„SLATKA“ STAROST

Život joj nikako nije bio sladak, kao posao kojim se rado bavila. Naime, svi smo je uvek zvali tetka Branka – kolačarka.

Stanuje u našoj ulici, oduvek, bar koliko ja pamtim. A pamtim je od osnovne škole, jer je njen mladji sin išao sa mojom sestrom u razred.
Uvek je bila spremna da se našali i pored toga što je rano ostala bez muža, a taj, mladji sin je bio srčani bolesnik. On je živeo sa mamom. Stariji se oženio, dobio decu. Ovaj mladji se pati sa svojom bolešću, ali, hrabro to sve nosi. I sreće ljubav svog života. Ona je imala dete iz prvog braka. No, njemu to ne smeta. Venčavaju se, sele se u svoj stan. Kolačarka ostaje sama. Ustupa kuću svojoj deci da otvore prodavnicu za rezervne delove za automobile, a njoj prave stan u dvorištu, onako više kao mali čardak. Tu je nastavila da pravi svoje „čarolije“ od kolača i raznih slanih stvari za rodjendane, slave, svatove.
I sve što je napravila bilo je lepo i za oko i za stomak.

I posle par godina, mladji sin sve češće provodi vreme po bolnicama, srce mu je sve slabije. Biva operisan, medjutim, dolazi do komplikacija i on umire. Uh, strašno. Tetka Branka, nikada više nije skinula crninu, ali je nastavila sa svojim „zanatom“. Sin, snaja i unuci su bili divni prema njoj i bili su jedna skladna porodica. Ona se godinama povijala, pa je sada skoro pod uglom od 90 stepeni. Uvek je vozila bicikli. Sa pijace ga je gurala, natovarena kesama. Govorila je da joj je tako lakše, ne mora da tegli u rukama.

Njena kuća je na samom uglu, tako da, kad god krenem prema pijaci ili gradu ili keju, bacim pogled na njena ulazna vrata. Vidim otvorena su, dobro je. Doživela je dobru starost. Sigurno ima preko 80 godina.

Neki dan, šetam kuče i vidim nju kako šeta ispred kući i nešto gundja.
Učini mi se da nije sva svoja i predjem preko do nje. Pitam je šta radi i zašto šeta bez štapa.

Odgovori mi, da su je isterali iz stana. Ko, pitam ja, a ona kaže SIN MOJ! Vidim joj u očima onaj izgubljen pogled. Papuče nazuvene kontra, prilično zapuštena, prljava i rasčupana.

Kako vas isterao sin?
Pa lepo, eno tamo su gore i ne daju mi da udjem! (malo se namestila da plače) Tamo je i maaajka!
Aha, pomislim, čim je maaajka u pitanju, nije baš pri zdravoj pameti.
Idem ja u radnju da vidim šta se dešava.
Udjem kod sina u prodavnicu i kažem mu šta njegova majka priča a on, sav besan, izleće iz prodavnice i kaže joj:
Nano, šta ti to pričaš, da smo te isterali napolje, jel si normalna, koji ti je?
Jesi, isterao si me i ne daš mi da udjem!
Nano, vidi kakva si! Jel si bila kod nas, pa si htela da se vratiš kući, pa, evo, doveo sam te i šta sad hoćeš?
Nisam ja htela da se vratim kući, ti si hteo!
Naaaano, pa jel ti čuješ sebe! Ma, idi bestraga, ma šta ja uopšte ovde pričam sa tobom!
Odmahne rukom, uleti nazad u prodavnicu, ja nestanem u vidu magle i nisam smela da se okrećem.

Tetka Branka je, očito, postala teško breme svom sinu. Zaboravio je koliko puta je noću ustajala da mu peče palačinke kada bi doveo svoje drugare iz noćnog provoda. Koliko puta su je cimali da im pravi 6 vrsta kolača, jer svako od njih voli neke druge.

Zaboravio je koliko puta su je cimali lopovi, preskačući ogradu. Zaboravio je šta je sve za njega učinila njegova mati. Zaboravio je da je sahranila i svog muža i svog sina. Dobar život mu je obezbedila upravo ona, za koju on sada nema razumevanja.

Kako će tetka Branka završiti, nije teško pretpostaviti.

