KAD BIH JA…

imala Salaš, videli biste vi, moji dragi prijatelji, kakvo bi to mesto bilo za život!
Imam sliku u glavi kao „idealno mesto za zivot“.

Ovaj na slici bi bio, nešto kao, sličan onom, kakav bi trebalo da bude, moj!

Znam da se kuća ne počinje od krova, ali pod pretpostavkom da ima dobru osnovu i sve zidove, na broju, krov bi bio od trske, one prave, pravcate, barske (iz Karlovaca)!

Promenila bih prozore, da ne piri sa svih strana, ali da zadrže autentičan izgled, pravi salašarski! Dimnjaka bi bilo više komada, jer bih imala i kamin i kaljeve peći! Za svaki slučaj, bilo bi montirano i podno grejanje, jer ne volEm zimu, pa to ti je!

salaš 2.

Celo dvorište bi bilo popločano ciglama, izmedju kojih bi rasla travica. Sa leve strane glavnog objekta, bila bi „letnja kujna“ u kojoj bi se, uglavnom, provodilo vreme, leti, naravno, kuvali ručkovi, mesili kolači i pogače.

Preko puta glavnog objekta, posadjeni bagremi a malo desno i ambar za kukuruz (valda bih imala i kukuruz, na zemlji posadjenoj oko salaša). U slučaju da ne bude kukuruza, to bi bilo odlično mesto za igru, deci. Sve bih im tapacirala da mogu da skaču do mile volje, i nabacala igračaka i tobogan!

Desno od glavne kuće, bile bi radionice, sa svim mogućim alatom i aparatima. Bila bi tu i kosilica za travu, kao i raznorazne bušilice, tremlice ineznamvećkakosesvezove! Kompletna stolarska radionica! Sto da ne? Pod istim krovom, šupa za ugalj i drva, a i prostorija za veš mašinu, peglanje i sušenje veša, sa grejanjem, naravno! Na zidu bi visio mali tv, jer obožavam da peglam i gledam isti. Tako mi to sve lakše pada!

Prelazim na glavni objekat!

Unutra se ulazi sa gonka, na par stepenika, ne visokih. Ulazi se u malo predsoblje, gde se nalazi čiviluk i cipelarnik. Odatle se levo ulazi u kujnu, a iz kujne može u glavno kupatilo, koje je takodje povezano sa spavaćom sobom. Iz malog predsoblja se desno ulazi u wc, gostinjski, a pored tih vrata, malo napred u dnevnu sobu i trpezariju a iz te sobe levo u spavaću, desno u gostinjsku sobu, koja ima i svoje malo kupatilo!

Iz dnevne sobe vode divne, drvene stepenice za mansardu, koja ima mali „kibic fenster“ sa koga se vidi cela Vojvodina!!!! 🙂

Na mansardi postoji dnevna soba za klince i još dve, lepe velike sobe!

Dnevna soba je popločana velikim pločama a na zidu, pravo od vrata, gori vatrica u kaminu! Ispred njega, garnitura za sedenje od one „sirove“ kože. Tv sa nalazi desno od kamina, zakamufliran u neku vitrinu, jer ne mora da kvari izgled cele sobe! U jednom delu ove prostorije, nalazi se trpezarijski sto za dvanaest osoba! Rezervne stolice u drugim sobama! Sto se, naravno, rasklapa, po potrebi!

Moj kompjuter se nalazi u mojoj, spavaćoj sobi, u kojoj je predivno toplo, i ja stvarno uzivam u svom miru! Kamin podložen, oko njega klupica za grejanje ledja a i za prileći! Gostinjska soba, lepo nameštena, sa minumumom nameštaja, kamin u ćošku! Moje kupatilo, veliko, sa kadom i tuš kabinom, umivaonikom i prozorom, visoko i sa rešetkama na njemu! Svi prozori na objektima bi imali divne rešetke od kovanog gvoždja i komarnike i roletne. E, pa, dobro, ne mogu i rešetke i drvene žaluzine! Sigurnije su mi rešetke!

