PODRŠKA PRIJATELJU

Razboleo se negde, prošle godine, odnosno, pre godinu i po dana. Imao je problema sa sinusima i rešio da ode kod jednog dede, koji to leči nekim kapima. Mnogima je pomogao, pa što ne bi i njemu. Medjutim, nije uspela terapija, što je dedi bilo neobično i poslao ga kod doktora. Sva sreća!

Naše prijateljstvo je počelo jako davno. Naime, njegova supruga Ljilja je išla sa mojom sestrom u osnovnu školu, a on, Pera, družio se sa mojim bivšim. I tako, spojismo se mi nekako, mada više njih dvoje u kafani, nego nas dve. Nas su deca vezivala za kuću i razne druge aktivnosti. Naša druženja su bila u nekoliko navrata, da bi se, posle našeg razvoda, skroz razvodnjila. No, pojedinačno smo se družili, sretali, stajali, pričali, zezali se. Muški su se nalazili u kafani. No, Pera je znao da nekako ograniči „nalivanje“, tako da je njegov brak i opstao. Ljilja i on su se odlično razumeli. Posle 13 godina od rodjenja ćerke, rodio im se i sin, skroz neplanski. Bili su jako srećni, kao što su danas. On je sada 23. godišnji momak.

I, da nastavim priču, krene Pera kod lekara, sve moguće pretrage, kad ono, maligni tumor u grlu, ali bliže trećem krajniku. Šok, operacija, zračenje, mučenje, nemogućnost gutanja, zračenje, nemogućnost jela, izgubljen osećaj za ukus. Omršavio Pera, sama kost i koža. Hemo terapija ga spržila, načisto. Onda je došao dobar period. Podmladio se, ugojio, vratio mu se glas, ali… Cancer je podmukla bolest i nikada ne znaš na koju će stranu krenuti. Sada mu je izgleda napao srce, tako da se Pera onesvešćuje. Sav se siromaško izudarao, ali ne odustaje od šetnje po stanu. Verovatno će u bolnicu da ga snime i daju mu neku terapiju.

Sretali smo se Pera i ja često na pijaci, ćaskali. Bio je zaista veliki borac a to je i danas. No, bolest je učinila da mu se pogoršalo stanje, te ne izlazi napolje već sigurno 4, 5 meseci. Srećem Ljilju na pijaci, pitam za njega, pozdravljam ga, a ona me zove da dodjem, da ga vidim, dosadno mu je, svi su ga zaboravili ili samo pitaju i pozdrave ga. Baš je očajan. Niko ni ne zove telefonom. Meni žao, uvek sam u nekoj frci. E, juče se sretnemo na pijaci nas dve i opet isti scenario, i rešim da odem. Kaže Ljilja: nemaš pojma koliko će ti se obradovati!

Meni puno srce pri samoj pomisli na susret. Udjemo u stan, Ljilja mu viče, da pogadja koga mu dovodi. Ja progovaram: nema onesvešćivanja od iznenadjenja. Nije mi prepoznao glas. Kada sam se skinula i ušla u sobu, nije bilo kraja njegovoj sreći. Uhvatio se za glavu i ne može da veruje. Rekao je: pa nisam mogao da verujem da ćeš ikada doći! O bože, pa nemaš pojma kako si me obradovala. I, uze štap da ustane, da me pozdravi. Zagrlim ga, kao dečkić. Suvonjav, poguren, ali nada i volja prisutni. Sedimo i ćaskamo. Psujemo, smejemo se. Kuka na sina, samo traži lovu, ima neku devojku koju ON isto lovari i tako, šizi. Ja ga prekinem i dreknem: ma čoveče, bre, budi srećan dok imaš da mu daješ! Da li bi bio srećniji da traži lovu od tebe a ti nemaš da mu daš? On ćuti, kaže, pa ne bi, sigurno. Onda ćuti i plivaj, dok možeš! Ma čoveče, shvati, budi srećan što živiš, zahvali se nebesima što svaki dan ustaneš i vidiš nebo, sunce, heeeeej! Trošiš se na pogrešne stvari, jebo te! On ćuti, smeška se i počinje da me hvali. Kako si ti super, kako si iskrena, šta je onaj kreten ostavio, ne mogu da verujem. Posvadjali se onaj moj bivši i on. Ne pričaju par godina.

Rekoh mu, da želim da ga vidim na pijaci. Kaže on, videćeš me „kur*c“, vidi me na šta ličim. A ja opet, ima da se vidimo na pijaci, ako ne pre, onda na proleće, jesi li me razumeo? Kaže on: dobro, to već može!

I posle dva sata divnog razgovora, bez nekog naročitog osvrta na njegovu bolest, najavih pokret. On, presrećan. Reče mi: nemaš pojma koliko si mi ulepšala dan. Lepše ću ručati, lepše ću ležati, lepši će mi i tv program biti, čim pomislim da si bila da me vidiš! Jooooj, steglo mi se srce. Nisam znala koliko mu nedostaje društvo, zaista, dok to nisam „osetila“. Jedva se uzdržah da ne zaplačem“ Zagrlih ga ja, poljubismo se i obećah mu da ću sigurno dolaziti češće! I hoću, čvrsto sam rešila.

Znam, reći ćete da vam je strašno da gledate čoveka kako kopni, ali je sigurno samo jedno: NJEMU JE SIGURNO NAJTEŽE! Prema tome, stisnite zube, neće biti veliki napor, verujte mi, a što se tiče bolesti, ne žele takvi bolesnici ni da pričaju o njoj. Treba im podrška, društvo, običan razgovor, zezanje, smeh. Ništa ne košta, samo dobra volja! Kada se zagrlite sa bolesnom osobom, možda i delić vašeg zdravlja i pozitivne energije učine čudo! Ko zna, treba probati!