E, „slatka“ starosti i bogu si teška!

Advertisements

Аутор: dudaelixir

Čitaj blog, pa ćeš saznati sve o meni!

35 thoughts on “„SLATKA“ STAROST”

  1. Nije zaboravio, odakle ti to?
    Ovo sada sto se desava se emotivne reakcije na trenutnu situaciju, pa i ja i ti se posvadjamo sa svojima ali to ne znaci da smo bilo sta zaboravili.
    Mislis da je njemu lako? Majka mu je, a ustvari stranc koji se pogubio, ne zna ni on kako da se ponasa, ne bi znao niko u takvoj situaciji, a Branki je jos i najbolje, ona nema pojma sta se desava i sta radi drugima oko sebe, ne dao Bog nikome tako nesto!
    Mislim na oboje.

  2. *Zelena, zaboravio je, sigurno, jer takav bes u njemu je ne zamisliv.
    Znam ja kako izgleda demencija, imali smo i mi to u kući i nervirali se svi sa bakom i jedina opcija je bila da je smestimo u starački dom, što smo i učinili.
    Nije mu lako, ali je ne može ostaviti samu da se strmekne niz stepenice, jer do stana mora njima (drvene, malo lepša varijanta od merdevina).
    Branka ima borbu u glavi, sigurno, jer vidiš šta je sve utripovala! 😕

  3. *Milina, činjenica je da ljudi rade i da nemaju vremena za stare, ali, ljudski je suočiti se sa situacijom i pomoći i njoj i sebi. Opet kažem, imali smo mi to u kući, pa još i slepa baka, pored demencije. Jao, strašno! I vodili smo je svugde i čitali joj filmove sa tv, a volela je strašno da čita i pročitala milion knjiga i radila predivne ručne radove! Nije bilo drugog rešenja (pored neuspešnog čuvanja od strane raznih žena) nego je smestiti u Dom za stare. Tamo joj je bilo odlično. Posećivali je svi njeni. Uglavnom nikog nije prepoznavala. Onda ih sve prepozna i tako u krug. Umrla je pevajući, ali zaista. Svi su je po pesmi znali! 🙂

  4. *Elektra, jako je žalosno, ali istinito. Može svima od nas da se desi. Ja odoh, dok sam bistre glave u dom, da moja deca ne dožive to, ili, ne daj bože ja. Da me psuju i vredjaju, aaaa!

  5. To je najgora bolest.. I jedna od mojih baka je pocela da se gubi pred smrt, a imala je dosta godina… Nije lepo od sina da je tako ostavi, ma kako da mu je teska. Majka je jedna, ma kakva da je

  6. Dudo, strašno je to. Ne znam kako bih ja reagovala u takvoj situaciji ali sam ubedjena da danas malo ko bi mogao i znao se nositi sa takvim problemima.

  7. Dudice draga, evo, dva su mi dana trebala da ostavim komentar na ovo što si napisala, i… Jednostavno, teško da se može bilo šta pametno reći na ovakve dogadjaje. Na žalost, tragično.

  8. Jedna teška životna situacija, ali, opet tako obična. Obična dok se ne desi nama, ili nekome koje poznajemo.
    Slažem se sa Zelenom. Osim što se sin „iznenadi“ kad vidi u šta mu se majka pretvara (moja čuvena „spoznaja“ 🙂 ), tu je naravno i supruga, („Ma neću ja da gledam neku izlapelu babu, smesti je u dom“), pa deca i tako dalje. Veliki je pritisak na njega, a pričam isto kao da gledam sebe 😦 .
    Šta reči osim da svako treba da razmisli da će i to vreme doći i unapred razmisli kako da se ponaša.
    A Dudo to da ćeš otići u dom. Verujem da nećeš. Moja majka meni priča već 10 godina kako će otići u dom, iako ja imam ogromnu kuću i gomilu dece koji bi je gledali, (a i penzija je toliko mala da ne može da izdrži dom). Evo ona više ne može sama, na jesen se seli kod mene, a u dom nije otišla. Ja sam to shvatio kao neku vrstu „pretnje“, ali se ne ljutim, već znam šta sledi i spreman sam na to.

