SASVIM OBIČAN PONEDELJAK

Loša noć ne obećava lep dan. Ustala sam prilično nezadovoljna kvantitetom i kvalitetom noćašnjeg sna. A uspela sam i da odsanjam neku „sapunjaru“ slaninu. Nije mi jasno zašto bas nju.

No, već posle prve jutarnje filteruše, bilo mi je mnogo lepše! Pogled kroz prozor na mirno i tiho dvorište, učinio je da mi se usne razvuku u osmeh „od uva do uva“. Izašla sam na terasu. Bilo je prijatno sveže napolju, sunce je već pustilo svoje zrake a nebo plavo, kao more!

Uglavnom, pre podne je bilo uobičajeno, kao i svaki dan, kada radim po podne, od jedan sat do osam!

Stigoh u radnju, kad tamo, moja deca i novi zet (ćerkin muž), sestrina ćerka i njen tata (gazda radnje), i moja dva kolege. Hm, dobar deo familije. Tu smo se malo smejali, zekili,  društvo se razišlo. Zauzela sam svoje mesto iza pulta, čekajući mušterije a misli mi odlutale, godinama unazad.  U ovoj radnji radim punih 10 godina, a iza pulta više od 20. Znači, toliko godina, 7 sati dnevno, kloparam i smeškam se ljudima i kada mi jeste i kada mi nije, do istog. To je cena rada sa mušterijama. Moraš biti ljubazan jer to ljudi očekuju od tebe. Znate i sami koliko puta vam nije bilo ni do čega ali osmeh je morao biti na vašem licu. Gledam i trudim se da svaku mušteriju čujem i shvatim šta želi.

 

Zlatara Bata

E, onoga momenta kada shvatite šta ona želi, tog momenta postajete njena najbolja prijateljica! Ona je baš vas čekala ceo život, da vam ispriča svoju tužnu životnu priču i priču o tom komadu nakita koji je donela na popravku ili prepravku. Vi, naravno, želito to sve da znate, jer bože moj, sve to ide u rok službe. I sada, pokušajte da zamislite, slušanje raznoraznih priča, svaki božiji dan, hteli vi to ili ne! Ne mogu da grešim dušu, ima divnog sveta i divnih  priča:   dirljivih, smešnih, čudesnih, neverovatnih u koje po nekada, prosto ne mogu da verujem. Neki dan je trebalo da dodje budući bračni par po svoje burme, a došla je rodjaka po njih i ispričala nam  kako je budući mladoženja poginuo prethodne noći, u saobraćajnoj nesreći. A buduća mlada  je nekoliko dana ranije, bila sama u radnji i ispričala nam kako je, konačno, pronašla ljubav svog života, posle 16 godina od razvoda. Iz tog, prvog braka, ima divnog sina koji se super složio sa novim tatom. I zašto je to moralo njima da se desi.? Eto, to je samo jedna u nizu neverovatnih priča koje čujemo od naših mušterija. Ima tu i priča o švalerkama, švalerima,  nenadano ostavljenih žena,  porodica koje su izgubile dete, roditelje… to sve mi slušamo svakodnevno. Od čega to zavisi? Kako ljudi biraju osobu kojoj će se poveriti i otvoreno progovoriti o svom životu? Ne znam, nemam odgovor.

Sećam se naravno i lopova. To isto ide u rok službe. Stalno na oprezu, jer, današnji lopovi su fini, negovani, lepo obučeni, baš kao sav normalan svet.