U kuhinji šporet na drva i ugalj, a u nastavku peć, zidana, velika, na kojoj se nalazi krevet! Ne znam da li ste to nekada videli. Divota jedna! Zimi, vrlo praktična stvarčica. Opremljena svim uredjajima koji su potrebni jednom domaćinstu, ali sakriveni, da ne kvare rustičan izgled kuhinje. Na sred iste, veliki sto za kojim se okuplja familija, radnim danom.

U sklopu kuhinje, nalazi se i mala, priručna ostava, za višak posudja i zimnicu i eventualno, friz!

Rekoh već na početku, dvorište je popločano ciglama i malo izdignuto od tla oko mog salaša, čisto da se ne bi skupljala voda u sredini. Tu, leti, stoji, veliki sto, ispod nastrešnice, a naspram „letnje kujne“.

Ako pogledate fotku ovog salaša, videćete put koji je od zemlje, medjutim, moj bi bio asfaltiran, da mi gosti lakše i češće dolaze.

Naravno, ja bih imala neki dzipčić, da ne razmišljam kako cu odlaziti i vraćati se svom salašu, po mećavi.

Na svakom ćošku mog salaša, bila bi ogromna svetiljka, da mi se sve dobro vidi. I po dvorištu bi bilo puno svetla, da mogu mirno da šetam u bilo koje doba noći i ne bojim se!

Na prilaznom putu do salaša, bila bi napravljena garaža za, bar dva vozila, sa grejanjem, da bome!

Oko celog imanja, bila bi raširena žica, kao ograda, ali da se ne vidi i ne bode oči. Salaš bi imao i kapiju, koja bi se morala otvarati na“ bzzz“ a imala bih i video nadzor (pa šta, sama žena živi u divljini, normalno je, ne?)

Imala bih i par kučića, da mi prave društvo, ali ne u dvorištu, već u sobi, ali ih ne bih naučila da spavaju u mom krevetu (kao Tedi i Hambo), već pored kreveta ili ulaznih vrata! A pored mog kreveta bi bila i dvocevka, za svaki slučaj i ne bih pila tablete za spavanje (to sve može u maštanju, zar ne?)!

Kad bih ja imala salaš, bili biste pozvani svi vi, da mi dodjete jednog vikenda, da ostanete dva dana, da uživamo i družimo se. Steva bi pravio gibenice, Reminder bi kuvao paprikaš, Zmajček bi bio zadužen sa salatu (videli smo kako ajvar pravi), Deda bi pravio roštilj, eto, ja bih vas dočekala sa pitama i teletabisom, ha, ha, šalim se, naravno, i baklavom, ostali momci iz grupe „blogera“ bi bili od pomoći glavnim kuvarima, a ostale dame bi uživale, ćaskale, smejale se, zadirkivale „momke“ i nazdravljali bi domaćom radzom, pivom i vinom. Sokovi – ne dolaze u obzir. Makarona bi bila zadužena za muziku, adekvatnu, na zadatu temu! 🙂 Nemojte se ljutiti ako nekoga nisam spomenula. Makicu poznajem lično, pa znam šta žena ume!

A zato bih ja volela salaš? Bila sam na jednom napuštenom, pre jedno 6 – 7 godina, sa prijateljima, koji su imali nameru da ga kupe i pretvore u kuću za stanovanje i ergelu! Krenuli smo da ga raskrčujemo, jer na njemu 8 godina nije kročila noga! Još su zavesice bile na prozorima a unutra haos. Što od lutalica, što od raznih životinja. Dopala mi se organizacija objekata na tom mestu. Sve je imalo svoje značenje. Zašto je sve bilo tako u kvadrat i zašto je toliko drveća i raznog rastinja bilo oko njega? Jednostavan odgovor: da zaštiti kuću od vetra i mećave! I onda je to sve imalo smisla! Kada sam izašla iz tog „kvadrata“ na sveže uzoranu zemlju, uhvatila me neka sreća i želja da legnem i pokupim svu snagu te crne zemlje u sebe i osetim se neverovatno jakom i moćnom. A miris zemlje, mmmm, kako mi je prijao! A tek „tišina“ koju ona daje! To je mir potreban svakoj duši! I gde god sam stala, videla sam zemlju, ravnu, tihu, pitomu, zemlju, koja hrani i daje!