  9. Slatka i lepa starost može biti samo u slučaju da je čovek sposoban sam sebe da opslužuje i da ne zavisi ni od koga, međutim starost sa sobom nosi sve te neprijatne stvari kada nas izdaje i telo i pamet, a duša neće na silu Bogu.

    Ne zaborave deca sve dobro što je roditelj za njih učinio, samo ne znaju šta i kako da urade, kažu, kako da se postave, nepripremljeni su za tu situaciju isto kao što roditelj nije uvek znao šta da radi kada je dobio to dete. Sve se vrti, sve se okreće i vraća.

  10. huh
    njoj treba stručna pomoć, neka terapija
    sin sigurno nije zaboravio ništa, ali ne umije da joj pomogne.
    Sigurno je jedno: da nikome tu nije lako.
    Žao mi, zaista.

  11. Rastuzila me je ova tvoja prica, posebno jako danas jer mi ovde slavimo dan majki… jedna od majki je u tvojoj prici, stara i nemocna… Hvala ti draga Dudo na ovoj dirljivoj prici, da se ne zaboravi, jednom..svako od nas ce biti star i nemocan…
    veliki i topao pozdrav

  12. *Breskvice, na žalost bolest dolazi tako iznenada. Prvo se sve prepisuje starosti, pa dok se svi ne snadju, bolest već uzela maha. Pošto su danas svi jako zaposleni, po meni je najbolja varijanta Dom za stare, ali ne dočekati ovo, nego sam sebe smestiti. Garsonja, kao što ima moja tetka, koja se oporavila od kada je tamo. 🙂

    *Verkić, zamisli sada, ti moraš da radiš i da nema ko da čuva tvoju majku. Jeste grozna situacija, a takvi bolestnici su zaista jako teški, jer sve zaboravljaju i sve čuju prvi put. Znam iz iskustva! 😕

    *Alex, dragi moj prijatelju. Kada kažem da ću otići u Dom, ne pretim nikome. Imala sam u familiji dva bake i jednog dedu, koji su završili u domu, ali su već bili na izdisaju. Ja bih tamo dok mogu u svoju garsonjeru, da ne brinem više o neplaćenim računima, struji, režijskim troškovima. Pomagaću ja deci, koliko bude trebalo, ali ću se vraćati u svoju garsonjericu. Trenutna cena je oko 35000 hiljada, koje ja nemam, ali, računam na decu. Ja njima stan, oni meni razliku izmedju penzije i doma. Tako to ja bar zamišljam. I kamo sreće da svi razmišljaju u tom pravcu, a ne da padaju deci na grbaču, naravno, ko god ima uslova za dom. A isto tako, dogačak je spisak ljudi koji čekaju mesto u domu. Koliko će samo imati razumevanja tvoja deca za baku i koliko će imati vremena da se njom bave?

    *Charolijo, veruj mi, deca su svesna šta su roditelji učinili za njih, tek kad im isti poumiru. Za života „podrazumeva se“ pomoć roditelja deci. Kod nas je još strašno pogrdno „strpati“ roditelja u dom, umesto da se ta ideja radja u glavama roditelja i da, svojom voljom, srede sebi garsonjerice, dobiju sve skuvano, oprano, svoje društvo i manje brige. Kažem, ko god ima para za isti! 🙂

    *Dolly, teško da tu može nešto da se uradi po pitanju terapije. Bolest je uzela maha, odjednom, jer sam do skoro videla Branku kako ide u prodavnicu sa dva štapa, bistre glave i nasmejanu. Teško je, znam, treba se snaći u celoj situaciji, a bolesnik nerazuman.

    *Saro, srećan vam dan majki. Jeste tužno, mada su ljudi u starosti prilično tvrdoglavi i nerazumni. Opet kažem, znam po mojoj baki i dedi. Nisu više izlazili iz stana, ceo komšiluk ih opsluživao. Ja trčala svaki drugi dan (6 km) do njih, pored svoje dece i već uveliko razvedena. Bilo je strašno, dok ih nisam ubedila da je ZAISTA vreme da odu tamo gde mogu da im stručno pomognu i brinu se o njima. Njihov stan je izdat podstanarima, od čije rente sam baki plaćala dom, a deda je imao svoju penziju. Posećivala sam ih svaki drugi dan, jer su mi bili blizu. Deda je već bio skoro nepokretan, a baku sam vikendom dovozila kući, kupala je, uvijala joj kosu, negovala je kao bebu. Nisu dugo poživeli. Tri meseca deda, posle dve nedelje, ode i baba. Kasno su stigli tamo!