I dok tako razmišljam o proteklim godinama, ukapiram da na ulici sve vri od mnoštva ljudi. Prolaze pored radnje i napolju je opšti žamor, cika dece, svadje oko ruksaka, novih patika,  jedan tamo pokušava da se izbori sa tamburom, jedan sa usnom harmonikom, jedna beba vrišti u kolicima dok joj roditelji mrtvi hladni ćaskaju sa prijateljima, avlijaner, isplaženog jezika, pokušava da se probije kroz svu tu gužvu, ne bi li se negde napio vode. Utrčava nam klinac u radnju dok tata pokušava da ga uhvati, pre nego razbije glavu ne videvši stepenik! Ulazi cigančica, gleda mindjuše, već 7. dan za redom. Sada mi već ozbiljno ide na živce, jer svaki dan pita jedno te isto, dok njena keva na ulici pokušava da uhvati neku od prolaznica „da ti gatam, da ti kažem nešto šta će da ti se desi“! I naravno, ne uhvati nikog, pa onda i ona udje u radnju i zapitkuje o cenama, koje su čitko ispisane, a ja joj samo kažem da „tu sve piše“. Sramota me da kažem, ali, ulaze da ubiju vreme i da mi zasmrde radni prostor. Hoću živa da se ispovraćam, posle njihovog izlaska, a sledeća mušterija kada udje, može da pomisli da ja smrdim. Jao, majko mila, onda radi osveživač, punom parom, pa i od njega hoću da se ugušim!

Onda izadjem malo napolje, ispred radnje i ne mogu da vidim kraj ulice od gužvanjca. Sve se sudaraju! Sutra je početak školske godine i porodično se nabavljaju sve potrebne stvari za klince. Hvala bogu, to sam odavno pregrmila i ne ponovilo mi se!

Onda sledi uzina. I to je jedan od vrlo bitnih momenata na poslu i ni malo lako doneta odluka: Šta jesti u popodnevnim satim, jer ručak je bio kolegi u 12 a meni u pola 1, što je, priznaćete, vrlo rano. Uglavnom se svodi na pecivo ili pica parce ili neki palačinak. Meni se danas jeo sladoled iz omiljene poslastičarnice „10 plus“ . Uglavnom, ovakav je raspored kugli: prva u fišek ulazi šumsko voće, pa punč,  pa kajsija od gore. Danas me je poslužio gazda pa mi  je uvalio i četvrtu ,  da probam specijalitet „10 plus“. Ja, taman da progovim da ne treba, ne mogu toliko sladoleda, on mi ga tutne u ruku i kaže probaj, videćeš kako je super, namigne mi i ja ga probah. Seckani badem, jogurt i med, njam, njam, odlična kombinacija. Sva sreća da nisam to saznala pre, nego posle lizanja, jer ga ne bih ni probala, zato sto ne volim jogurt  u slatkoj varijanti. No, ovde se jogurt uopšte nije osetio. Jako dobar sladoled, preporučujem ga!

I opet, ulazi mušterija, poznata mi žena, sa starom majkom, koja odmah seda na stolicu ispod klime. Brzo hvatam daljinac da baku ne ispoliva onaj hladan vazduh, usmeravam ga prema sebi i pitam  ženu da li je to ona omršavila ili mi se samo čini?  Da, da, malo više, 27 kg sam skinula, odgovori mi! Ju, naopako, pa jel namerno ili ne daj bože, nešto sa zdravljem ne štima? Kaže mi da je počela namerno, pa se posle iskomplikovala dijeta, pa sada ne može da prestane da mršavi. O, bože, jadna žena!

Bude tu mušterija raznih zanimanja, koje vam ostavljaju vizitke, kada su ekstra zadovoljne, a 99% jeste, da vam se nadju na usluzi,  ako vam bude baš trebalo to, čime se oni bave.

Naravno, nude nam i parfeme, magične krpe, metle, knjige, razni reklamni materijal, zavese i obično im ne dozvoljavam da išta izvade iz svojih torbi, vadim se da gazda ne dozvoljava nikakvu drugu trgovinu u radnji, sem naše, naravno!

I skupljaju pare za razne bolesnike, što kod nas ne prolazi. Može da prodje samo ziro račun, keš nikome u ruke, a slabo ga i ima.

I naša kanta za otpatke, koja se nalazi ispred radnje je postala vrlo važan element za trgovinu. Ona stoji malo ispod naše perde, pa raznorazni preprodavci „divči CD“ nas pitaju da li mogu da stave kutiju od gore i tako zarade koju  kintu. Naravno da ne može, dok je naša radnja otvorena, jer „radi bezbednosti radnje, milicija vam ne bi dala tu da stojite (i inače ih love po gradu, a ovi imaju organizovane kibicere koji javljaju kada plavci naidju)! Ha, ha, priča za naivne, ali uspeva! I tako, svaki dan, skoro isti. Smešak, smešak, lepa reč koja ljudima puno znači! Ima dana kada nam ulaze mentalno obolele osobe. Neverovatno, kao da su se dogovorili da izadju zajedno, pa onda pojedinačno ulaze i zapitkuju kojekakve gluposti. Ali, moraju se i oni ispoštovati, čak sa više pažnje i ozbiljnosti!

