Rodjena je u Mostaru, odrasla tamo u divnoj porodici uz, dve starije sestra, majku i oca.
U dvadesetoj rodila sina, u nevreme. Počeo rat, beba ima mesec dana. Moraju napustiti svoju kuću, punu svega, tri lokala, punih svega. Helikopterom ih prebacuju do nekle, odatle kreću vozom u neizvesnost.
Prva stanica i poslednja vozna stanica, Beograd. Silazi sa voza, sa bebom u naručju. Sestra vodi klinca. Sede po svojim koferima i razmišljaju gde će. Ne ostaje im se u velegradu, pa se odlučuju, ipak, za Novi Sad.
Stižu u prihvatni centar. Sva sreća, behu vrlo sposobni, pa brzo pronadjoše normalan smeštaj i posao.
Njen zet, zakupljuje tezgu na pijaci i ona počinje tu da radi. Kako je to sve na mojoj, Ribljoj pijaci, počinjem da pazarim kod nje.
Malo po malo, krenusmo da ćaskamo, sve duže i duže. Ispriča ona meni svoj, a njoj svoj život. Njena je priča zaista tužna!
Ubrzo, po „puštanju plitkih korena “ u Novom Sadu, razvela se. Živi sa svojom starijom sestrom i odgaja svog sina. Bavi se pisanjem. Čak je napisala i scenario za jednu pozorišnu predstavu koja se davala u Subotici. Još nije stigla do nas.
Uspostavile smo jako dobar kontakt, pa su naša druženja postala i ličnija. Ja sam bila kod nje, upoznala i njenu majku. Da, u medjuvremenu, umro joj je otac, stabilizovala se situacija, pa se njena mama vratila u svoju kuću, koja im je, takodje, vraćena. Živi tamo sama, medju ljudima, koji su joj uvek bili komšije. Kako se ni u ratu nisu puno promenili, život joj nije loš.
Medjutim, ona više tamo ne može! Odlazi, ali se boji da izadje iz kuće. Retki su Srbi u Mostaru. Svega je strah. Mlada je bila kada je otišla.
Sin je napunio 18 godina. Juče je ona imala rodjendan i bila sam, opet, kod nje. Divno smo se ispričale i opet je bila mama, obe sestre i dva sina. Veliki!. Dobra deca. Moja ona je ponosna na svog sina. Izrastao u momčinu, sportistu. Svaka ti čast draga!
Prestala je da radi na pijaci, zato što je zet pronašao bolji posao, tako da je i ona morala da potraži sebi nešto drugo. Radi, to je i najvažnije.
Moja ona, je draga, deluje uvek nadrndano, ali to je samo maska. Ispod nje se krije jedna divna, topla osoba.
Nedostaje mi na mojoj pijaci, da stanem malo i predahnem uz neobavezan „divan“.
Dogovorile smo se da se nadjemo uskoro, samo nas dve, jer, imamo mi „naših priča!
Obećale smo i učinićemo to, sigurno!
Dudin blog 
BEAUTIFUL !!!!
Setih se „moje Lejle“ iz price. Sta da kazem, sem da je zivot isibao, ali je se ipak snasla i zivi koliko toliko normalno i stabilno.
Zelim joj svaku srecu !
I imajte ugodne trenutke kada se sretnete ! 🙂
*O, dear Jola, thanks! Kiss!
*Ivane i ja se setih Lejle! Jeste, najvažnije je da nije sama ovde, ženske, jake, uspele su da se iskobeljaju, svaka im čast! 🙂
*Afrodita, hvala ti! Ona je jedna pametnica, načitana, filmofil, pa imamo o čemu da pričamo, ako hoćemo da „pametujemo“ ili da ogovaramo 🙂 ili da se zezamo! 🙂
Poznavao sam jednog bivšeg Mostarca (nije više medj živima). Radio je u subotičkom Dečjem pozorištu. Svojevremeno sam imao štampač za „velike“ papire i odštampao jednu njegovu pesmu na pola hamera. Visi u jednoj subotičkoj kafani (o kojoj tek nameravam pisati) na serbskome i madžarskom jeziku. Inače, moram u podrum, gde se nalaze duplikati njegove pesme jer, ubi me, ne mogu da se setim njegovog imena!
