A BEŠE ANDJELKO!

Svaki dan, vozeći se autobusom, bacam pogled na jednu kulu u kojoj, verovatno, još živi majka jednog Andjel(k)a, žalosna mu majka!

No, da krenem od početka.

Prvi razred osnovne škole. Prvi dan novog početka. Svi klinci zbunjeni, uplašeni, jedino je On bio vragolast. Lep kao lutka, provlačio se izmedju svih nas. Za svakog je imao po neko pitanje. Njegovi roditelji, nasmešeni ali i zabrinuti za sina. Klimaju glavom u znak ne znanja! Šta će biti s njim? Da li će od njega postati NEKO, ko je normalan, vredan poštovanja? Eh, da su tada znali…., verovatno bi drugačije radili!

On se isticao svojom nemirnošću, ali i šarmom. Na svaku grdnju, on je pravio face pravog Andjela. Pa takvo mu je i ime. Nije mu to bilo teško. Jedini teret za njega je bio da sedi mirno i sluša učiteljicu. Niz stepenice se spuštao niz rukohvat, ako je išao peške, on je trčao, ako je vozio bicikl, on je jurcao, ako je igrao fudbal, noge je lomio. Krenuo i na karate da „izduva“ iz sebe svu energiju. Mali lav! Ali, sve to je noću nadoknadio i to duplo.
Svakim danom je donosio nove muke svojim roditeljima. Oboje su bili smlavljeni od njega, malog Andjel(k)a. Bili su jako skladna porodica. Svugde su išli zajedno i zaista se trudili oko malca, koji je bio hiper, hiper, aktivno dete. Svi roditelji koji imaju takvu decu, znaju koliko truda i muke sa takvom decom.

Završio je nekako osnovnu školu. Bavio se mnogim sportovima, ali ga mesto nije držalo. Bio je i dalje presladak, šarmantan, onako, kako bi se reklo u žargonu „gotivan“. Srenju školu je pokušao da završi, ali, sada već dobro u pubertetu, dočepao se lošeg društva. Otac, odustaje od borbe za svoje dete! Sada, kada mu je najviše trebao! Tera ga od kuće jer „on više nema snage da se bori sa njegovim bezobrazlucima, drskošću i jezičinom“!
Počinju tuče, mati izmedju njih dvoje! Obojica jaki! Mati, pakuje svoje i stvari svoja sina, odlazi kod svoje majke u kulu, onu, sa početka priče!

Otac više neće da čuje za sina! Otpisuje ga, kao da ga nikada nije ni bilo!

Sin, izdat od oca, koga je obožavao, koji mu je bio idol u životu i sportu, zapada u još veće probleme. Počinju tuče, droga i sve lošije društvo!

Mati, jadna, pokušava svašta. Bori se svim mogućim sredstvima ne bi li sina vratila na pravi put. Kriza u državi, posla nema, ali prihvata se, bilo čega, samo da bi on imao.

Pokušava i ona, poslednjim atomima snage, da ga ubedi pa počne da radi. Iznajmljuje mu stan, ne bi li shvatio da je odrastao, da je čovek i počne da se tako i ponaša. On, pronalazi posao na nekoj gradjevini i radi.

To je poslednje što sam čula od njegove mame. Više je nikada nisam srela!

Nedugo zatim, čitam u novinama da je On, zajedno sa još par njegovih drugova, izvršio ubistvo. Svi su pohvatani, osudjeni i služe kaznu zatvora, kako je i red!

Prolazim svaki dan pored kule u kojoj je živela njegova mati, jadna li mu majka i pitam se, da li je živa, da li je normalna, da li posećuje svog sina, da li se pita gde je pogrešila, da li se pita ko je kriv za ono što se desilo njenom Andjel(k)u? Da li je učinila sve što je mogla? Ja, mislim, da jeste.

A otac, koga srećem svaki dan, živi svoj „momački“ život sa kučetom. I druga žena ga je ostavila, zbog alkohola. Ne volim da ga vidim i trudim se uvek da se pravim da ga ne primećujem. Teško mi je da mu se javim
zato što je izdajica i kukavica! Ni njima nije mesto na slobodi! Možda su zaslužili i veću kaznu od ubica!

Andjeo je ostao slomljenih krila! Nadam se, da će iz cele svoje životne priče, izvući neku pouku i izaći kao drugačiji čovek!

Nadam se…

A beše zaista pravi Andjelko!

Advertisements

Аутор: dudaelixir

Čitaj blog, pa ćeš saznati sve o meni!