 I tako, dan je već otišao na drugu stranu planete, veče se primaklo a i kraj radnog vremena! Napolju je još uvek prijatno toplo!

Hvala bogu, bio je ovo jedan, dosta miran i običan ponedeljak!

NS noću

Advertisements

Аутор: dudaelixir

Čitaj blog, pa ćeš saznati sve o meni!

37 thoughts on “SASVIM OBIČAN PONEDELJAK”

  1. Baš užasna vest za tog mladića, kako život zna da bude surov.
    A zanimljivo je u toj tvojoj radnji, svašta vidiš, čuješ, i lepo i tužno… I taj sladoled mora da je dobar, mada ja uvek kupim onaj u Dunavskoj kad šetam tuda 🙂

  2. *Malabreskvice, ovaj sladoled i jeste iz Dunavske ulice, ali ona druga poslastičarnica, bliža parku i zove se „10 plus“. Čovek koji je poginuo u saobraćajci je čovek, srednjih godina. Razvozio momke sa neke proslave, profi vozač, naleti noću na neosvetljeni traktor!. Uzas jedan! Zamisli njegovu buduću zenicu koja na dan svadbe, saznaje da joj je muž poginuo! Jao, sudbino, strašna si! Jadna zena a taman je pronašla ljubav svog života! 😦
    Vidiš, svašta vidimo i čujemo i plačemo i smejemo se!

  3. Užasna sudbina, prosto za ne poverovati da tako nešto može da se dogodi. Jadna žena, nema joj utehe u takvoj situaciji.
    Dudo, što se sladoleda tiče znam samo da je to sa desne strane (kad ideš ka parku) a preko puta je sećam se neki butik sa venčanicama (bio )… Ako mislimo na isti, odličan je, bolji nisam jela, a ovi u BG su užasni.

  4. *Jako je strašno to sto joj se desilo! Stalno mislim na nju a tako im se smešio divan život u inostranstvu! Sve već sredili! Jao sto je tužno!
    Poslastičarnica jeste sa desne strane, ali ih ima dve. Prva od naše radnje (ona sa tendom Zlatara Bata), je Evropa, a malo dalje od nje je SLADOLED MOJIH SNOVA! Toliko ih hvalim svima i njima samima, da, eto, dobijem i gratis kuglu! Da znaju da o njima pišem i na blogu, ko zna sta bih još dobila! 🙂

  5. zabavan radni dan koji pocinje snom o sapunjari 😀
    shvatam i zaista nekad se pitam da li ljudima u trgovini (posto je i zlatara – juvelirnica vrsta trgovacke radnje) moraju sve i svasta da slusaju. Ipak mi se cini da su zene vise pricljivije nego muskarci, zar ne?

  6. *Bude jako zabavnih dana Ivane, medjutim, verovatno sestra i ja izgledamo tako da je ljudima milo da nam pričaju svašta a nas dve moramo da budemo zainteresovane za sve te priče. U krajnjem slučaju, kada već počnu priču, ne možes samo klimati glavom! Moraš po nesto i pitati i eto… ceo život na tacni. Žene u većini slučajeva i ulaze u zlataru, prvo kao izvidnica, i onda i pričaju, pa posle dan, dva, tri, dolaze sa muževima ili momcima! Dolaze i da nas upozore da ne kažemo to i to, ili da ne priznamo da je kamen dijamant, pa dolazi unapred da plati od para koje joj je otac dao, a da ne ponizi budućeg! Neverovatnih situacija i prica! Ima i muškaraca koji se, uglavnom jadaju, kada im umru žene, pa im trebaju „kućne pomoćnice da im peru, kuvaju, peglaju“. Zenama trebaju muškarci da sa njima pričaju, piju kafu, prošetaju, sede i gledaju tv! Mi smo ti kao Centar za pružanje ramena za plakanje u zlatari! 🙂