Možda sam nešto i propustila, ali, nema veze, ispraviću, kada počne sredjivanje istog! 🙂

Kad bih ja imala salaš, bila bih najsrećnija na svetu!

PS: A i ovakve kifle bi vas čekale iz seljačke peći! Prijatno!
Resize of kifle

Advertisements

Аутор: dudaelixir

Čitaj blog, pa ćeš saznati sve o meni!

70 thoughts on “KAD BIH JA…”

  1. Dudo, imao sam prijatelja pesnika koji je sanjao da kupi salaš. Nakon par godina i uspeo u tome, ali čovek je bio „gradski“ čovek… Oboleo, prebacili ga nazad u grad, smestili u Gerontološki gde i umro. Sad… ne znam, jedno je sanjati i biti par dana na salašu, a sasvim drugo živeti na njemu, premda se nikad ne zna…

  2. Dudo, godine nemaju veze sa ovim, gradski čovek je gradski! I kakav ti je to salaš sa teveom, vešmašina, frižider, zamrzivač… 😀 😀 😀 Mislim… ajde, okej! Ali znaš ko živi na salašu, samotnjaci a ne društvene osobe, pa ti biraj! No, kao što si rekla može se maštati. Onaj moj frend, veliki pesnik, veliki maštar, medjutim ubi ga samoća kakvu do tada nije poznavao. Pa to ti je! Pozdrav! A gibenica? Naravno!!!

  3. *Pa, Stevo, eto baš takav salaš, kakav sam napisala. Ja jesam gradska žena, ali bi SAMO TAKAV salaš volela da imam! Pa šta je tu neobično! Kad bih ga imala, morao bi da bude BAŠ TAKAV, da uzivam i u „starinskim“ i u modernim stvarima!
    Muškarcima je mnogo teže da žive sami, pogotovo na salašu, verujem! Moj bi salaš bio blizu glavnog puta, blizu autobuske stanice i blizu Čenejskog aerodroma, tako da bi i Charolija i Jabučilo mogli da dodju svojom Cesnom! Eto, tako, il nikako!
    E, a za gibenicu, hvala, računam na tebe, ko zna, možda u ovom a možda u „onom“ zivotu! 🙂

  4. Za druge muškarce ne znam, ja živim sam i ovaj „solo“ ne prodajem ni za koje novce. A salaš, pa dobro, onda to više i nije salaš u punom značenju: medjutim, Dudo kapiram ja o čemu pričaš, ko zna, možda jednom i budeš imala salaš u vlasništvu i onda pozoveš veliku gomilu gostiju i tri dana ima da se peku gibenice! Pozzzz!

  5. Breskvice, trska bi bila iz Karlovaca (znaš da pre Karlovaca, sa leve strane ima ogromna vodena površina na kojoj uspeva trska, koju tamo seku i uvezuju)!
    A moj salaš bi bio blizu Čeneja, na toj teritoriji gde su i svi ostali, poznati, salaši!
    Hvala ti, Breskvice, vidim da si i ti sve lepo zamislila. Koju mi imamo sreću. Ja i kada sanjam, sanjam u boji! 🙂
    I ti ćeš mi doći, jel?

  6. Joooj Dudoooo)))))
    Pa kako si me pogodila u skrivenu želju….Salaši…ravnica…crna zemlja čiji miris obožavam…
    Posebno zima na salašu…nema lepše)))))
    A tek te kiflice))))
    Jel’ to u parasničkoj peći pečeno?)))
    Moja mama je dovela majstore da joj naprave pravu parasničku peć, koja se loži spolja…i kad se tamo peklo pečenje bilo je nevidjeno))))
    To su slike mog detinjstva…Salaši razni…
    Hvala ti na ovom postu…Dala si mi inspiraciju da noćas sanjam snegove neke daleke zime, kada mi je sneg bio preko glave visok…i sve bilo nekako ušuškano i toplo…
    Vidim slike koje nosim u očima i sanjaću noćas divne snove))))

  7. Znaš šta Dudo, sve je ok. osim trske. Najbolja trska, kao i majstori su iz Belog Blata kod Zrenjanina. Možda misliš da je sitnica, ali krov je mnogo važan:)! Sve ostalo štima i ja bih volela salaš, ali samo na nekoliko dana.