41 thoughts on “A BEŠE ANDJELKO!”

  1. Sličnih sudbina ima nažalost sve više, nedavno sam i ja jednu ispričala.
    Strašno je to što se dešava mladim ljudima. Ne znam kako im pomoći, kako ih izvesti na pravi put a ne pogrešiti, kako uticati na njih.
    U ovoj ludoj trci za parama sve manje vremena provodimo sa svojom decom, sve manje pričamo sa njima a ona pak, lako upadaju u loše društvo koje ih odvede na krivi put.
    Teško je tu biti pametan i uvek uraditi pravu stvar, mada sam sigurna da većina roditelja uvek pruže sve što mogu svojim andjelčićima.

  2. *Verkić, znam za sudbinu „tvog“ mladog bića. Jako je strašno i mogu ti reći, da mi je drago što ne moram da ogajam dete u ovom vremenu. Teško je, nemaština, besposlenih sve više! Uh, kako se izboriti sa svim nedaćama i izvesti dete na pravi put. Ko to zna, svaka mu čast! 🙂

  3. Tužna priča… Život piše drame. Tokom perioda kada sam se bavio R’N’Rom čuo sam više sličnih priča, uvek je tu bio otac koji ne razume svoje dete, nakon toga sve postaje stereotip i gotovo nikada sa hepiendom…

  4. Dobro ispričana priča koja otvara više pitanja, pomenuću samo dva.
    Prvo, da li škola ili centar za socijalni rad, možda i neke druge institucije prepoznaju blagovremeno problem ili reaguju tek kada dete učini teži disciplinski prestup ili krivično delo, mislim ovo drugo.
    Drugo, mnogi roditelji čine sve što umeju i znaju ali se vremenom pokaže da je to pogrešno.Možda nedostaje edukacija roditelja kontinuirano od rođenja deteta.
    Naravno, postoje popularno pisane publikacije i dosta je članaka po časopisima ali mnogi nemaju naviku da čitaju ili u pročitanom ne nalaze odgovore na pitanja koja ih interesuju.Možda bi bio korisniji program edukacije sa kursevima ili treninzima kako se to danas kaže ,gde bi roditelji, zavisno od uzrasta deteta dobijali potrebne informacije i odgovore na svoja pitanja.

  5. Nekako je bilo zaista jednostavnije ranije. Sa svojom kćerkom sam ostala sama kad je njoj bilo 16 godina. Najgore godine. Bojala sam se, ali prvo sam sebe naterala da joj verujem. Kad je počela izlaziti u grad puštala sam je iako smo stanovali dosta daleko i ne bih oka sklopila dok se ona nije vratila.
    Dovodila je drugarice i drugove kući, što sam ja odobravala jer sam na taj način upoznavala sve sa kojima se družila a i imala sam prilike videti kako se ponašaju, sprijateljila sam se sa njima i stekla njihovo poverenje…….pa nije bilo lako. Brinula sam mnogo, ali sada mogu reći da je bila izvanredna devojka a sada još bolja majka svojoj deci. Sa rastom unučadi borba i briga počinje ponovo

  6. *Saveta, prvo, hvala ti na komplimentu. Problem je u tim publikacijama što su tu natrpani primeri pa je prepušteno roditeljima da se „pronadju“ u nekom od njih. Ali, ipak, svako dete je individua za sebe a roditelji, opet, posebne individue. I svako od nas, koji imamo decu, sigurno negde grešimo, a da toga nismo ni svesni. Kada deca odrastu, onda tek vidimo gde smo pogrešili, mada su te greške po nekad i katastrofalne, ali, šta je tu je.
    Kod Njega je bilo presudno to što ga je otac izdao. On to nije mogao da preboli! Nadam se da će nešto naučiti i izaći bolji čovek, samo ne znam ko će ga dočekati sa druge strane žice! 😕

  7. *Verkić, isti slučaj, samo puta 2! Moja starija je imala 16 a mladja 12, kada smo zamolili tatu da izadje iz stana i ostavi nas da živimo neki mirniji život.
    I ja sam zadovoljna, u globalu, kakav „posao“ oko vaspitanja svoje dece, sam obavila.
    Dobre su, vredne, radne, ne drogiraju se, ne puše, vole sve što je normalno. Ni u čemu ne odskaču od ostalih mladih, ali su ipak, individue za sebe. Srećna sam, što je sve tako ispalo!
    A kada dodju unučići, videću, kako će to izgledati! Neću unapred da brinem! 😉