    *Maki, pa da, ti znaš tetka Branku, tako je iznenada otišla u drugu krajnost! Valda će pronaći neko pametno rešenje za sve? 😕

    *

  13. Uf…
    tema za polemisanje – ko je kriv sto je doslo do te situacije da sinu majka predstavlja teret?
    vecina gleda samo krajnji efekat nekog procesa, a ne sagledava celokupni proces koji dovodi do krajnjeg efekta.

    Zalosno i realno za vecinu situacija.

  14. Sta znam, i ja ne mislim da deca zaborave. I slazem se da u dom lepo treba otici dok jos covek moze o sebi da brine. Ruzno mi je kad stariji kazu „ja sam tebi dupe prao kad si bio mali, e sad ti brini o meni“. Nije isto, zaista nije isto. I ne zelim svoju decu i (daj Boze da dozivim) unucice da stavljam u takvu situaciju: da moraju d aratuju sa mnom, senilnom, nesposobnom da u wc normalno odem. Ponizavajuce za mene, mukotrpno za njih.

    Inace, baba mi je dospela u takvu situaciju, nisam smela u stan da joj udjem, jer je odmah posle toga nastajala frka da je pokradena i kojesta. Hranu sam joj mesindzerom slala, jer je njih tretirala kao sluzbena lica.

    Ne, ne zelim to ni sebi ni svom detetu, zaista. I verujem da je tom sinu tesko, da je bespomocan u datoj situaciji.

  15. Meni se ne dopada ta ideja o domu, nikako. Ubedjena sam da o njima niko ne bi mogao brinuti kao ja, bas kao sto su oni nekad o meni brinuli. I normalno je da ima nervoze, nerazumevanja, ali sto su stariji, sve su vise kao deca, i mislim da im tako treba prici. Sa puno, puno strpljenja.

    A ova prica mi je bas tuzna.

  16. *Ivane, to je na žalost, jako naporna i teška bolest i zahteva brigu o takvim pacijentima 24 h. Pa sada zamisli da moraš da si pored majke, koja pri tome ne zna ni gde je, ni ko si ti, a stalno nešto hoće i priča nebuloze. To je strašno. Da i najstrašnije je od svega, što ti stalno pokušavaš da je urazumiš, ali to do njenog mozga ne stiže.

    Sin ove dobre i divne žene je jedan bezobrazan i nadobudan čovek. Bila im je dobra dok je DAVALA, NESEBIČNO, ispunjavala želje svima, po naosob, a sada nije zaslužila potrebnu negu!

    Čula sam od jedne njene komšinice da je Branka završila na tavanu, bauljajući, vičući u pomoć i kada je ova javila njenom sinu, ovaj je nagrdio i sada je zaključavaju u stanu. Strašno! Stipsa jedna, neće da da pare da neko ili čuva njegovu majku ili da je smesti u ustanovu, jer, činjenica je da niko nema vremena za nju. A zgrnuo je debele pare napravivši prodavnicu u kući njegove majke.

    Pa, to ona sigurno nije zaslužila!

  17. Ok, cinjenica je da takvi postupci koje si u poslednjem objasnjenju opisala nisu u redu. Ja kapiram i da moze biti jako tesko da neko nepoznat brine o njoj, jer ako je osoba paranoicna (kao sto je bila moja baba) nema sanse da prihvati prisustvo bilo koga u stanu bez scena prijavljivanja policiji za pljacku, pokusaj ubistva i ko zna sta sve.

    Na zalost, ti ljudi postaju opasni po sebe i druge, jer jako lako iz nehata izazovu tragediju: pozar na primer. Onda dodje faza kad nisu u stanju da vode racuna o licnoj higijeni. Potpuno se slazem da je tim ljudima potrebna strucna pomoc. Osim toga, prestanu da prepoznaju bliske, okolinu, u stvari i nije im vazno ko o njima brine. Najvaznije je da budu zbrinuti, cisti, nahranjeni, bezbedni. I da se raduju nekim milim ljudima koji dolaze da ih vide i s njima popricaju.

