ZAŠTO BAŠ DANAS NOVI POST?

Danas je 8. dan oktobra meseca 2009. godine, kao što svi znate. Meni je posebno drag, em mio, zato što imam OZBILJNIH razloga za to:

Prvi OZBILJAN RAZLOG je taj, počeću od najstarijeg, što sam na današnji dan, 1977. godine, sklopila brak. Jeste da nije potrajao baš bog zna koliko, ali, iz njega su se rodile naše dve, predivne ćerke. O starijoj će kasnije biti reči.

Drugi OZBILJAN RAZLOG je taj, što sam, tačno, pre 8 meseci, na današnji dan OTVORILA SVOJ BLOG, jeeeee!
🙂 (Glavni deo posla odradila Advokatica a Makarona me uputila u tajne blogovanja, njima hvala)
I ovom prilikom zelim svima da vam se zahvalim sto mi dolazite u posetu, ostavljate divne komentare i sto ste, moj zivot, učinili mnoooooogo lepšim. HVALA VAM DRAGI MOJI PRIJATELJI I DALJE STE DOBRO DOŠLI SVI!!!

Treći OZBILJAN RAZLOG je današnji STOTI POST, jeeeeeee! 🙂 🙂 🙂

Eto, možda ste mislili da ću danas pisati nešto jako smesno, ali sam to ostavila za neki drugi dan!

Pošto niste u mogućnosti da mi lično poklonite cvece, pokloniću ga samoj sebi i čestitati, a vaše čestitke ću tek dobiti, znam ja vas! 🙂

Nadam se da uzivate u ovoj ciklami, isto koliko i ja! Ali, biće još lepih fotki, mada ne i naročito dobrih, ali, razumećete, nisam profi fotograf, mada sam se pripremala cele nedelje.

Kako je danas svečani dan za mene, želela sam danas da vam napišem nešto o mom prvorodjenom detetu, ćerki Nedi, koju ste već bezbroj puta videli na fotkama. O mojoj umetnici!
Ovo je ona, mama je „slikala“ sa slike od pre nedelju dana. To je slika iz svatova, pa je ovde malo mutna.

Nedavno sam pisala o mojoj „lujki“ ali to za moju stariju, nikako ne mogu da kažem, a evo i zašto:

U osnovnoj školi, u šestom razredu, dobili su novu nastavnicu likovnog, koja je bila rodjena sestra od mame Nedine najbolje drugarice. Znači, poznavali smo je i lično. Bila je strahoviho stroga, mada Nedi to sve nije bilo ništa strašno, jer je volela da „crta“, još kao mala. E, kada je tetka Ljilja stigla, počeli su da rade raznorazne tehnike na likovnom. Moja ćerka je, zaista uzivala u svemu tome.
– Mama, dobro je da nam tetka Ljilja predaje likovno, jer kako bismo inače znali da li smo talentovali za likovnu umetnost ili ne!

I bila je u pravu. Otkrila je Ljilja talenat u Nedi, sva sreća. Obe su uzivale, kao i ja, u njenim radovima. Bila je cela škola oblepljena njenim radovima sa likovnog. Bile su zastupljene razne tehnike.

U sedmom razredu, donese Neda kući Dečije novine, pa sam ja, čitajući ih, pronašla konkurs za učenike da prisustvuju letnjoj školi linoreza u Petrovcu na Mlavi. Gurnem ja taj članak Nedi, ona Ljilji, odabraše par njenih radova, pošalju na datu adresu i bude ona izabrana izmedju ostale dece.

I dodje taj dan. Naravno, u pratnji Ljilja sa ćerkom, Mima i ja. Društvo Tarana na putu za Petrovac. Stigosmo tamo, smestismo se u hotel „B“ kategorije (bio samo kada je napravljen, verovatno tamo neke 196…). Tu smo bile smeštene Ljilja i ja sa malom decom, a deca koja su došla u koloniju, posebno u osnovnoj školi. Turili im neke švandrave krevete i madrace koje su verovatno prethodno bacili, pa ih onda vratili, sa ćebadima koje ni vojska tada nije koristila. U učionici 20 kreveta, sa zapušenim lavaboom. Tu nas dve pop*zdimo, okrenemo ledja školi i sa svom decom, pravac u hotel. Neće deca spavati u toj prljavštini. Pa, zaboga, deca kvalitetna, nagradjena, pa da ih tako smeste, zaista nema smisla.

Pogurasmo mi decu u dve sobe, sve spavajući poprečke na bračnim krevetima a Neda je spavala kod nas u sobi, na otpalim vratima od plakara. Dušek i prateću opremu smo pomažnjavali iz susedne sobe i tako smo tu živeli nedelju dana.