Kroz teške periode zadnjih 20 godina smo svi mi prošli, sva sreća što se brzo zaboravlja…
Ti tako lako sklopiš prijateljstva i pretvoriš ih u nešto izuzetno vredno. Svaka čast ljudima koji su se uspeli pošteno snaći, koji su ostali bez krova nad glavom ali nisu tražili milostinju nego su od nule krenuli u novi život, boreći se za sebe i svoju porodicu. Ne daj bože da saznamo kako je to, tek bismo tada imali pravo merilo njihove vrednosti. Tebi Dudo želim još dugo prijateljstvo sa njom, uživaj u svojim prijateljima!!!
Lepa prica. U tako malo reci si opisla toliko mnogo godina i zbivanja i jednu divnu zenu.
Samo vi po vasim temama 😀
poz Dudic
Uf …kako mi ovo samo poznato zvuci!!!! Na zalost!!!!! Da se vise nikada ne ponovi! Bilo bi mi previse….i meni i tvojoj drugarici i svima nama, koji smo nemo gledali u pravcu iz kojeg stigosmo.I secam se da me tada neko zagrlio i rekao sledece:“Vidis mila, u sunce u koje ti sada gledas, gledaju i tvoji najmiliji, koji ostadose tamo…“Ne znam zasto, ali za trenutak mi bi lakse…
I bez obzira na sve, evo ostaju uspomene, koje nikako ne blede i bole, moja Dudo, bole ko’ najgrdja rana.
*Stevo, zao mi je što nije više sa nama, ali ti je ostala bar opipljiva uspomena na njega a da ne pričam o uspomenama u glavi! Divno je imati prijatelja! 🙂
*Exxx, jesmo, bogami svi, ali oni što su morali iz svojih domova, to je strašno, spašavanje golog zivota a odlaziš u ništa, tj. nepoznato! Trebalo je i za to imati petlju! 🙂 Po meni, nikada nećemo zaboraviti, ali oprostiti, da!
*SanjaKokice, da, lako sklopim prijateljstvo, tačno je, zato što sam otvorena, komunikativna, volim da se šalim, što je dovoljno, za početak! Hvala ti Sanja za lepim željama! 🙂
*Sarice, jeste divna a tužne su priče kojih su sve imali neprijatnosti ovde, samo zato što govore ijekavicom i što ih je po tome narod podelio na one „koji došli“ i „domaće“. Ma, svi smo mi od negde došli, samo u različitim periodima. Svi su „krenuli“ za boljim i srećnijim životom. „Oni“, jer su ih kuršumi i bombe naterale da to urade. 😕
*Sandra, jako mi je žao što si ti bila medju onima koji su morali da napuste svoj dom. Strašne su to sudbine, ali je divno što ljudi mogu da se prilagode, premda ih, okolina, ne prihvata, baš uvek, kako treba! Valjda je svima svoja muka najteža! Srećno ti bilo, gde god da si! Sećaj se samo lepog iz svog zavičaja, a pretpostavljam da možeš otići u svoje mesto, makar kao turista!
Eh moja Dudo…
Da sam samo znala da se više nikada neću vratiti. Poljubila bih podove, vrata, zagrlila bih prozore i oprostila se zauvjek sa domom.
Prihvatni centar bješe i moje odredište, nepoznati ljudi, nepoznato mjesto, uh…
I boli boli i ne prestaje.
Bravo za vas dvije…
„a padale su svu noć nad Mostarom neke modre kiše“…
Moram da ti ispričam:
u prihvatnom centru gdje sam bila
jednog dana dolazi čovjek i za ruku vodi klinca od 3, 4 godine.
