„RUŽIČALO“

Jeste, sutra ti je rodjendan, ali je danas bilo Ružičalo, kada se svima, upokojenima, dragim našim, sredjuju grobovi, nosi cveće i ofarbana jaja. Ne znam ti ja baš zašto se to tako zove, ali znam da je takav običaj.

Eto, bile smo ti mi, sestre i supruga ti, jadna, ucveljena. Izabrale smo današnji dan da posetimo mesto gde smo te ispratili na večni počinak.
tvoja omiljena dva mesta, nebo i planine

Evo, još malo, pa će godina dana.

Ma, znam, zamišljam te kako nas gledaš od negde i smeješ se, onako šeretski i govoriš: Vidi, vidi, pa nisam ni znao da im toliko nedostajem. Ček, ček, šta su to donele? Jaja, farbana, pa, sestre, i ti ženo, jeste li vi normalne? Ćuj, jaja, na grobu! Lude, žene, totalno. Pa ne mogu vam ja pojesti sva ta jaja! A i kakvi su vam to običaji? Vi kao da ne znate da ja te običaje nisam nikada šljivio?

Pa, znamo da nisi šljivio običaje, pa smo ispoštovali bar nešto od tvojih želja. Bile smo dan ranije na tvom rodjendanu i eto, čestitale ti danas, umesto sutra. A sećam se, prošle godine, iskreno, zaboravila sam da ti je rodjendan 13. pa sam ti ga, kao, namerno, čestitala 14. aprila. Bio si vrlo živahan, u strašnoj frci, tako da nisi uspeo ni da mi odgovoriš na taj e-mail, pa ni na jedan više. Na žalost, brate.

No, neću zakukavati, kao kakva narikača, no, želim samo da ti kažem, ako si negde gde je moguće da čuješ, vidiš, pročitaš, da te nisam zaboravila, da nema dana da te ne vidim, jer sam uramila tvoju sliku i vidim te svaki put kad udjem u svoju sobu, da nema dana da ne očekujem tvoje pismo, da ne mogu da verujem da je prošla godina dana, za malo i da nikada više neće biti zajebancije u našoj korespondenciji i na tvojim rodjendanima.

No, nismo zaboravile da se zezamo danas na „onom“ mestu gde smo ostavili cveće i jaja. To je običaj, jer ne želimo da nas vidiš tužne. Trudile smo se da izgledamo veselo i da te zamišljamo da si negde gde ti je lepo.

Neću ti čestitati rodjendan, opet, jer nema svrhe. Smejaćeš se, znam, pa, eto, uživaj bar ti, jer nama ovde, nije lepo bez tebe.

Dobro, dobro, neću više ništa reći, ti namćorasti jedan čoveče, samo sam htela da znaš… da te volimo, da nam fališ, da…. ma, znaš već!

Advertisements

Аутор: dudaelixir

Čitaj blog, pa ćeš saznati sve o meni!

23 мишљења на “„RUŽIČALO“”

  1. *Sanjočka, ma mi se uvek zezamo. Znaš da nismo tipična familija, svi volimo crnjake, tako da smo nastavili isto, kao da je on tu sa nama. Tako treba da bude. Snaji i majci je jako teško, medjutim snaja ima decu, pa joj je ipak lakše, a majka mu je sama, tamo u Travniku. Neće ovamo da se seli. Tvrdoglava, medjutim, mislim da ćemo uspeti da je ubedimo, samo još malo da prodje vremena! 😕

  2. Ne znam koliko vreme leči, bar meni nije ništa lakše, ali kad god pričam o svom bratu koga nema skoro dve godine pričam koliko bi njemu bilo drago da me vidi da se sad baš nasmejem i to i uradim ili kako bi eto ovog momenta on zapevao baš tu pesmu i ja je zapevam.
    Na neki način on i dalje živi tu sa mnom, verujem da i ti tako misliš o svom.

  3. *Exxx, jeste i živeće uvek, jedini brat! 🙂

    *Zelena, juče sam baš čitala na jednom blogu zašto se zove pobusani ponedeljak. Jer se uredjuju grobovi, busenje se prevrće. Taj običaj datira iz vremena kada nije bilo spomenika. 😉

    *Verkić, istina je da vreme leči sve rane. Pre dvadeset godina su mi poginuli roditelji u saobraćajnoj nesreći. To je bio strašan šok, možeš zamisliti. Ja sam imala 36 godina a mama, kao ja sada, 56 (ja ću uskoro 57). Mislila sam da je život nemoguć bez njih. Sestra i ja smo išle svake subote na groblje godinama. Pričale jedna sa drugom o njima, nikog nismo davile. Sada, posle toliko vremena, ne boli, veruj mi, samo se nasmešim kad pomislim na njih. Tako će biti i tebi, mora, jer da je bol toliko snažan, stalno, ne bismo preživeli, sigurno. 🙂
    Brata nema skoro godinu dana (od strica). Nismo se mi baš jako često vidjali jer je živeo u Sarajevu a žena i deca ovde. Odličan brak, za ne poverovati. Ali, puno smo se dopisivali, e-mailovima i zezali strašno. Naravno, nedostaje mi sve to, jako!

  4. Imala sam priliku da ga upoznam, a da nisam ni znala da je on tvoj brat, čak jedna njegova slika stoji na našem sajtu, mislim da sam ti je poslala. Drema čovek u debeloj hladovini, kad je aparat uradio „škljoc“ pridigao je šeširče i pogledao me sa smeškom. Rekoh „Nadam se da ne smetam, samo da ovekovečimo ovu dremku.“ „Ako, ako, ne viđa se nešto ovako svaki dan.“ O njemu sam čula samo dobre i lepe priče. Žao mi je što je život završio tako rano, ali gde god da je bar više ne mora da pakuje padobran, leti čovek kako mu se prohte. 😉

  5. *Char, poslala si mi je, još prošle godine. Lepa slika. Baš oslikava njega, kako uživa u životu. Takav je stvarno i bio.
    I ja mislim da leti, obilazi njemu draga mesta: nebo, planine i familiju.
    Osta mu živa majka, neutešna. Deca velika, ali im fali, onako, kao pravi drug. A supruga, ne može još uvek da veruje da se neće vratiti. Baš mi ih je žao. Što kaže snajka, žao mi je svih nas, al mi je najžalije njega, jer je stvarno znao da uživa u životu! E, izeš ga, bio i nema ga, al sećanja ne blede! 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s