Svaki dan su odlazili na predavanja, kao i ja sa malom decom. Pratili smo ih u stopu. Kada su se motali po mestu, praveći skice za linorez, i male su nešto crtkale. U učionici smo i mi sedele i nešto radile. Uradjene linoreze smo posle bojile, pravile otiske. Bilo je baš divno. Sva deca su bila srećna i lepo se družila. O ostalim rzžnim stvarima, neću.

Kako je Neda u osnovnom skoli već bila usmerena ka umetnosti, upisla je umetničku školu Bogdan Šuput u Novom Sadu, ali nije uspela na likovnom odseku, već joj zapao tekstilni. Nije baš bila srećna, ali, završila je to lepo i naučila da šije, tka, kroji, pravila divne kreacije i za maturski rad je imala da napravi kolekciju kupaćih kostima. Naravno, sve je bilo predivno. Morala je uzorke materijala da priloži, uz svaki kostim.

Posle srednje škole, dosta njenih drugarica je nastavilo u Višu tekstilnu, pa je i ona. Smestila se kod naše prijateljice. Bilo joj je jako teško, sećam se. Svaki slobodan dan na faksu, iskoristila je da dodje kući, i pored strašne mučnine koju je osećala dolazeći autobusom. Nije joj bilo teško da ustaje po mraku ujutro, da bi stigla na predavanja. I počela je da daje ispite. Taman, u drugom semestru, preselila se da živi sa svojim drugaricama, ali desilo se bombardovanje, pa je došla kući i više se u Beograd nije vraćala. Bilo mi je jako žao, ali, njoj nije.

Pronašla je drugu zanimaciju. Upisala je skolu keramike koju je držala jedna profesorica keramike. Odlazila je na časove sa velikim uživanjem.

Ovo su njeni prvi radovi:

Kako proces izrade do gotovog upotrebnog predmeta dosta dugo traje, nisam mogla da dočekam da ih vidim. Onda su počeli da stižu redom:

Razne činijice i vaznice, pa sve veće i veće:

Ovo što ću vam ja ovde predstaviti, samo je jedna petina radova koje je napravila moja umetnica. U našoj ulici je postojala jedna mala prodavnica Deep house u kojoj je Neda prodavala svoje činijice, vazne, pepeljare.
Imala je čak ponudu da radi za jednog tipa iz Austrije, ali je, na žalost, kasno došla ponuda, jer je već počela da radi sa ocem u radnji.

Bilo je tu i divnih predmeta od bele gline (ne znam kako se zove), koje je ona odnela u svoj stan, a ovo sve je ostavila nama, da uzivamo:

Primetili ste i lampu na stolu, i nju je napravila moja ćerka. I mnoge druge koje je poklonila, kada je odlazila na rodjendane ili svatove.

Naredna vaza je njoj posebno draga zato što je radjena posebnom tehnikom, koja se zove RAKU. Vaza je predivna i preliva se u više boja zemlje.

Evo i nekih činija, koje ja koristim za mirisne drangulije a mogu da posluže i za voće! I u vaznama obično držim neke suve stabljike. Predivne su!

A ova vaza je meni najlepša, mada je ne uspela, jer se u peći, u kojoj se pekla pored mnogo ostalih radova, našla i neka posuda koja nije bila dovoljno suva, pa je eksplodirala i oštetila Nedinu vaznu, ali je, baš zbog toga specifična i neobična. Ja je obožavam:

Ovako izgleda sa lica, a ovako sa naličja. Dva lica iste vaze:

Toliko je bila raspaljena za keramiku da je čak bila i na Zlatiboru u selu Zlahuse, poznato po grnčariji. Tamo je provela nedelju dana, radila sa grnčarima i tada su nastali mnogi ćupovi, koji izgledaju ovako:

A onda je naišao period kada ta njena nastavnica više nije mogla da drži časove. I taj period je bio koban za Nedu. Bilo joj je žao, ali nikakva druga solucija nije se ulklapala u njene planove. I prestala je da se bavi keramikom. Taj period traje, jedno 4-5 godina.
Meni je strašno zao ali se nadam da će preduzeti neke korake i krenuti u tom pravcu, jer ona zaista ima talenta i to obožava.

Sada je udata, posvetila se svom mužu, sportisti, čija karijera ne traje dugo, ali, mislim, da će njeno vreme, tek doći!

Ljubi je majka!

Ova vaza je radjena raku tehnikom, Nedina omiljena, ali sam uspela da je ispustim i oštetim, ali i popravim. Pa znate da sam ja“ majstor za sve“. Još nije primetila da joj je miljenče fasovalo parket! Pogledajte boje po njoj, predivna je, zar ne?

Ovo je sve za ovaj 8. oktobar!l