DAN TUGE – 1. DEO

 

 

crna ruza

 

 

Na danasnji dan, bila je subota, 1989. godine. Muz i ja, sa klinkama, na moru u Istri, Katoro – Umag.

Posle deset godina kampovanja u Medulinu, dogovorimo se ma mamom i tatom, da prodaju veliku kamp prikolicu i da promenimo mesto letovanja. Moja deca su tada imala 10 i 6 godina. Sloze se oni i odaberemo bungalove u Katoru. Bilo je predivno. Puno sadrzaja za decu, bazeni, tobogani, a i more je bilo tu, nadomak bungalova.

Taj dan, ujutro rano, moji roditelji su krenuli na put ka Medulinu, usput svratili u Brezice da kupe nov prozor za kamp prikolicu, da je prodaju ispravnu.

Plan je bio da, svrate u Umag da vide nas jer smo mi sledeceg dana, u nedelju, trebali da krenemo u NS, a oni ili da ostanu kod nas da prenoce ili da nastave za Medlin.

Muz je sa decom otisao na bazen a ja ostala da pakujem stvari u kofere, da imamo dovoljno vremena da se druzimo sa mojima, kada stignu u popodnevnim satima. Culi smo se prethodno vece i tata je rekao da krecu oko 4, kao i obicno. Pozdravili se i naravno zelja za srecan put i polaganu voznju.

Pocela sam da pakujem stvari tu, iza osam ujutro, kad poče neki nemir da me hvata. Ne mogu da objasnim sta se desava. Setam ja ispred bungalova, ljudi se polako bude, a ja krecem do „centra“, odnosno raskrsnice, gde treba da docekam roditelje. Prolazim pored prijateljicine terase, ona u cudu, pita me gde sam krenula a ja joj odgovaram da idem da cekam moje. Ona pita, pa kada su krenuli a ja, kazem u 4. Ona u cudu. Pa, kako da stignu u 9 ujutro. Ja slezem ramenima i nemam odgovor, ali znam da nesto ne štima i da ne mogu ništa sa sobom, sem da ih cekam.

Oko 11 h, dolaze moji da se dogovorimo za rucak, a ja bleda ko krpa. Muzu nije jasno sta mi je i pokusa da me smiri, al ne vredi. Nesto su oni jeli, ja ne mogu. Zovem sestru oko 2 popodne, cisto da cujem da li su se javili mama i tata od negde. Dobijam odrecan odgovor, medjutim, sada i sestra malo u brizi, mada sam ja bila jako mrtva hladna i nisam zelela da je uznemirim.

Veza nas i roditelja je bila strašno jaka. Svaki dan smo se videli i još culi milion puta telefonom. A oni su znali da se javljaju  u toku puta, baš iz razloga sto su uvek vozili i nekoliko naše dece. Uvek, sem ovoga puta!!!!

Setam ja i cekam. Oko 6 sati, njih još nema, ja ponovo zovem sestru, sad već besna, sto se roditelji ne javljaju.

U medjuvremenu, moj zet, radi u radnji, dotrcava mu kolega i saopstava da je cuo da je Miodrag Gligorijević poginuo u saobracajnoj nesreci kod Bele Crkve. Zet kaze da nije to ćale, jer su oni otišli u Istru. Medutim, nije mu djavo dao mira, zove SUP, ovi nemaju pojma nego ga savetuju da zove duz auto puta sve  milicijske stanice i tako stigne do Zagreba, te su ovi potvrdili da je istina da je POGINUO NAS TATA a mama je ziva i smestena u bolnicu u Novom Mestu a saobracajka se desila blizu, kod mesta koje se zove Bela Cerkev.

Nastavak price: Sestra isto u nemiru, dolazi do radnje, vidi zakljucano, srce pocne da lupa, muž joj otvara ali ona nije još spremna da sazna istinu. Posle par minuta šok!

Trci kući, znajuci da ću ja ponovo zvati, da mi spremi priču jer zna da nas sledeći dan ceka put do kuce, sa decom, naravno.

I zovem ja u 7 i pitam da li su mama i tata zvali, na sta mi ona odgovara: Da, zvali su, ostali su u Ljubljani, nesto im se kola pokvarila, pa su smesteni u hotel, a vas su pozdravili i rekli da putujete kući, nećemo se sresti. Ja, donekle poverujem u tu pricu, pa uvece ponovo zovem i javlja se njihov prijatelj na telefon, kaze da su sestra i zet otišli preko kod komsija da se pozdrave, jer ovi krecu na more! Kazem ja, zvaću opet. Eto, nijsam imala mira, jednostavno!

U to vreme, moji su već bili u avionu za Zagreb, stigli, prebacili se do bolnice, kod mame, videli je, onako jadnu, izlomljenu, i objasnili joj da je tata isto u bolnici, ali na drugom odelenju. Mama je celog zivota imala strah od zajednickog putovanja sa tatom, da im se nešto ne desi, da nas dve ne ostanemo bez oba roditelja.