  8. Ja ti zelim da te tresne neka neplanirana lova, pa da sve sto si izmastala pretocis u stvarnost. 😛
    Kako si ga opisala dodje mi da placem. Podsetila si me na detinjstvo, zime pod dunjama, kad ceo utones u jastuk i njih, na leta po kikinskim sokacima i strudle moje prababe. Uh!
    Ljudi koji ne umeju da sanjaju ko da nisu zivi. Jebes zivot samo od realnosti. Da ne mastam, valjda bih poludela od stanja u kome se nalazimo vec sto godina. 😕

  9. Želim ti i ja neki neočekivani dobitak, pa da sve to ispuniš sebi! Sviđa mi se ta kombinacija kod tebe: rustično, staro, autentično, a opet sa mašinom za veš, tv-om, kapijom na bzzz i video nadzorom. Podržavam te u tome.
    Lepo si sve osmislila i ja sam baš bila tamo i doživela sve tako kako jeste čitajući post.
    Što se mene tiče, dolazim na jedan produženi vikend sigurno 😉

  10. Dudo, ja baš ne volem salaše, ali ovaj bih tvoj volela. Pa još kiflice sa slike, pa gibenica, pa roštilji i ostalo…muzikica, vince,…jel mogu ja za vince da budem zadužena? Nego, dobar je i onaj na slici, ne razlikuje se mnogo od ovoga što ga ti opisa, koliko sam razumela…imaš jedno šesnaest i po kupatila 😉 Znači, čim pre…to bolje, ja se sad zapalila za žurke, pa poradi na tom pitanju 😉

  11. *Veco, nemam pojma zašto sam baš odabrala zimski ambijent, kada zimu ne volim. Verovatno zato što je hladno napolju. Inače, nisam znala da se peć zove parasnička, ali sam jednu takvu videla davno, kod prijatelja na vikendici u koju su se preselili. Fantazija. Ima i rernu pa se u njoj svašta lepo peče, a od gore može da se spava na „gunju“! Kako bi to sve bilo divno, kad bi bilo…. 🙂 Sanjaj Veco, kao i ja, to je bar besplatno! 🙂

  12. *Bensedinko, vidiš, to je dobro znati. Ja znam za ovu našu trsku, ali nisam znala za Belo blato! Ja salaše obožavam i mislim da bi ovakav, kakvog sam ja zamislila i uredila, svima pasovao, naravno uz debelu penziju, samo da se uziva! A comp i ručni radovi, koliko te volja! 🙂

  13. *Sanja, dobro si se setila štrudle. I nju mesim, hm, da se ne hvalim, živi bili pa probali: sa makom i orasima! Obožavam!
    Eh, izgleda da sam mnoge vratila u detinjstvo, ovim postom, a sama nisam imala takvo. Zivot u gradu je nešto sasavim drugo. Povremeno smo išli kod bake na selo, ali je i ona živela u centru, gde je bilo sve asfaltirano i u novogradnji. Išli smo i kod jednog dede u Irig. E to je bilo divno. Vijanje kroz kukuruze i penjanje na dud i tabani crni od dudova, a bogami i makljali smo ga! Hvala ti na želji da mi se ostvari KAD BIH JA… 🙂

  14. *Mackomali, na takvom salašu bi bilo fantastično živeti, sa sve komforom, a opet na zemlji i u prirodi! Naravno, dobro mi došla. Kako bismo uživali, a, šta kažes! Veliki astal na sred dvorišta, svi nešto rade, veseli, smeju se, kao jedna velika porodica. A klopa…. joj, majko mila! Uh, samo da imam „vremena“ i „podršku sponzora i familije“, otišla bih, sutra. Ali samo pod „gornjim“ uslovima! 🙂