Otvara vrata i sretosmo se. Pita gdje su izbjeglice i ja se nasmješih, kažem: „gdje god pogledate“.
Dao mi je kesu u kojoj je bila tegla džema od šipurka, čokolada i 1oo grama kafe. I zaplakao.
Nosim tu sliku sa sobom i voljela bih da znam ko je… ali ništa jedno drugo nismo pitali. Svako je gutao svoje suze, skrivene u grlu.
Neću više.
Boli ovo bona…
aj
grlim te jako jako.
*Jao Dolly, bojala sam se tvog komentara jer sam znala kako ćeš napisati nešto tako, užasno tužno! 😦 Sećam se kolone, sećam se svega. I moj pok. brat je poslao iz Sarajeva ženu i dvoje dece, ali je srećom, imao nas, pa su bili donekle srećni, što su imali gde. Ali, ta tuga ostaje za uvek!
Rasplaka me Dolly, mogu da zamislim ali ne i da osetim kako vam je bilo, svima vama, koji ste napustili, sa torbom, dve, ceo svoj prethodni, život!
Želim ti svu sreću ovog sveta i ako bog da, da se sretnemo u ravnici, makar na kratko! Nije ovde BAŠ SVE tako loše. Ima dobrih ljudi, kao i svugde!
Grlim i ja tebe i poljubac, draga moja hrabra Dolly! 🙂
Joj, bilo, ne povratilo se! Divim se tim ljudima koji su ni iz cega poceli ponovo zivot, muka je to teska.
Godinu dana nas 15 u trosobnom stanu, jedan drugom na glavi, kad su stigli moji iz Knina. Al’ sto kazes, oni su imali nas, a ovi po centrima, garazama, salama za fizicko… uzas! 😦
Svaka cast tvojoj drugarici i ostalim ljudima koji su se snasli…mene sve to jako rastuzi..
*Sanja, ne povratilo se, tačno. Trebalo je to sve pregurati, majko mila. Strašno je bilo njima, a ni nama nije bilo lako, što jest, jest! Ali smo mi, barem, imali svoje domove i mogli da im pomognemo! Ne daj bože nikom!:)
*Zelena, svakog normalnog čoveka rastuže takve životne priče! Snašli su se, hvala bogu, mada su neki ostali, siroti „nesnadjeni“.
Dodo
navikla sam, kalim se od kako sam spakovala prošli život u džepove, a bogatstvo i imanje smjestila u srce.
Znam ja da ima divnih i plemenitih ljudi, neki od njih su pružili utočište i meni i zahvalna sam im, zauvjek. Rat je učinio da izoštrim čula, kao zvjer, pa prepoznam odmah, osjetim ono najvrijednije: dušu.
Oprosti što sam te rasplakala, ali dan napuštanja mog doma, bio je ipak isuviše lak, za ono što je kasnije uslijedilo…
A ravnice se malo plašim, dezorjentisana sam u njoj.
Grlim te jako.
Izvini što zagorčih tvoju divnu priču, ali…
nekako sam morala.
Dudo, kako si ti komunikativna i otvorena osoba, nemam reči. Meni bi se teško desilo da se toliko zbližim sa nekim koga vidim povremeno. Mada, ko zna, kad su u pitanju srodne duše, ništa nije isključeno. Svaka čast ženi, uspela je da savlada prepreke života.
*Dolly, nemoj se izvinjavati, jer takva je tema, a ljudi ima puno, koji su tako prošli kao moja prijateljica. I ti si meni mnooooogo draga, znaš ti to, sigurno, videla si već bezbroj puta.
Napuštanje doma, u tvom slučaju, značio je „spašavanje glave“, pretpostavljam, pa je bilo važno, u tom momentu, samo pobeći odatle, ali posle, što ti kažeš, posle je usledio pakao. Ali, nadam se, da nije i sada kao u paklu. Imaš porodicu, koja donekle, može da ublaži bol za onim domom!
