KOJI MI JE VRAG?

Da li ste se nekada zapitali koji vam je vrag? Da, da, koji mi vrag ili možda: da li je sa mnom sve u redu?

Već sam vam bezbroj puta opisala koliko volim životinje i kako sam bolećiva prema starim ljudima. Moguće je da je to normalno. No, ja TRAŽIM ljude kojima je potrebna pomoć. Ako sam na ulici, samo buljim oko sebe ne bih li pronašla nekoga kome mogu pomoći. Ako sam u autobusu, opet, gledam na vrata da li ulazi neka baka ili deka i da li treba da im pružim ruku da se smeste. To i uradim, naravno! Strašno mi ih je žao, kada vidim kako se teško penju, dok vozač autobusa, naravno, nema vremena da ih sačeka da se i smeste, ako imaju gde, već kreće, a ovi jadnici balansiraju a ja motrim da li treba nekog da hvatam.

Pre neki dan je u autobus ušla žena sa slomljenom rukom. U onoj što je bila čitava, nekoliko kesa i tašna. Nema treću ruku kojom bi se hvatala. I naravno, priskočim joj ja u pomoć da je smestim na stolicu. Zahvalila se žena, normalno. Desilo se da smo i izlazile na istoj stanici, pa sam je opet sprovela do izlaza i pomogla joj da sidje. Lopov u zgradi joj strgao lanac sa vrata, gurnuo je sa polovine stepeništa, žena padne i slomi ruku. Jeza da te uhvati. Onda, jedan deka, seda na sedište u busu. Tako je sav sladak, čist, očešljan, a otkopčan mu šlic. Ja ga gledam i ne mogu da verujem da to niko od muškaraca nije primetio. Bilo mi je žao, jer sam znala da će mu biti jako neprijatno kada mu to saopštim. Prišla sam mu i šapnula. Jako mi se zahvalio i popravio stvar.

I tako redom. Skoro svaki dan. Moguće, da bih mogla i da volontiram u busu, pružajući pomoć starima, samo da mi nije muka i da lakše podnosim put.

U petak, prošli, vraćam se sa posla i odjednom, stvori se ispred mene, ona, „vrapče“. Samo što ne skakuće, već ide nožicu pred nožicu.

Nalakirani joj nokti na nogama, u japankama. U rukama, kese, oteglile se do zemlje. Sustignem je i pitam je da li mogu da joj pomognem i ponesem te teške kese. Odgovori mi da nema potrebe, da blizu stanuje. No, ne priznah ja to, već joj uzeh kese iz ruke. Za malo mi i ne ispadoše koliko su bile teške.

Pitam je zašto se tako natovarila a ona mi odgovori da su je ovi „pijačari“ nagovorili da kupi svašta jer je jeftino, na kraju dana. I tako, malo se prevarila u težini. Kažem joj da može slobodno da me uhvati ispod ruke, te smo nas dve išle polako, ćaskajući. Stanovala je vrlo blizu mene. I reč po reč, saznah da živi sa sinom koji stalno radi i koji je takodje bolestan, kao i ona. Reče mi da je skoro izašla iz bolnice jer su joj, od stresova i teškog života, stradale noge i nije mogla da ide. Eto, popravila se situacija, pa je krenula da nešto kupi. Vidim ja da je bistre glave, bez obzira što joj je kosa bela, lice izbrazdano teškim i dubokim borama, a laka i tanka kao vrabac.

I stigosmo do njene kuće. Predala sam joj kese i tek onda je pogledala direktno u lice. Pitala sam je koje je godište,na šta mi je odgovorila da nema puno godina, već da je život napravio mnogo starijom. Bila je samo 7 godina starija od mene. Siroto vrapče, svašta je prevalila preko svoje grbače. Pokazala mi je gde stanuje i pozvala me na kafu, kad god poželim da dodjem. Verovatno i hoću, jednog dana.

I bila sam zadovoljna, zaista.

I tako, moja potreba za pomaganjem je, čini mi se, svakim danom sve veća. Da li sam ja normalna, pitam se? Imate li vi takvih potreba?

Advertisements

Аутор: dudaelixir

Čitaj blog, pa ćeš saznati sve o meni!

46 thoughts on “KOJI MI JE VRAG?”