  15. *SanjaKokice, nemam pojma što si bila na čekanju, a videla sam i da si bila „siva“. Ne znam šta se desilo, kao da si prvi put kod mene! Naravno da bi ti mogla da budeš zadužena za vino. Evo, na primer, ja obožavam belo vino, Muskat otonel (Vršački vinogradi). To je predivno, predivno vino. Pijem samo čisto, pa ti vidi koliko nam treba. Ostali neka se izjasne, ko koje pije! 🙂 Onaj na slici je Sanja, prilično oronuo, jadničak, i suviše je pored puta! Moj bi bio malo uvučen, samo da bih mogla da napravim te nusprostorije. Tu, uz put bi bila letnja kujna sa nekim špajzićem, pa onda na sredini, ali pozadi, glavni objekat MOJA KUĆA, a sa leve strane, one sve pomoćne prostorije (radionica, ostava, vešeraj, pegleraj i ostava). To ovako, kada gledaš direkt. A ispred, tu odmah iza bagrema bi bio ambar, verovatno bez kukuruza, ali mora da ga bude! Ako bih imala kukuruz, morala bih i stoku da gajim, a to ne bih, baš zbog klanja i to sve sto ne volim.
    Da li sam rekla da bih na sred dvorišta imala orah? Nisam, pa da, blesava. E, to bih volela, prirodni hlad, pa umesto one nastrešnice iznad astala, sedeli bismo ispod oraha! Nije loša ideja, a? Što prirodnije, to bolje?
    Primam sugestije, svih vas, pa kada počne gradnja ili adaptacija, ljudi, hm!! 🙂

  16. *Zaboravila sam da kažem, da bih MORALA DA IMAM I GROMOBRAN, da me ne opiči u sred uzivancije u rano proleće, dok uživam u posadjenom cveću i čekam da zamiriši! Bio bi na vrh krova, negde na špicu, što dalje od kompjutera, koga bih čuvala ko oko u glavi! 🙂 🙂 🙂

  17. Ni ja nemam selo, Kikindjani su mi mamini, pa smo tamo, kod prababe i pradede provodili deo letnjeg i zimskog raspusta i to su mi neke od najdrazih uspomena. 😛
    Sad, nazalost, vise nikoga nema, kuca je prodata i mogu samo da se secam. Zao mi je sto svoju decu nisam imala prilike da odvedem bar jednom. Al bice tog tvog salasa, pa cemo da dodjemo u goste, na makovnjacu. 😛

  18. O kakva divota. Ja sam putovala ovim tvojim salasem i uzivala, samo tako… Ja sam sumadinka, porasla kod dede na velikom imanju…mnogo slicnosti ima tvoj salas sa mojim detinjstvom…( mislim ako izuzmemeo podno grejanje :mrgreen: ) 😀
    Ma sve je kao na filmu, cak sam i nas blogere zamislila u veselju i sali… 😀
    strudle, kiflice, gibanice…i ostale djakonije…. samo jako pozeli i ostvarice se… ko zna Dudo sta donosi vreme… ja ti zelim da se probudis na jednom ovakvom salasu…
    Pozz 😀

  19. *Sanja, verujem ti i meni je žao sto ja nisam imala nikoga na selu, ali ga volim, ne znam odakle mi ta ljubav prema selu. Moje devojke, naročito mladja, grozi se sela, štale, mada sam ih vodila u Kisač kod naše prijateljice, i dok je bila mala, moglo je da prodje, medjutim, sada je „fuuuuj i bljak“. Verujem da je tako većini mladih! Računaj na moj salaš, pa ćeš imati gde decu da dovedeš na kiflice (upravo pojele novu turu sa sirom i ruzmarinom 🙂 ), makovnjaču i domaću radzu od kajsije ili kruške, LIČNO MOJU! 🙂

