NANA

– Duuuuudo, dodji, ja sam sama!
– Evo, Nana, dolazim!

Otvaram vrata od dečije sobe, malo razmičem roletnu da joj dnevna svetlost ne okrzne okice, ušunjavam se u njen krevetić. Ona, blago oznojana od podnevnog sna, rumenih obraza, rasčupana, sa omiljenom „dudom“ u ustima.
Grlimo se. Pokušava nešto da mi kaže, ali ja ne razumem. Vadim joj dudu iz usta i objašnjava mi:

-Ja sam pavaja, aaaaa, a ja sam pavaja!
– Nana, šta si sanjala?
– Pipi!
– Pipi (pticu) si sanjala, a ja sam mislila da si ti sanjala mene?
– Sanjaja sam dudu!
Ja joj pokazujem na njenu dudu, a ona mi pokazuje mene! Smešna zapetljancija oko imena!

Odnosim je, onako toplu, u dnevnu sobu. Voli da gleda citani film kada se probudi, mada su joj omiljeni i oni smešni video zapisi sa životinjama na Animal planet. Sedi mi u krilu i mazi se. Ćutimo! Sva je nežna. Kada želi posebno da se mazi, onda izvadi cuclu iz usta i kaže: ja sam beba, i stoji raširenih ručica i čeka da se zagrlimo i tako se mazimo.

Nisu joj jasne baš reči: ti si moja ljubav, ti si moje srce, ti si moja duša! Na sve to mi samo odgovara: ja sam seka! 🙂

Pre dva i po meseca sam počela da je čuvam. Iskreno, uplašila sam se dvogodišnje devojčice koja ceo dan šeta sa cuclom i tako priča. No, dovoljno je velika da razume kada joj kažem da izvadi cuclu i da mi ponovo kaže ono što želi.

Zavolela sam je vrlo brzo. Sada smo odličan tandem. Ona ima rodjendan jedan dan iza mog. Dobro se razumemo nas četiri 🙂 U početku me je iskušavala, jer je pre mene, čuvala jedna devojka, koju je mogla da munta, zajedno sa svojom, 4,5 godine, starijom sestrom. Znala je da se dernja po 50 minuta kada nisam želela da bude po njenom. Ali, urodilo je plodom. Više ne pale takvi fazoni, bar kod mene.

Voli i ona mene. Pre neki dan, taman je ustala, ja sam je obukla, naravno, počela sam ja da se spremam da idem kući. Stala je pored mene i počela da zakukava:
– A de ti ides?
– Idem svojoj kućici da vidim ćerkice!
– A nemoj ides kuci, otani kod mene zivis!
– Ne mogu Nana, imam ja svoju decu i svoj stan!
Ona, sve plačljivija:
– A otani kod meneeee…

Ja, spremna za pokret, očajna što je ona tužna. Niko ne uspeva da je odvuče od vrata. Stala na njih i ne pušta me. Ja je molim, izmišljam neke priče, obećavam da ću doći odmah ujutro, ali ne vredi.

-Nana, ne mogu da živim kod tebe, nemam svoj krevet, gde ću spavati!

– Pavaces u moj kevet, sa mnom!

O, bože, kako je slatka i kako da se odvojim od nje! Počinje ozbiljno da plače, na šta je uzima mati i odvodi je u drugu sobu. Ja odlazim, čujem kako me viče!

I tako, svaki dan.

Ujutro, kada udjem u njihov stan, prvi pogled je na nju, kako sedi na trosedu. Kada me ugleda, zaleće mi se u zagrljaj. Kako je to divan osećaj. Posle doručka, odlazimo napolje. U dvorište, ispred njene zgrade i ostalih zgrada u okruženju. Ima puno dečurlije. Odnosno, bilo ih je dok nisu krenuli u vrtiće. Ona će sledeće godine i jako pati što ne ide u kolicu. Idemo i u park u kome je i kutak za klince: ljuljaške, tobogani, tramboline i još koješta. Voli da se pentra, ali je jako obazriva. Neće rizikovati. Ide samo na sigurno ili traži da joj pomognem. Nije od one dece koja srljaju i jurcaju, kao muve bez glave. Kada joj dosadi ljuljaška, onda ljulja svoju lutku.
Ma, preslatka je.

Moje ćerke me svaki dan ispituju: kako TI je Nana? Šta je danas radila? Brbljava je i odlično zapaža. Ima i odličan njuh. Stalno joj nešto smrdi, sem kada se ukaki u gaćice. To je još jako veliki problem. Nona je bauk. Ništa pametno još nismo smislile, sem: vila će ti doneti neki poklon ako kakiš u nonu, jao, Nana, eno je, leti (pa onda foliram da mašem vili, na šta se ona smeška). Ustaje sa none da vidi vilu, a ja joj pokazujem tamo nedki odžak i kažem joj da je tamo, iza. No, ne vredi. Neće i neće. Kažu stručnjaci da ne treba suviše insistirati da se ne stvori odbojnost prema „prestolu“.

I tako, eto, moja Nana i ja provodimo dane. Voli da stoji pored mene na stolici kada spremam ručak. Ispituje me o svemu što uzmem u ruke. Onda se malo okrene prema frižideru, pažljivo, pa se se malo igra sa magnetićima u oblicima raznih životinja.

Kada joj sve to dosadi, gleda crtane, „čita“ lutki knjigu. Inače, jako voli da joj čita. Kada mi dosadi normalno čitanje, onda improvizujem, što nju jako zasmejava. A uspavljujemo se tako, što je češkam po preslatkoj glavici i pevam joj uspavanku.

Ima li šta lepše od toplog i mirišljavod deteta, pored sebe?

Nadam se da će ovaj tekst pomoći svim devojkama ako imaju dilemu oko radjanja, jer, bez dece, život je isuviše prost! 😉