Nisam ja zvala vise sestrin stan. Ujutro, rano, ustanemo, krenemo na put, a moj muz predlozi da svratimo u Ljubljanu da vidimo moje. On je sluzio vojsku tamo, pa poznaje svaku kuću a zna i gde je BMW servis. Stigosmo mi do tamo, udje on da pita za kola NS registracije. Oni kazu nije bio, normalno, ali imate tu preko hotel pa zovite   AMS, mozda su kod njih. I umesto AMS, on je zvao sestrin stan u kome je i dalje bio onaj nas prijatelj, koji, sada nije imao gde i ispricao mu celu pricu. Ja dotle u kolima, spremila deci dorucak, a muž dolazi sa moje desne strane. Gledam ga, a on se muči, drži bradu da mu ne drhti. Ja se odsekla. Ne osecam nista, cujem samo srce kako tutnji. Pitam ga sta zna a on: znam samo da su  imali saobracajku i da su tu blizu u Novom mestu. Znala sam da laze, ali… treba izdrzati još do tamo, nekih pola sata ili krace.

Stizemo ispred hotela Žusterna  u centru. Taman je sestra cula od prijatelja da smo krenuli prema njima i srecemo se. Izlazim iz kola i placem, idem prema njoj, grlimo se i pitam je KOGA SMO IZGUBILI? Ona jeca i kaze: TATU!

Onda smo svi postali jedna uplakana gomila. Malo se sredjujemo, odlazimo kod mame u bolnicu, ona pod jakim sedativima, uglavnom spava. Progovaramo po koju rec i onda zaspi. Sredili smo sve papire za tatin prevoz do kuce. Lekare i sestre molimo da mamu lazu da smo bili vec nekoliko puta, ali je ona spavala. Sestra i zet i nasa deca odlaze avionom u popodnevnim satima, a nas dvoje nastavljamo put, po najvecom vrucini. Ja u polunesvesti. Placem, kukam, vatam se za glavu, ocajna. Pa sto pitanja, bez odgovora.

Tata je krenuo da obilazi kolonu vozila, racunajuci da ce ga neko propustiti da se umuva, ako naidje neko iz suprotnog pravca, ali djavola. Naišla je cisterna, koja je bezala u svoju desnu stranu, ali, na zalost, nije imala gde, jer je sa desne strane bila  padina. I sudar! Tatine strane nema, a mama je sedela iza njega, posto je prednje sediste bilo oboreno i na njemu onaj prozor za kamp prikolicu.

Sutradan tatina sahrana, uvece, sestra i ja sedam u avion i nazad kod mame u Novo mesto. Tamo smo stekle jednu divnu prijateljicu, seficu recepcije u Žusterni! Prijateljstvo, koje traje i danas.

Naseg tate nema 20 godina, ali nema dana da ga se ne setim. Bio je, zaista, jedan divan covek. Vrlo razuman, komunikativan, voleo je sto ima baš cerke, voleo je svoje unuke, znao da se igra sa njima i da zaista uziva u zivotu. Imao je 63 godine kada se završio njegov zivot!

Vracam se samo na kratko na pocetak price. U vezi onog mog nemira, htedoh da vam kazem, da se saobracajka desila u 09,20 minuta i da moj nemir nije bio za dzabe! Imala sam neki predosecaj, ali naravno, nisam znala sta ce da se desi! A desilo se najgore, moguce!

Kazu ljudi, kada su veze medju clanovima porodice tako jake, onda je jaka i intuicija!

Slava ti ćale moj!

Nastavak, tj 2. deo, za dve nedelje!

Advertisements

Аутор: dudaelixir

Čitaj blog, pa ćeš saznati sve o meni!

19 мишљења на “DAN TUGE – 1. DEO”

  1. *Sarah, strašno je to, ali, vreme cuda cini. Tada sam mislila da nema smisla ziveti dalje i kako bez njega… a imala sam svoju decu! Sada je mnogo lakse i prosto mi je krivo sto mogu vrlo mirno da pricam o svemu. Ipak, 20 godina je ucinilo svoje! Sva sreca!

  2. I meni je umro otac pre 3 godine i kada se to desilo ja sam bio u Beogradu na nekom seminaru. Te noći nisam mogao da spavam, bilo mi jako teško, neka trema me obuze, nespokojstvo, onda zazvoni mobilni telefon. Videh moj stric. Znao sam. Nije bilo potrebe da se javim. Stric me nikad ne bi zvao u to doba da nije nešto strašno. Krenuh da plačem pre nego što se javih.

    Neka im je večna slava !!!

  3. Ne,ne,vreme te ne tera na zaborav,vec samo na pomirenje sa situacijom…

    Meni je pre 3,5 godine umro brat,nazalost…jako mi je puno znacio…

    Cini mi se,da je moj zivot i dalje bez njega glup i da nema smisla…

    Ali tu su moji rotidelji i zbog njih se borim..

  4. *U.M. dobro došla na moj blog! Bolje da si pronašla neku veseliju temu, ali, nevolje spajaju ljude! U pravu si, ali ljudi pričaju da vreme leči rane! I u pravu su, zaista. Mojih nema 20 godina i srećom, ne boli me više tako jako to što ih nema. Inače, da je bol ista, kao tada, verovatno bih se ili ubila ili poludela! Jako mi je žao sto si ti ostala bez brata i razumem te sto se tako osećaš! Moraš dalje, nema ti druge, zbog sebe i roditelja! Moraš sebi pronaći utehu! 😦

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s