  20. *Saro draga, blago tebi što si imala gde da ideš i odrastaš. Pa, današnji salaši su prilagodjeni i današnjim potrebama, otuda i podno grejanje, zlu ne trebalo. Znaš, kada zaveju pravi snegovi, onako do prozora, onda bih upalila i podno grejanje, da otopi sneg oko kuće a kamini i sve kaljeve pećke bi purnjale po sobama, pekla se makovnjača i pogača, a sa tavana, šunka i kobaje i domaći kajmak, koji mi je donela komšinica, salašarka, tu, blizu mene, na nekih kilometar, dva! Naravno Saro, dobro mi došla, kad navratiš u ove krajeve. Čim se uselim, zovem vas S V E, na veselje i druženje! 🙂

  21. Dudo, sjbla sam mejl, napisala kokcia, pa me nije prepoznao 😉 Nego, jel znaš da pod orahom ni trava ne raste? Što nama, naravno, neće smetati 🙂 pogotovo kada se ja pobrinem da svi budu namireni sa vincem. Molim te lepo, ispod salaša da bude mesta i za vinski podrum, sa sve onim velikim bačvama, pa čašica, slavinče i na koštolo…pa se zaboravimo vratiti iz podruma…dakle…ako treba pomoć oko gradnje, ti okom a mi skokom 🙂

  22. *Sanja, ne treba meni trava, pošto će biti cigle po celom dvorištu, a izmedju, neka nikne ako joj da orah! Ne znam šta da ti kažem za onaj vinski podrum. U to se ništa ne razumem, tako da baš i ne bih, nego, svako lepo sebi neka donese, šta volE! To mi je jednostavnije! Ok, hvala na ponudjenoj pomoći oko gradnje! 🙂

  23. ovakav salas zasluzuje i svoje njuskalo..dobrovoljno se prijavljujem za tu ulogu….da, s vremena na vreme, bacim pogled preko plota bas u tu debelu hladovinu kestena…ali, mogu li da apelujem da se zima na vasem salasu ukine, isuvise su lepa salasarska proleca i leta, zimu ostavimo visinama…e, da – morate da imate i neku dvorisnu cesmu, na Vasem salasu moze biti zamaskirana u zidnoj fontani, tako ce i moja njuskanja ostati neopazena u zuboru vode…
    sad odoh da varoskim becarima kazem za Vas salas..divan je i zato za njega mora da se cuje… 🙂

  24. *Shunjalice, da znaš, dobro si me podsetila za česmu ili bunar! Naravno, ne moraš se šunjati, jer će se na glavnoj kapiji, klatiti daska sa DOBRODOŠLICOM SVIMA KOJI BACE POGLED U SALAŠ! Ako imaš vezu za UKIDANJE zime, slažem se, potpuno. Ja sam za proleća i leta na salašu! Dobro mi došla, a za varoške bećare, šta da ti kažem, nemoj još razglasiti, dok ne bude gotov, a onda ćemo da pravimo selekciju, kada počnu da dolaze. Gledaćemo ih kroz tajni pendzer, pa tako odabirati ona za „uži izbor“! 😀 😀 😀

    Mi se, na blogovima, ne „vijamo“. Svi smo drugari, koliko god da imamo godina! 🙂

  25. *Dolly, u našim, Bačkim kućama, ima taj „gonk“ koji je neka vrsta terase, odnosno šira nastrešnica ispred kuće, celom dužinom jedne strane. Ona može da ima ogradu ali i nemora. Ima stubove, koji „pridržavaju“ krov! Seti se u kaubojskim filmovima, kada se kauboji, sa nogama na ogradi, ljuljaju na stolicama, sa topmusima u ustima! E, to se zove „gonk!.