  8. Ne mogu da se u potpunosti složim, poznajem nekoliko odličnih samohranih očeva. Međutim, to su i ljudi izuzetne inteligencije. Ljudi su i dalje mahom životinje, a tek par procenata svesna bića. Odbacivanje potomaka kada dođu u godine u kojima donekle mogu da brinu o sebi je uobičajeno kod primata, i za očekivati je da kod mužjaka taj instikt dominira. Postoji jedna antropološka studija o tom fenomenu. Ipak, ljudi su i svesna bića… Zato smo i stvorili civilizaciju, tj. stvorili su je najhrabriji među nama. Inteligencija je možda urođena osobina, ali svest se stiče učenjem… Ostaje samo nada da će savremene generacije na ovim prostorima razviti svest o svim „slobodama“ te da će priče poput Anđelkove postati stvar prošlosti.

  9. Eh Dudo, kada dete nesto hoce, roditelj moze da dubi na glavi i nema sanse da ga odvrati od toga. Mislim na dete, koje je u malo starijem tinejdzerskim godinama. Ko to uspe, svaka mu cast. Tuzna je to prica koju si ispricala kao i mnoge slicne toj, tuzno…
    Mislim da je stvar u licnosti, detetu, coveku i da niko drugi nije kriv.

  10. Slažem se sa Zelenom. I taj otac je samo čovek, ko zna koliko je živaca on iskidao da nešto ukaže, dokaže, objasni, al ga niko ni ne sluša… pa još ako je majka na strani deteta i krišom mu popušta, iako tata nešto zabrani ili uslovi… na kraju je digo ruke i uzeo psa…
    Tako ja iz ugla oca i muža vidim.
    A lepo si rekla Dudo, nema stereotipa. Svako je unikum i ti socijalni radnici moraju biti zaista eksperti tipa Skot Pek-a, da mogu da daju pravi savet i pravu reakciju. A, uglavnom su svi ti socijlani radnici, obična administracija bez lika i mozga.
    Mislim da je najviše krivo okruženje. Seti se samo doba Tita i današnje doba. Čvrsta ruka prema kriminalu i stvar rešena. Kod nas je Miladina koliko hoćeš, dok je recimo u Libiji isti sistem kao u doba Tita i tamo u pola noći možeš ići i najzabačenijom ulicom bez bojazni da će te neki arapin zaskočiti i orobiti. Čvrsta ruka. Probaj u Egiptu da zađeš u kazbu…
    …ali gde ja odo sa pričom… 😕

  11. *E, pa Zelena, ja se NIKAKO ne slažem sa teorijom da, ako dete nešto hoće, roditelj može da dubi na glavi. Da ne bi dete
    krenulo stanputicom, roditelj mora biti upućen u sve: s kim se druži dete, ko su mu roditelji, ako izlazi, sa kim izlazi, šta pije kada je u izlasku… Bila sam i špijun, samo da znaš, a sve zbog toga da se kasnije ne bih kajala!

    Da, tužna je priča i žao mi je što ne znam šta je sa Njegovom majkom!

  12. *Taj otac Alex nije dobar otac. Dobar otac ostaje uz svoje dete u svakoj situaciji, da mu pomogne, da ga bodri, da mu bude oslonac. Kao što si ti svojoj deci. Sigurno i kod tebe bude nekih problema, pa ne odeš, nego se trudiš da ih rešiš, zajedno sa tvojom suprugom.
    Ova majka nije popuštala svome sinu, ali, da je ostao muž pored nje, sigurno bi im svima bilo lakše, a možda bi i uspeli da spasu svoje dete.
    O ovoj temi, tj. vaspitavanju dece, mogli bismo pričati godinama i u globalu, ne postoje pravila. Odnosno, ne postoji pravilo „tačnog i ispravnog“ vaspitanja, već to činimo sećajući se naših roditelja, jer, takva iskustva nismo imali. To su nam prva deca. I mislim da je sve lakše, sa vaspitanjem, kad imaš više dece, kao ti. A znaš i sam, ne možeš se prema svakom detetu isto postaviti!

  13. Sta roditelj, nebitno, majka ili otac, mogu da urade kada shvate da im se dete drogira?
    Pisala sam skoro post o tome i niko nije umeo da mi da odgovor, konkretan, kao sto sam ja pitala.
    Spijunirala i mene moja majka, ali ja sam htela sve da probam i probala sam i nije imala pojma, ni ona ni otac, skoro sam joj rekla, sokirala se. A brat, znaci isto vaspitanje, nista od svega toga, ja sam bila radoznala, htela sam, on nije. Ko je tu kriv?