I ravnica ima svojih čari, vodiću te ja, da uživamo u kukuruznim poljima, pšeničnim poljima, pa ćemo onda ići kod Leci, na brdo, da uživaš u našim planinicama!
Ti ništa ne možeš da mi zagorčaš i nemoj to nikada više napisati. Ti si mi uvek, ama uvek, dobro došla.
Ljubim Te! m:)
*Malabreskvo, jesam sve više, mada nisam bila takva u mladosti. Pa verovatno si u pravu sa srodnim dušama. Ma, ne znam, ja samo stanem i počnem da pričam i eto, tako to počinje! Vrlo neposredno, takva sam i baš mi je lepo! Nikada mi nije dosadno, ni u banci u redu, ni u pošti, ni na pijaci. Imam ja jednu novu „bazu“, mada ona nije ni blizu „one“ moje. Pisaću o još jednom divnom čoveku sa pijace! 🙂
Ponekad nađeš prijatelja i tamo gde se najmanje nadaš, i kao po pravilu to postanu najbolji prijatelji. Mnoge je zadesila teška sudbina u proteklim vremenima, i hvala bogu da se većina ipak snašla i ponovo živi nekim podnošljivim životom.
Bio sam jesenas u Mostaru, igrom slučaja, bio sam vodić nekim Ruskim turistima. Nisam video Mostar preko 20 godina. Podeljenji grad na dve enklave, kuće izbušene od metaka i granata, ogromni krst na brdu katolickog dela kao „trn i oku“ onima drugima. Sirotinja, naročito u muslimanskom delu, prosjaci, ljudi bez pogleda…
Rusi su snimali stari „rekonstruisani“ most, a ja sam se sećao Mostara od pre 20 godina i …. ne znam šta da kažem.
*Archibalde, sasvim si u pravu. Ja ih imam mnogo, ali nisu svi isto rangirani. Ova moja Mostarka je divna, mlada žena, ali se retko vidimo. Medjutim, toliko smo se zbližile da i pauza koju napravimo, ne smeta u druženju. 🙂
Eh, koliko slicnih sudbina?!
Što nas više ljudskih duša takne u prolazu kroz ovaj život , bićemo zadovoljniji što smo živeli…
*Elektra, puno, na žalost! 🙂
*Veco, u pravu si, draga moja! 🙂
*AlsO11, izvini, nisam primetila tvoj komentar do sada! Dobro došao!
Nisam nikada bila u Mostaru, ali mi je to isto, što si ti video, ispričala i moja prijateljica! Sve je to jako tužno! Zbog tog prkošenja „krst“ i „mesec“, ona ne sme da mrdne iz kuće! 😕
Šta reći na ovu celu priču do čudni su putevi naši i nejasni ponekad ali verujem da sve nečemu služi čak i ono što boli. Važno je da su se oni snašli , da se nisu prepustili tugi i tegobi .Svaka im čast zaista i svaku sreću im želim.
Ima još nešto u čemu bi se složila sa tobom . Neki ljudi se brane , da ne budu povređeni , svojom kako ti kažeš nadrndanošću , strogoćom a ispod svega toga se krije toplo srce i samo malo strpljenja i ljubavi treba da bi se to „videlo“ 🙂
*Leci, tačno je, družeći se s njom na pijaci, videla sam to kod nje, tu čistotu duše, nežnost i ljubav, bez obzira što je imala takav stav. 🙂
Tako je Dudo imala si volje, ljubavi i strpljenja i ona ti se otvorila i to je divno.
*Leci, verovatno sam takva i sama, pa smo se našle! Kao i ti i ja, mada se nas dve znamo jaaaaako dugo. Ako se ne varam, oko 20 godina, samo što smo imale jednu „fizičku“ pauzu. 🙂
Dobro se našle i trajale doživotno!