    Imaš brda kod sebe, dodji da vidiš kako izgleda ravnica. Zaljubićes se, sigurno, a u goste dolaziš, zapamti, na dva-tri dana! Javljam se! 🙂

  26. *Shunjalice, baš mi je milo em drago da si ostala. Važi, to sa muzikom, mada nisam baš neki naročiti ljubitelj iste. Ako je većina za, i ja sam! No, problemo! 😀 😀 😀

    A gde ti je avatar? Daj neku fotkicu, onako kako viriš preko plota! 🙂

  27. *Veco, pozdravljam i ja tebe. Danas sam bolesna, rastajala se od života. Stomačni grip! Uh, jako loše. Popila neki panadol protiv užasne glavobolje, odspavala nekih 3 sata i ustala, sa manjom glavoboljom. Jela, pa odmah na blog! 😀 Ok, ne žuri sa metlom, imamo još nedelju dana fore! Cao! 🙂

  28. Lepo je imati salaš ili neku brvnaru u planini izdvojenu od sveta. Dođe mi ponekad da odem iz grada i sklonim se na neko vreme. Treba mi tišina, mir, stapanje sa prirodom…
    Inače, imam baku i deku na selu. Tokom raspusta odlazim kod njih i mnogo je lepo. Mirno i toplo. Svi se znaju i tu su da pomognu.
    Evo jedne zanimljive istinite pričice koja govori mnogo toga o selima.
    Neka žena sa sela je otišla u Nemačku i tamo se udala za Nemca. Kada su dočekali penziju, Nemac je rešio da se presele u njeno rodno selo i tamo prožive ostatak života. Upoznao se sa ljudima, združio… Kada su ga pitali zašto je ovde, a ne tamo, rekao je: „Tamo mogu da umrem u zgradi i niko neće danima da primeti da nešto nije u redu i da me nema. Ovde ne izađem jedan dan iz kuće i ljudi odmah dolaze da pitaju za moje zdravlje i šta se to dešava sa mnom.“

  29. Znaš, sve vrijeme dok sam ovo čitao, bio mi je osmijeh na licu. Evo, i sad je, dok ovo pišem. I neka milina mi izgrijava baš tu, tik ispod srca. Valjda je to Duša, šta li? 🙂 Hvala ti, opisala si i moje snove. Samo, ja bih dodao i ergelu – ili bolje da kažem: počeo bih od nje. 😀

  30. *JustJelena, istinita je prica onog Nemca. Čini mi se da je i kod ista priča, ne treba nam Nemačka za takve slučajeve. Jako smo se otudjili. Promena radnog vremena utiče jako puno na nemogućnost druženja na „komšijskim kafama“, a da ne govorim o svemu ostalom sto nas je snašlo! Divna je priroda! 🙂

  31. *Slavkic, dobro se ti meni vratio! I meni je osmeh na licu kada vidim da i ostali uživaju u salašu, baš kao i ja. Baš tu je duša Slavko,ispod srca, a dodiruje ga! Ti si Slavko mlad i ako imaš love, znaš šta ti je činiti! Naravno, ergela je divna, ali mnogo košta! Ja sam zamislila moje penzionerske dane uz rad oko salaša, dočekivanje dece i gostiju, mešenje pita, kolača, pečenje pogača i hlebova u domaćoj pećki od žita iz prave potočare! Eto, i ja se osmejujem! 🙂 Hvala ti na poseti!

  32. Dudo sa zakašnjenjem stižem, ali moje oduševljenje nije manje. Potrefila si me u žicu, ja sam davno kao mala bila na salašu mnogo puta. Veruj mi da ništa nije lepše od zima na salašu, kad se založi velika paorska peć, soba topla , pada mrak, a čitava kujna miriše na bundevaru sa cimetom. A mi iz tople sobe gledamo zimu, i dugačke klice koje vise sa krova!
    Odavno nisam bila na salašu, odavno su ga baba i deda prodali. Ali ostalo je neizbrisivo sećanje. Uvek me obraduje kad neko isto voli salaše. Danas, ja ne znam da li bih sa sigurnošću tvrdila da bih živela tamo. Pod ovim tvojim uslovima da, jer kako vreme odmiče, sve mi je draža tišina. Ali ti znaš našu kuću, u kakvom je kraju. Deo te idile zimi, mogu da osetim i ovde, možda je ta iskonska želja za spokojem duše i ovde počela da se ispunjava. Tvoja mašta je predivna. Imam jedan predlog…nisi se setila da osposobiš i jedan bunar, da imaš i đeram, jer, znaš li…salaš bez đerma nije potpun. Tamo bismo mogli da spustimo leti lubenice, one velike, što ne staju u frižider i gajbu piva da se nađe za društvo. To bi bila prava temperatura, ledena bunarska. Za poverenje što se tiče muzike ti hvala, znala bih ja da podgrevam atmosferu, posebno kad mi natočiš jednu domaću rakijicu. Kad bi ti došla do takvog salaša, koji bi tako autentično uredila, spolja rustik vojvođanski, a unutra moderni minimalizam (kažeš u sobama malo nameštaja, je li? ) kosmička pravda bi bila ispunjena.
    A sad idem da pročitam tvoje ostale postove da se apdejtujem! 😆