  14. *Zelena, kada ukapiraju da im se dete drogira onda je već kasno. Zato je bitno pre te faze znati gde su, šta rade, i sve ono pobrojano.
    Ja nisam bila radoznali tip i nikada me nije interesovalo da probam bilo kakvu drogu, ni moje ćerke, znam, jer sam im smučila život maltretirajući ih da gledaju narkomane na tv i svaku emisiju o njima i drogi uopšte.
    I moja sestra je probala i ništa, niko nije kriv. A da joj se kojim slučajem dopalo, pa keva bi je iz gaća istresla, veruj mi.

    Znam da nisu roditelji svemogući, ali druženje sa decom, priča, otvorenost, to su najbitnije stavke, zar ne. Ukoliko svega toga ima, može da se primeti „čudno ponašanje“ deteta!

    I nemoj da se goropadiš i svadjaš. Ja othranila dve devojke, hvala bogu! Ne bih rado to ponovo činila, u današnje vreme.

  15. Nisam, se svadjala, otkud ti to? 😯
    Samo nisam misljenja da su roditelji odgovorni za ponasanje deteta, vec je to u licnosti detete. Mozes mu pricati dokle hoces, pratiti, ako nesto hoce, uradice. I ovo ne pricam u prazno.
    Ne delimo samo isto misljenje i to je sve.

  16. *E, sad sam ja šokirana!Pa ti govoriš iz iskustva svojih prijatelja i rodbine, a ja ti govorim iz ličnog iskustva. Naravno da ne mogu da utiču roditelji na kompletno ponašanje, ali 90% sigurno. Dobiju deca i genetski svašta, dobiju naravno i od okoline, ali najvažniju ulogu imaju roditelji! Neće uraditi NIŠTA DRASTIČNO, ako su usmeravani kako treba, ako su dobijali dovoljno ljubavi i pažnje. Moja deca, kao deca razvedenih roditelja i to još ženska, mogla su zastraniti da nisam ja bila uvek uz njih. Stalno pričanje, druženje, „osmatranje“ i to je to!
    Po tebi ispada da roditelji uopšte nemaju nikakvu ulogu u životu dece. E, sada, neki od njih znaju svoj posao (mislim na roditelje, naravno) a neki ne. Ali je sigurno da oba roditelja, žele najbolje svojoj deci. Teško je, sigurno, jer, nikada ne znaš da li tvoje ponašanje baš ono pravo i kakav će efekat izazvati u ponašanju deteta. Opet kažem, imamo samo model naših roditelja, kao najautentičniji i naravno iz toga izvlačimo ono najbolje!

  17. Aman, devojke, šta ste zapenušale… 🙂
    Po meni u pravu je Zelena jer zaista ima dece i ovakve i onakve, svojeglave, neće da slušaju, najpametnije… pubertet je najgori jer se tada ništa roditeljima ne govori već samo drugovi i drugarice i zajebancija…
    Opet, po meni, u pravu je Duda jer i takva deca mogu, uz puuuuuno ljubavi, ako ljubav smatramo da se bavimo tim detetom na pravi način, znači ne kao diktator ali ne ni kao drug, već kao roditelj, ali mnogi nemaju snage za to… a nekad zaista se pokaže i kao „nemoguća misija“.
    Pročitao sam više puta tvoj tekst i najviše mi je zasmetalo to što su se otac i sin tukli. To je za mene nezamislivo. Ako je sin bio siledžija, šta je mogao otac da radi, da ide na posao, zarađuje, i trpi batine od sina jer ga „voli“. Ali ako je otac bio grubijan, tada je naravno on kriv i ne samo zbog toga već i zbog linije manjeg otpora, a to je beg od problema. Ali, cure, utuvite jednom, majčinska i očinska ljubav prema detetu se ne ispoljava jednako. Pa ne kažu džabe da je „otac – kolac“, premda taj otac možda više voli svoje dete od bilo koga, samo muškarci to drugačije pokazuju. Zato je najbolje kad se otac i majka nadopunjuju u vaspitanju dece, dva različita pristupa vaspitanju daje mnogo bolje rezultate.
    Moje devojke su sada u najluđem dobu, Dudo ti znaš šta je pubertet kod devojčica, pa pomnoži to sa 4.
    I još nešto, mislim da ima i onih očeva koji su fizički uz svoje dete, ali uopšte ne učestvuju u njegovom vaspitavanju itd… toga ima mnogo više…
    Opet se ja raspisah, premda ne volim da komentarišem situaciju u tuđoj kući, ali eto razlajavih se 😉

  18. Tužna priča. Možda si u pravu i za oca. Najlakše je dići ruke kada nešto ne ide kako treba i pobeći, sakriti se. Majci svaka čast, verujem da je dala sve od sebe ali ponekada ni sve nije dovoljno. Za dečka se nadam da će nešto naučiti samo je pitanje kako će ga okolina prihvatiti kada izadje. Kada neko ubije nisam sigurna treba li mu oprostiti ako je učinjeno svesno….