    Moja mama je strasno patila sto dr ne preporucuje ni izvodjenje iz kompleksa, jer nastupaju stanja straha, panike, remeti se njihova neka unutrasnja ravnoteza. dakle, tada je trebalo prevazici vlastite nedoumice i rukovoditi se zdravim razumom i blagodeti stare osobe.

    Zarekla sam se da cu sve sto mogu resiti jos pri zdravoj pameti. Znam baku koja je lepo prodala kucu, uplatila sebi u domu garsonjericu, ostatak novca, koliko je mislila da treba, dala kcerci. Mnogo mi se svidja taj nacin razmisljanja i trudicu se da se njime rukovodim. Iskreno receno, meni je ponizavajuce da mi sutra dete pere dupe dok ja bulaznim. Nek me drugi operu, a on nek dodje da me vidi i 10 minuta drzi za ruku i negde unutra sigurno cu biti srecna.

    Svakako je sin iz price mogao i morao dostojanstveno da zbrine majku, das e zena ne zlopati.

  18. *Baklavice, sve što si napisala je ok. I ja se rukovodim zdravom pameti i sigurno ću tako postupiti, ali, samo mi moraju deca pomoći finansijski. Samo je u tome caka. A bitno je otići u dom dok si još dobrodržeći a ne da te „strpavaju“, kao se to obično kaže.

    Moja tetka uživa, zaista. A bilo joj je neprijatno da kaže ćerki da želi u dom, samo zato što joj je kuvala do poslednjeg dana, ali, bila je strašno usamljena pa je pala u depresiju, počela da gubi na težini, a zdrava.

    I onda je, jednog dana, sva uplašena, rekla ćerki da joj pomogne oko pronalaženja mesta na Limanu, ispred Štranda.
    A sa druge strane, njena ćerka (moja sestra od tetke) nije želela da bude prva koja će joj predložiti dom.

    I tako, svi zadovoljni. Tetka ima veliku penziju, divnu garsonjericu, najbolju prijateljicu koja je isto u tom domu, nedeljom ide kod ćerke na ručak, kada to želi, šeta se kejom, gleda tv, imaju priredbe svake nedelje, frizera, pere im se veš svake srede, spremačica dolazi da joj sprema, pa, malo li je. A da ne pričam o lekaru, dobroj hrani i ostalom. Ugojila se, pasada ima čitavih 47 kg, a spala na 43. A nalazi se na 6. spratu, ima pogled na Dunav, Štrand, Sremsku Kamenicu. Divota jedna!

  19. Majka moje drugarice ode tako dobrovoljno, pa se u domu udade, pa su zajedno otisli iz doma, i srecno ziveli jos oho-ho. Ostala je sad udovica i opet u dom, odvela i svekrvu 🙂

  20. ukljucicu se u polemisanje jer si i meni odgovorila.
    Prvo, Branka je napravila jednu veliku gresku (koju vecina roditelja pravi) – a to je brine se o deci i posle „punoletstva“ kad im da „koru hleba“ u ruke i pusti ih da se sami brinu u svetu.
    Kako dokazati jednim prosecnim srpskim roditeljima – da deca kad se odskoluju potrebno ih je pustiti da se sami snalaze kroz zivot, a ne da im sve das na tanjari u jedva cekaju da naslede nesto od roditelja. Verovatno cu biti pogresno shvacen, ali u konkretnom primeru – zasto je Branka zrtvovala svoj zivot i dozivela da na kraju zivi kao „pacov“ samo da bi svom sinu omogucila da vodi normalan zivot sa svojom porodicom. Zar nije mogla da zivi posle smrti supruga i dalje kao sto je zivela, pa na kraju i kad shvati da je stara i da treba briga o njoj, da lepo proda ili izda svoj stan i iznajmi sebi garsonjeru u DOMU gde ce biti sa svojim vrsnjacima, gde ce se o njoj brinuti strucno osoblje i gde ce uzivati u izletima i rekreacija…. Njena starost bi mnogo bila lepsa da je o sebi brinula na vreme, a ne razmisljala da li ce se sin muciti, da li ce imati ovo ili ono. A jedna od solucija jeste da posle njene smrti sin nasledi tu ocekivanu kucu!!!