  7. *Uh, bre, jesi ti neki namćor? Ha, ha, šalim se! A ja sam ti sušta suprotnost? Ja sam sa svakim „kao da se znamo sto godina“. Strašno lako i jednostavno sklapam poznanstva i nikada me nije sramota da započnem prva razgovor! I to sve zato da mi ne bude dosadno, odnosno, da bude zanimljivije, ako recimo negde putujem, ili sam u nekom redu pa moram da čekam, pa mi tako mnogo lepše prodje mučan period! 🙂

  8. Radila sam slican posao u jednoj galeriji, i zaista sam kuci dolazila iscedjena kao krpa, narod se prazni kao da sam im ne znam sta, pishoterapeut…naporno je to, a ne mozes ih prekinuti…..uzas!
    Vise volim poslove gde nema takvih kontakata, smara bre!

  9. *Zelena, ima tako strašnih sudbina koje me okupiraju, pa ne mogu da ih se rešim danima! A, sta da radim, takav je posao, a od naše ljubaznosti zavisi da li će nam se mušterije vratiti! A posto se vraćaju, znači to im sve godi, a nama kako bude! 🙂

  10. Raditi sa ljudima u trgovini je jako naporno, ali i zanimljivo. Bude dosadno kada nikog nema. Opisala si jedan ponedeljak, a ovako dinamično bude svaki dan. Treba čovek da se rodi za takav posao. Moja mama je od svoje 16. godine, pa sve do penzije radila u trgovini i dan danas radi. Jednostavno se čovek „navuče“ i posle ne može da stane. 😆

  11. Kao što reče Zana, ne može svako da radi taj posao. Očigledno to tebi već godinama ide, i ako sam dobro shvatila, godi ti to radno mesto.

    Samo pomisli koliko njih je baš u tim teškim trenucima trebalo nekoga da ih sasluša, a ti si im se našla. To je nenaplativo.

    A taj sladoled…mmmm već ovako na opis mi se dopada. I on ide na listu za probati kad dođem u Novi Sad 🙂

  12. *Charolijo, ja bih se lako navukla i na nešto drugo, na primer, da sam više kod kuće, da radim neke lepše i kreativnije radnje, ali… penzija, kao i plate, mala i mora se raditi, dok ne crkneš! Jeste, bude dosadno kada nema nikog, da se ubijem! Onda ukrštam reči ili čitam knjigu (zimski period). Od danas, kako je pocela škola, tajac opšti. Jedino me deca neka opsela danas i to klinci onako 5. ili 6. razred. Došli pazare zlato! Deco, pa ne može to tako. Roditelje za ruke pa u šoping! 🙂

  13. *Mackomali, ne mogu baš da kažem da mi JAKO godi, ali iz ove kože se ne može, naročito u poznijim godinama! Nisam ni sanjala da cu, kada odem u peMziju, morati raditi. 35 godina šljakanja, pa i to nije dosta, već giljaj, giljaj, dok možeš! Puno sudbina smo odslušale nas dve i otplakale, šta da ti kašem. Neverovatno je kako ljudima treba da ih neko sluša. Moraš da se zainteresuješ, jer je ljudski! Ima i jako smešnih priča, da se poupišavamo od smeha. Znaš, kada si tako dugo sa ljudima, potrošiš se, pa ti dosta već svega!
    Čekam da dodješ pa da zajedno ližemo sladišku i ćaskamo! 🙂

  14. *Reminder, tačno, o čemu bih pisala da ne radim u zlatari, pitam se, pitam se? Ha, ha, eto, nešto me spopalo, jer je juče bila uuuužasna frka u gradu, sve zbog početka škole, pa se svi uzmuvali, a retko ko da udje i pazari zlato zbog početka nove školske godine! Baš me čudi, to je JAKO VAŽAN deo školskog pribora. Sada nastupa vrlo loš period za nas, zlatare. Jedino malo još poručuju burme, jer je vreme za svatove i onda do Božića, preživljavanje! Inače, tu smo, na istom mestu, 37 godina. 🙂