  33. *Maki, evo za muziku se ponudila i Shunjalica, pa vas dve, uh, majko mila, to bilo bogovski!

    A za bunar ili djeram sam se ispravila kasnije, jer mi je neko isto skrenu pažnju, tako da, obavezno bi bio, bez njega, salaš nije salaš, ne?
    Ispravih se i za orah na sred dvorišta umesto nastrešnice iznad velikog astala. Ma, Maki, samo da imam djenge, bio bi to salas ko bonbonica, a vi svi bi mi dolazila, kad ko hoće i da ostane koliko hoće! Ali, za maštanje mi ne treba nista, samo da se malo isključim iz svakodnevice i eto me, gde god želim! 🙂

  34. Eh sada kada sam se dokopala racunara moram da iskomentarisem i vas divni salas.
    Fantastican je i jedino sto vam nedostaje je jedan sarmantan muskarac – naravno totalno zaljubljen u vas kao i vi u njega, vasa srodna dusa!
    Da vam izmami osmeh cim otvorite oci, napravi lep dorucak i da popodne pijuckate kafu na verandi a uvece ono lepo belo vince sto ste spominjali.
    Ostalo bih rekla da sve imate na tom mestu iz snova!
    Samo ne zaboravite da nas zovete tu smo i za gradnju i za uzivanje!

  35. *Sanja, vidite koliko sam se odvikla od muškaraca da mi ni na pamet nije pao! Bilo bi to baš lepo da imam jednog takvog da i mene neko malo „mazi“. Kada se setim, meni niko, nikada nije skuvao kafu i doneo mi, recimo, u krevet! Ali stvarno! Bože, izgleda da sam ja uvek bila brža i gurala se da sve PRVA uradim! 🙂

  36. *Sanja, naravno, uvek ćete mi biti dragi gosti, kad god poželite! Biće mesta i da se klinci igraju u „čardaku“ ili u dvorištu, od volje im, a i njiva je tu, pa mogu bezbrižno da trče i puštaju zmajeve! 🙂 Kako to lepo zvuči! A mi sedimo pod orahom, pijemo kaficu i smejemo se dečici! Zar je to puno? 🙂

  37. E, Dudo bas sam srecna sto su moj mladji sin i tvoja Marina (tako bi se zvala i moja cerka da sam je imala), prijatelji na FB pa sam njuskajuci dosla do tebe. Ako dobijem otkaz na poslu, jer ja jos uvek skupljam godine za penziju, to ce biti i zato sto danas ceo dan citam tvoje blogove i uzivam, prosto ne mogu da prestanem.puno te pozdravljam, i pisi bas se lepo sad osecam.

  38. *Bibi, moja draga prijateljice iz osnovne škole, meni je jako drago što smo se nas dve povezale. Eto, u istom gradu živimo a nismo se srele godinama! Putevi nam se ne ukrštaju! A kako smo se družile, kad se samo setim? Kako smo obuvale „štiklice“ tvoje starije sestre. Da li se sećaš? I kako si ti volela balet i kako smo „trzale“ na razne momke? Drago mi je da ti se ovde dopada i dobro mi došla, uvek! Uzivaj, ako ti je lepo! 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s