  1. Mila moja drugarice, e zato ja tebe toliko volim, jer imaš dušu do neba i nazad i tome nema nikada kraja.Tvoje srce uvek oseća i saoseća,jer toplo je tvoje srce i pretoplo, greje i sija.To što ti osećaš i činiš, je blagoslov sa neba , da i drugi ljudi, vide i osete, kako srce može kucati i osećati za druge.Ljubim te baš takvu, kakva si sunce jedno drago.

  2. Možda si naišla na „vrapče“, ali i vrapče je „naišlo“ na tebe. I pamtiće te po dobru, dugo, dugo… Empatija je nešto što polako,ali sigurno izumire kao dobra osobina našeg naroda. A ona ide uz tebe i tvoj je zaštitni znak, a ne neki „vrag“. Eh, da je više ljudi kao što si ti Dudo, gde bi nam kraj bio?

  3. Šta da kažem, a da ne ponovim ono što je već rečeno u riječima hvale mojih predhodnika?

    Naravno da je to normalno ponašanje, samo je jako rijetko i zaslužuje divljenje.

    Uvijek na cesti zastanem kad vidim ljude oko automobila, sa dignutom haubom i pitam ih treba li im pomoć, a blage veze nemam oko auta. Al mogu ih odvesti do majstora, kupiti gorivo, bilo šta. Uvijek stanem, ma koliko da žurim.

    Al stoperima jok;)
    al to je druga priča 😀

  4. *Dolly, i meni je sasvim normalno pomoći drugom: i pešaku i vozaču i svakom, kome je potrebna!
    Jao, o stoperima i ja imam isto mišljenje, mada smo, kao gimnazijalci, putovali stopom, uvek sa muškarcem u društvu, nikada same ženske!
    Hvala ti na podršci i tebi svaka čast! 🙂

  5. Dudo to što radiš je tako normalno, ali ujedno i tako retko u današnje vreme da ispada da ti radiš nešto neprimereno, pa se i sama pitaš jesi li ti „poslednji Mohikanac“. Ipak, Dudo, ti si starog kova i mladi bi trebali da se malo „dublje“ udube u tvoje priče da vide kako to izgleda biti normalna osoba. I ja nisam više mlad, ali tvoje priče, koje su uvek istinite tj iz života, me često vrate na pravi kolosek. Zato, hvala ti Dudo, što si normalna i što deliš ta iskustva sa nama. 🙂

  6. Malo je takvih kao ti, Dudo, na žalost. Ne bih stavila ruke u vatru za sebe da bih isto tako postupala. Pomogla bih ali ne po svaku cenu, da jurim i tražim kome treba pomoć. Valjda od silnog jurišanja tamo – vamo ni ne vidim mnogo dalje od sebe. žao mi jeste starih ljudi i sigurno ih ne bih ostavila da se muče ako mogu priskočiti u pomoć. Ali tako kao ti…moram priznati, nisam sigurna da bih imala strpljenja. Da živiš ti nama još sto godina i ja kada osetim da matorim, selim se u NS i računam na tebe 😉

  7. *Aleks, hvala ti, mada mislim da „ovde“ žive normalni ljudi. Ja sam ožvalavila pričajući svojoj deci o humanosti, poštenju, pomoći drugome, ljubavi prema drugom, o osmehu, o prijateljstvu, o, bogtepitačemusvejoš, pa, nadam se da će iz svih mojih „žvaka“ zapamtiti po nešto i to usvojiti. 🙂

  8. *Sanjočka, verovatno je „problem“ sa mnom što SVE vidim, htela, ne htela! A kada vidim, onda i reagujem! Nisam ni ja imala baš puno strpljenja sa starima kada sam bila kao ti. I mene je moja baba nervirala i nisam mogla da shvatim njenu „sklerozu“. Ma, bolelo me je dupe za to! No, kako su godine prolazile, tako sam postajala sve bolećivija prema njima. Verovatno zato što sam i sama sve starija. No, drago mi je što mi još uvek ne nude mesto u autobusu, verovatno im JOŠ ne ličim na bakutanera! 🙂 Sanjočka, kada ti omatoriš, mene više neće biti, al, ajd, možda, ako se ispune tvoje želje da živim još sto godina, pa da mi malko titraš! 😉

  9. Mene si postidjela, priznajem. Sjetila sam se u stvari koliko me nrviralo kada stariji ljudi idu na pijacu u 7:00 kada je najveca guzva u autobusima – oni koji rade, idu u skolu, na fakultet. Nemas pojma koliko sam bila ljuta kad se pola autobusa isprazni kod Limanske pijace, i uvijek sam se pitala sto ne sacekaju 9, 10 sati pa tad idu. A u stvari, umjesto da me ljute, mnogo bi korisnije bilo da sam im nekad pomogla malo vise od ustupanja mjesta u autobusu.