  19. *Alex, imaš pravo da pišeš, bar kod mene, koliko te volja. Ovo je tema o kojoj nema kraja. Svako ima pravo na svoje mišljenje.
    A za ono „devojke“, pa hvala ti, ali, za mene se to nikako ne može reći. Za Zelenu, daaa! 🙂

  20. *Sanjočka, i mene brine to ko će hteti s njim kada izadje, jer NS nije velika sredina i svako, svakoga zna. Svaki čovek greši i ja mislim da svakome treba dati drugu šansu. Ne zaboraviti, naravno, naročito mu neće zaboraviti rodbina ubijenog. Strašno, ali, život ide dalje! 🙂

  21. Dudo kod tebe je burno,tuznu si pricu ispricala a jos je tuznija sto je istinita.Ja znam ovo,kad je prvi put moj brat dosao pijan kuci i to onako cetvoronoske,mama ga je ulesila od batina, onako vec velikog momka, i vise mu nije palo na pamet da se usudi.Svako bije svoje bitke kako zna i ume, pa kako se ko potrudi i snadje,tako i bude.

  22. Nemam iskustva kao roditelj, pa ne mogu ni da zamislim koliko je to teško i kakav je napor izvesti dete na pravi put.
    Mogu da se složim da roditelji zaista mnogo utiču na ponašanje deteta, pre svega vaspitanjem…
    Međutim, eto, desi se da roditelj ispusti neke stvari… i nesvesno mučen životom ne primeti da mu dete skrene sa pravog puta… to je tuga…

  23. Breskvice, jako je lako kritikovati tudju decu, a kada se nadješ u situaciji da imaš, srećom, svoje dete, onda radiš po nekom instinktu ili šablonu svojih roditelja.

    Mada, nije sve muka, divno je imati ih, uživati u njihovom gugutanju, prvim koracima, zagrljaju, ljubavi koju ti pružaju, pa kretanju u prvi razred, pa srednja škola, pa dalje, kako oni žele. Tu smo da ih usmerimo i pokažemo im put koji bi ih nekako učinio srećnim. No, kada porastu, onda je prilično teško ispravljati greške. Tada moraju sami da se suoče sa posledicama!

    Ako je roditelj uz svoje dete, priča sa njim, druži se, poštuje njegu radoznalost, poštuje dogovor oko svega, ako ga ne laže i ako dete stekne poverenje u njega, ne može da skrene sa pravog puta. Nema šanse!

  24. Slažem se Dudice, ljubav sve pobeđuje…
    Samo se plašim da bih imala jako veliki problem kad bih imala decu, jer sa radnim vremenom od 8 do 6 plus vikendi
    … ne znam kako bih imala vremena da im se posvetim. Nemam vremena ni za sebe 🙂

    Danas su ljudi toliko okupirani poslovima, da deca više vremena provode u vrtićima, ili što je bolja varijanta – sa bakama i dekama…

  25. *Draga Breskvice, kada si sa nekim koga voliš, napraviš „listu“ prioriteta i tako živiš! Ako i kada budeš želela decu, sve se da organizovati i isplanirati! Ne treba se toga plašiti! Nije bitno da si sa decom deset sati dnevno, bitno je koliko si efektivno sa detetom (igra, druženje, maženje).

    Vrtić je za mene pravi izbor. Važni su i baka i deka, naravno, ali, deci je potrebno društvo dece. U grupi nauče da se izbore za svoje mesto, da se brane (i tuku, ako zatreba), da komuniciraju, nauče i svašta nešto dobrog (ali i lošeg, na žalost, ali i to ima svoje dobro).

    Kada imaš decu, onda najmanje misliš na sebe, veruj mi. Onda su ti oni centar sveta, a bake, deke, dadilje su tu da vam olakšaju život.

    Sav svet tako živi, pa nismo mi ništa gori, jedino još treba sve elemente takvog života ukomponovati i prilagoditi tom radnom vremenu, što kod nas baš i nije slučaj! 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s