, veštačku i malu, bilo mi je malo ukrasa pa sam morala da dokupim. I stalno ih nešto premeštam, zavisno od mesta na kom sedim.

Onu „malu“ su dobila „deca“. Pošto su želele da imaju veštačku, eto im je! I nju sam ukrasila, tako da imamo dva divna primerka, sa svećicama i prepune ukrasa.

I zavese, vazne, cveće, benjamin, dobio je svoje kugle i deda mraza, kaktusi su dobili pečurkice i zlatne i crvene kugle. Novogodišnji aranžmani su na prozoru, one štipaljkice su razmeštene po zavesi, pahulje vise sa lustera i još bezbroj raznih sitnica, razmešteno je po celom stanu. Jedino nemamo ništa u kupatilu 🙂

Elem, kako se „nova“ približava, moja očekivanja, vezana za nju su sledeća:

– naravno, očekujem da me zdravlje posluži, da mi deca i familija budu zdravi i da dobijem unuče,
– da nam povećaju penzije, barem duplo (skromna sam), da ne moram da radim, mada volim to što radim,
– da bude što manje siromašnih,
– da se zaposli dobar deo onih, koji očajnički traže posao,
– da se reši problem napuštenih životinja koje tumaraju po našim ulicama u potrazi za hranom i ljubavlju, nas, ljudi,
– da plasiraju, za široke narodne mase, lek protiv raka (jer verujem da postoji, kao što postoji i bolest ebola i njoj slične a i lekovi za sve njih),
– da, ipak, budemo zadovoljni tim što smo živi i pored toga što nam puno toga fali.

Čovek zaista ne zna do koje granice može izdržati nemanje, dok je ne dotakne. A onda, onda se mora nešto dogoditi da krene na bolje. M O R A I TAČKA!

Verujem u svaku novu godinu. MORAM i tačka.

Verovala sam i u ovu, mada mi je bila jedna od najtežih u životu, ne računajući onu kada sam izgubila oba roditelja.

Nikada nećete saznati koliko vam može biti teško, dok to ne doživite. Ja jesam i zato mogu da kažem, da je krenulo na bolje. Mic po mic!

Zahvalna sam nebesima što mogu da pomognem drugom. Ne, nisam rešila sve svoje „repove“, ali, ovo je nešto sasvim drugo. I divno se osećam, zaista.

Možda neću biti u situaciji da ispod jelke stavim poklone, ali ću se potruditi da moje ukućane bar dobro nahranim.

Godine nisu važne, čuli ste tu izjavu već milion puta. I zaista je tako. Dokle god mi ne ustupaju sediše u autobusu, dokle god mogu da sednem na „kliska“ i spuštam se sa Nanom niz breg, dokle god mogu da trčim ka autobusu koji stoji na stanici, dokle god mogu da se svadjam u banci zbog „ladovine“ i „sporosti“, dokle god mogu da krkam čvarke i slaninu, dokle god mogu da popijem rakijicu pre ručka, dokle god mi je stalo da izgledam pristojno i zglavno, dokle god mi klinci govore „teto“, dokle god svi vi, koji ste mnogo mladji od mene, posećujete moj blog i tu vam je prijatno, dokle god ja uživam sa svima vama, kao i sa mojim „vršnjacima“, dokle god mogu da spremam stan, kuvam ručak (i po dva dnevno), DOTLE SAM JOŠ UVEK U NAJBOLJIM GODINAMA!

Očekujem da i u ovoj, 2011. godini, budem čila, mnogo više vesela i što manje nadrndana. A bilo je toga u ovoj godini, mnogo. Čak i u ovaj petak. E, da me je ko od vas sreo, onako besnu, tužnu i ružnu, ne bi poželeo da ponovi susret sa mnom. Verovatno je promena vremena na gore, učinila da se u mojoj glavi dese neke ružne stvari i naprave od mene krelca. U jednom momentu sam čak pomislila, da potpuno razumem samoubice, jer se verovatno baš tako osećaju. Kada im život ništa ne znači i dignu ruku na sebe.

Sva sreća, imala sam još trunku prisebnosti, legla u krevet, pokrila se po glavi i čekala da prodje. I prošlo je. E, onda sam kitila jelke i život mi je bio mnogo lepši. Znači, treba se okrenuti vedrijim stvarima.

Ako neko misli da nisam u pravu, samo neka pomisli na sve one, koji su bili teški bolesnici i koji su se borili za ŽIVOT i izgubili bitku. E, da, dragi moji, cenite to što hodate ovom zemljom, jer, ko zna, šta nas „tamo gore“, čeka.

Lepo je kada se probudite i pomislite na „malu crnu“, koju ćete sa uživanjem popiti, poslušati vesti ili neku dobru muziku, pogledati napolje i poželeti sebi „srećan dan“ .

Da, i znajte, koliko god da vam je teško, pomislite na one koji su izgubili BAŠ SVE.

Verovatno sam po nešto i zaboravila, mada, u suštini, većina vas misli kao i ja. Pa, i nije baš puno. Dugačka je godina, verujem da će se ispuniti svaka od mojih želja, bar malo. Držite šipke i jako želite i vi. Zajedno smo jači!

Ljubim vas, a čestitke tek slede! 🙂
–
PS: fotke su naknadno stavljane, ali ne ovim redom. Word ih je smestio, kao je želeo. Uf!