    Normalna si, i pritom divna, zaista. 🙂

  10. Dudo, ja mislim da je to što radiš sastavni deo tebe, i da drugačije ne bi valjalo…prvenstveno za tebe.
    A svi mi možemo biti srećni što te imamo za prijateljicu, jer se danas takve osobine zatomljuju, gube u sveopštoj jurnjavi, sebičnosti, neosetljivosti, prostakluku itd.
    Ne treba da se pitaš – koji mi je vrag, ti si više nego OK, nego da se svi pitamo – what the fuck je s ovim svetom i nama u njemu? 😆

  11. Pitanje koje sebi, i nama postavljaš, način na koji pišeš i energija koja iz svega napisanog izvire naveli su me da pomislim da imaš oko 20 godina 🙂 Ostani uvek tako mlada duhom i srcem, i podeli to sa nama 🙂 Dosta je bilo teških priča, širimo dobrotu!:)

  12. *Rainbowice, na pijacu idu zato što je jako duga noć kada si star i sve te boli i ne možeš da spavaš, a sem toga i manja je gužva na njoj. Videćeš, kako budeš „matorila“, sve ćeš više toga uočavati i mnoge stvari će ti biti jasnije! 🙂 Hvala ti na lepim rečima. Možda se ponekad i sretnemo u busu, mada ja idem onim drugim bulevarom, pored Limanskog parka! 🙂

  13. *Zelena, deka je bio toliko sladak, sav ugladjen, čist, obrijan, zakopčane košulje do grla, sa torbom u ruci. Što bi rekli „skrozirala“ sam ga, pa mi eto, upalo u oči i to da mu je otkopčan šlic. Jako mi je bilo žao da se tako blamira i zato sam morala da mu kažem! Ma, nisi valda pomislila nešto drugo, mustro jedna! 😉

  14. Hmmmm, pazi, deluje lepo, al ja se od toga lecim 🙂 Rece meni moj psiholog da odem da budem socijalni radnik ako mi treba osecaj da pomazem, a u zivotu da gledam vise sebe 🙂 . E, sad nije problem u tom sitnom pomaganju u prolazu, ali jeste ako tu tendenciju imas i van autobusa, u preostalom delu zivota 🙂 🙂 🙂 . Ljubi te jedna takva 🙂

    Inace, nikad necu zaboraviti kad sam se uselila u prvi iznajmljen stan ovde, sve mi je trebalo, ja nakupovala a precenila debelo snage. Vucem kao mazga, par koraka, pa stanem, a oci pune suza od napora. Pridje mi zena od 60 i kusur (ja tad bila od nepunih 30), ponudi mi pomoc i ote neke od prepunjenih kesa 🙂 . Auuuu, al me tad blam pojeo, al hvala joj do neba 🙂

  15. Dudo, dobro se dobrim vraca.Ziva bila i vesela,bas imas dozivljaja.Samo da ne bude ko u onom vicu…Ej sinko mozes li ustati,bole me noge?Nekada se znao red,da se starijima ustupi mesto u autobusu…..Eto vidis zato te sad i bole noge… Tako nekako je glasio taj vic i mi smo se cesto drzali tih pravila,pa nas sad ne boledu nogice,samo ledja…

  16. *Baklavice, ne bih ja mogla da idem tako „duboko“, jer bi me dokrajčio rad sa takvim slučajevima. Ovako „površinski“ je ok. Tačno je da takvu tendenciju pomaganja imam i van autobusa. U svim sferama pomoći, no, nisam baš za lečenje! 😉 Draga moja, žao mi je što si ti baš toliko „zaglibila“ 😉
    Pravo da ti kažem i ja sam jedna od retkih mazgi koja odbija bilo kakvu pomoć. Uuuuuuvek mogu sve sama, budala. Zato su mi ruke duže od normalnih!!!
    Ljubim i ja tebe, tako plemenitu! 🙂

  17. *Milina, ajd, verovatno ću i ja dočekati to „dobro se dobrim vraća“ 😉 Mene za sada samo bole nožice, nejačke! 😉 Sva sreća što mi je radna nedelja gotova u petak, jer sam i ja totalna tropa. Ali, uskoro počinjem i subotom, svaku drugu. Ne znam kako ću i to preživeti! 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s