    E sad, koliko se svaki roditelj trudio oko dece i razmisljao umesto njih u vezi nekih pitanja, a oni svoje probleme prepustili roditeljima da im resavaju, toliko ce i paznje (teret) na kraju oni biti.

    Ljubav prema deci – ne znaci i isto praviti od njih debile!
    Smesno mi je bilo kada sam u turskoj video da roditelji svoju decu posle skolovanja puste da se sami snalaze – za nas je to bilo neshvatljivo jer kako ce, da li ce se snaci, da li ce biti gladan, da li ce srati itd. Tako mi razmisljamo, takav nam je mentalitet i takvi su nam slucajevi iz prakse kao sto je Branka!

  21. *Ivane, teška je tema a i život u ovoj zemlji nije lak, priznaćeš. Da je ovde lako pronaći posao, kao u Americi, sigurno bi bilo svima mnogo lakše. Roditeljima i deci, naravno. Nije lako živeti zajedno, sigurno. Vidim ja sa svojom ćerkom. Dve, tri generacije, nikako.

    Svaki roditelj teži da pomogne svom detetu, pogotovo ako vidi da mu nije lako. U Brankinom slučaju, sin je radio u nekoj firmi, bilo mu jako loše, pa mu učinila žena, šta će joj cela kuća. Ono što su oni njoj naprvili nije loše, ali se pokazalo kao nezgodno, jer je ona sada stara, a pri tome još i zadrta (kao i svi stari koji neće da se pomeraju iz svog doma, pretpostavljam), tako da je situacija vrlo napeta. Ni sin joj nije mlad, ima i unučića. Medjutim, zaguljen, zatečen novom situacijom, UOPŠTE nije gadljiv na lovu i eto, dočekala žena to što je dočekala. I mnogi od starih prodju tako. Znam primer, kako su baku na prevaru odveli u dom i zbrisali. Bila je u lošem stanju, no, kada se oporavila, sredila ih je za svagda. Ništa im nije ostavila.
    No, nadam se da će tetka Branka pronaći svoj mir. Možda neko i došapne Socijalnoj službi za njen slučaj! 😉 Pa neka se češe, ko treba da se češe!

  22. Dudo, samo da dodam da se potpuno slazem sa tobom u vezi doma za stare. Imala sam prilike da poseltim mnogo domova i meni je tamo sasvim ok, pre svega jer stari ljudi imaju drustvo svojih vrsnjaka, a ne da sede u kuci sami i da cekaju decu koja ceo dan rade. Pametno

  23. *Breskvice, skroz si u pravu i tako treba razmišljati. Da su svi razmišljali na vreme (i naši stari) da je Dom pravo rešenje za njih, mnogi bi duže živeli. U današnje vreme, tj. u gradovima, mora da se provodi na poslu 8 i više sati, tako da zaista njihova deca ne stižu da vode 24-časovnu brigu o svojim roditeljima. Na žalost, starima a i mnogim mladjima je Dom gde se šalju stari da „odapnu“, što je pogrešno. Znam mnoge koji su došli k sebi, poženili se i poudali u Domu i dugo srećno živeli. A što je NAJVAŽNIJE, starima je obezbedjeno mesto u stacionaru kada obole. Probaj sada da smestiš staru osobu u bolnicu. Svi dižu ruke od njih kao da su kužni i razmišljaju: što jedan matorac da zauzima krevet mladjoj osobi koja je zaslužila da živi! E, to je tužno. I taj razlog je po meni i najvažniji, jer ja nikako ne želim da padnem na grbaču svojoj deci jer i one imaju pravo na svoj život. Ne želim da me proklinju i da jedva čekaju moju smrt. U Domu mogu da me posete, mogu ja njima da budem od koristi, još kako, ali tamo ću se uvek vraćati u mir i tišinu, bez brige. Kao da živim u zgradi u svojoj garsonjeri. A ako pronadjem sebi društvo tamo, još bolje, ako ne, opet dobro. Hvala ti što lepo razmišljaš! 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s