SECANJE…

Juče je bila godišnjica od smrti moje omiljene tetke. Bila je prilično stara, ali, opet, uvek je tužno kada nam neko drag ode.

A na današnji dan, pre godinu, stigla je isto tužna vest da je naš brat, meni od strica, imao saobraćajku i sa teškim povredama prenesen u bolnicu. Pet dana smo čekali, nadali se da ga neće bog primiti, jer rano je za njega da ode tamo, gore kod njega, medju zvezde.

Ali, desilo se baš to, brate moj, otišao si. Prekosutra ćemo otići na tvoj grob, nalivati se rakijom, pojesti po nešto, onako, kao da smo došli na žurku, jer znamo da bi ti tako voleo.

A voleo si svašta, pored svih nas: planinarenje,

biciklizam, šetnje po šumi, kampovanje, voleo lepo da pojedeš, voleo svoje sinove, suprugu, majku i imao puno prijatelja.

Mislim da ti je najomiljeniji sport bio

Neću više patetisati, znam da to nisi voleo, ali sam samo htela da znaš da te nisam zaboravila i da još uvek ne mogu da verujem da nikada više od tebe neće biti ni jednog e-maila u kome se zekimo i neizmerno smejemo.

Ne mogu da verujem da više nećeš doći, nasmejati se onako šeretski i odvaliti po koju, na samo tebi svojstven način.

I štrudlu sa makom ću napraviti, ostaviti tamo na onom kamenu koje parče, a za ostatak ćemo se već nekako pobrinuti.

Slava ti i hvala ti što si postojao. O tebi, samo lepe priče kruže, da znaš! Ne foliram se, tebe mi!

Advertisements

Аутор: dudaelixir

Čitaj blog, pa ćeš saznati sve o meni!

18 thoughts on “SECANJE…”

  1. Neću da pametujem, citiraću one koji to umeju bolje od mene. A tvojim dragim upokojenima neka je slava, Dudo.

    „Kratak je život svakoga čoveka.“

    „Sve je kratkotrajno, i predmet sećanja i onaj koji se seća.“

    „Svako se rodio zbog nečega.“

    „Sve što vidiš uskoro će propasti, a propast će i oni koji to propadanje vide.“

    Marko Aurelije

  2. Ja ne umijem ništa pametno da ti kažem.
    Znam da su gubitci bolni, ja valjda ne umijem da se pomirim sa tim i stalno sama sebi dosoljavam rane.
    Divno je što radiš i misliš onako kako bi oni željeli.
    I neka počivaju u miru, ja sam nekako sigurna da oni i tamo znaju koliko ih volimo.

  3. *Dolly, čovek mora sebi nekako da olakša, ako želi. Nisam nikakva pametnica, ali znam, da je to sve u našim glavama. Ja sam se mučila posle smrti roditelja (otišli oboje za dve nedelje kada sam imala 36 godina), tako što sam ih svake dve nedelje sanjala kako su se vratili sa mora. I svi plačemo od sreće i onda se probudim i plačem, što to sve nije istina. I kada mi je prekipilo to mučenje, odnosno kada sam shvatila da moram prihvatiti to da ih više nema medju nama, porazgovarala sam sa sobom na ogledalu. Svašta sam rekla onoj „tamo“, izderala se na nju „išamarala je“ i veruj mi, nikada više nisam sanjala takav, „mučiteljski“ san! 🙂

    Znaju svi naši koliko ih volimo! 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s