  15. promenio sam header na blog-u. jest da nije opet saren ko zikina sarenica (ne znam tacno dezen koji on koristi), ali cim osmislim nesto bolje,cu „metnuti“. Mada i onako treba da usledi jesenje-zimsko krecenje na blog-u 😀

  16. *To se tako zove „header“, ups, nemam ja pojma! Videla sam, lepa je prolećna varijanta. U pravu si, sledi nam jesenje krečenje, bljak, jao, ne prizivaj je! Ma, Ivane, ne možes se ti porediti sa Zikinom šarenicom! ONO je ŠARENICA, a ne tvoje ;)Moram i ja da smisljam novi tapet za blog!

  17. *Ivane, menjala bih i ja češće kad bih znala! I oko ove fotke mi je pomogla ćerka, ali sama ne znam, pogotovo što su nam sve preveli na srpski, jbg, pa sad ne znam sta je šta! Videću za vikend, kada ponovo dodje, da promenimo header (he, he, smešno mi je što kao „znam“). Sad sam skontala da je tapet pozadina a ja mislila na ono „h“, 😕 Odoh u kuntanje! Laka ti noć!

  18. Price iz zivota,prave,sa ljudima kojima vidis lica…slusas sta govore…Naporno je koliko i lepo..
    Ta prica o mladencima je uzasna…Koliko nesrece na svetu i svuda oko nas…
    Ti delujes smireno i opusteno,nekako si pozitivna,kao i tvoj blog,pa volim da svratim kod tebe))))

  19. *Veshtichanstvena, u pravu si skroz! Slušam tudje priče, ali mi nije problem ni svoje da istresem, bilo kome, ko želi da sluša! Delujem smireno 😕 ? Pa, možda samo delujem! Nisam smirena, prilično sam se već potrošila! Život me je išamarao i dalje to čini, ali se trudim da budem pozitivna. Ujutro, kada ustanem, kažem sebi, živa si, zdrava, razvuci usta u osmeh, i onda krenem u novi dan! I posle pola sata se derem kao budala, jer nisam uspela da dobijem kredit od banke! Ja – krelac! No, rešiću već nekako i ovaj problem, kao i mnoge do sada! Drago mi je da voliš da svratiš kod mene. Uvek si dobro došla! I povratno je, znaš i vidiš! 🙂

  20. *Afrodita, hvala ti na lepim rečima! Pa, šta da ti kažem, ako je tako, onda mi je drago! 🙂 22 godine u radnji i 13 u državnim firmama! Sa svima sam ostala u dobrim odnosima i kad god se sa nekim sretnem, super se ispričamo! Valda i to odslikava mene, kao osobu! 🙂

  21. Dudo, samo da te pozdravim pa krecem sa „nocnom“ smenom i citanjem tekstova….jos se organizujem, tek sam se vratila…uzelela sam se mojih noci, i mira za citanje…kod nas skola pocinje tek 14.9, tako da sam od tada ponovo u svom starom ritmu…zelim ti lep vikend i veliki pozz

  22. ja, pravo da ti kažem, mušterijama samo gledam da vidim leđa…nema šta da mi priča…a da pokušaju, pokušavaju brate mili…neću moći da dođem za dva sata, moram da idem…stop! Dođi za tri, za pet, dođi sutra, ne zanima me…nemam ti ja živaca da pričam sa svetom 😦 Dođeš, kupi, idi 🙂

  23. *Zih, ne znam čime se ti baviš, ali su ljudi strašno teški, kada je zlato u pitanju. Moraš da im titraš, češkas, keziš se, smeškas, pričaš i naravno slušaš i to dobro načuljenih ušiju, sve zarad toga da bi kupili i opet se vratili! Tako se stiču mušterije! Oni nama to kažu! Baš vole da dodju kod nas zato sto smo TOLIKO ljubazni i fini, pa nas preporučuju i drugima i tako to ide! Šta misliš da mi se baš uvek smeška i priča, aha, djavola, ali mora se, takva je politika RADNJE! 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s