DETINJSTVO

Danas je peti dan od kada je Brane imao saobracajnu nesrecu! Posto se njegovo zdravstveno stanje nije pogorsalo, to znaci da ide na bolje, zar ne?

Ovih dana je bilo tesko ziveti, normalno. Sve sto sam radila i na poslu i u kuci, bio je upropasceno,zato su misle bile sa njim, u bolnici. Kako smo se svi dogovorili da cemo imati samo lepe misli u vezi njegovog oporavka, onda cete biti uskraceni za detalje.

Ono sto sam zelela da vam kazem, to je u stvari, koliko smo se mi malo poznavali.

On jeste rodjen u Novom Sadu, ali je, jos kao jako mali, otisao sa svojima u Novi Travnik. Moj stric je tamo dobio posao, kao pravnik, u fabrici oruzja Bratstvo. Strina, po majci Nemica, bila je profesor nemackog jezika u osnovnoj skoli. Uh, to se zove nastavnik nemackog jezika. Njega jednog su rodili. Bio je dobro dete, ali raznoraznih interesovanja.  Poceo je da se bavi biciklizmom. Imao najbolje bicikle i uzivao u njima. Pored svim mogucih sportova, bio je i odlican djak, sto strini i stricu nikada nije bilo jasno KAKO?, kada nikada nije ucio. Stric se hvalio. BIO JE PAMETAN NA TATU,  a strina je podrugljivo komentarisala: DA, DA, SIGURNO, SAMO JE TATA PAMETAN U FAMILIJI! Bilo kako bilo, jos od osnovne skole, Brane je govorio da ce biti doktor,kada poraste.  U Travniku je upoznao i planinu. Bilo mu je interesantno da sa ocem pesaci, razgleda i upoznaje prirodu. To mu je bila druga velika strast. Planinarenje. Isao je i u neke exspedicije i pentrao se po silnim planinama.

2720428690041503539cHMGyH_ph

Motori su bila treca njegova strast. Vozio je oprezno i pametno.

Mi smo ziveli u zajednickom stanu sa babom i dedom, sa tatine strane, tj. njegovim roditeljima. Nismo bili besni, pa nam ni kuca nije bila tesna. Svako je imao svoje, ali je bilo vrlo interesantno, kada su nam stizali Bosanci, kako smo njih zvali.

To se onda pravilo veliko spremanje, mesili se kolaci, bas koje Brane voli, sve je moralo da bude zategnuto i organizovano tako, da njima bude lepo. Mi smo bili klinci. Brane je dve godine mladji od mene, a godiste moje sestre. I tako, Bosanci bi obicno stizali kasno, nocu, verovatno krenuvsi na put, posle posla. Brata nikada nismo videle uvece, jer smo vec uveliko spavale, ali smo zato pravile planove kako cemo ga videti ujutro. Svi smo se stideli. I on i nas dve.

Prvo bismo vikale mamu, virile iz sobe i cekale da nam mama javi, da li je On ustao. Ako jeste, onda bismo se oblacile dva sata, kako bismo „izbegle“ susret s bratom. Mislim da je njemu bilo teze, jer je sam i muskarac, a nas dve. Konacno bi nas mama izbacila iz sobe, gurajuci nas prema sobi gde je cekao brat. I tako bismo nas dve, jedna drugu, gurale, koja ce prva da udje u sobu i da se s njim pozdravi. „Zdravo“ – „zdravo“! A, onda bi svi matori u glas: A da se poljubite? Tooooo je bilo najteze, jer Brane nikako nije voleo da se ljubi. Uf, strasno! Cmoknule bismo ga u obraz, samo po jedanput i begaj iz sobe. I sve u svemu to bi skoro bilo sve od nasih susreta. Toliko smo svi bili stidljivi, da smo se samo gledali i smeskali. I onda bi se oni spremili, otisli u grad i u obilazak ostale familije. I tako godinama.

Padobranstvom je poceo da se bavi, cini mi se, negde posle srednje skole. Strina nije smela da zna za to. Stric ga je podrzavao, sta ce. A kada je trebalo da upise fakultet, niko ga nije ni pitao sta ce upisati, jer se znalo – Medicinu.

I vrati se on sa upisa. Kaze: Ja upisao elektrotehniku? – Kako crni Brane elektrotehniku? Pa, kako, zasto? svi se pitali, a on sam odmahivao rukom i slegao ramenima. I zavrsi on elektrotehniku u Sarajevu. Te godine, studiranja, njegovima su jako tesko pale,  jer je fakultet bio jako tezak i bilo je puno obaveza, pa su ga vidjali samo „na kašikicu a tako i culi, telefonom“.

Sa svojom zenom je sedeo u skolskoj klupi, cupkao je za kikice i ni sanjao nije da ce jednoga dana biti njegova supruga. Ljubav se desila, vencali se ali su ziveli odvojeno. Ona je, kao farmaceut radila u rodnom Travniku a on je dobio posao u Sarajevu. Rodilo se i prvo dete, sin. Ona zivi kod njenih, on u Sarajevu i vidjali se vikendom. Onda im se desio kredit, pa zidanje nove kuce, pa njen prestanak rada u Travniku, preselenje u Sarajevo i posao na odredjeno vreme. I drugi sin. Tako su ziveli par godina, do rata. Onda je ona dosla ovamo, u Novi Sad, kod nas u vikendicu, odnosno u kucu nasih roditelja. Pomagali smo im u vreme kada je on ostao u Sarajevu da cuva kucu, a ona sa dvoje dece, od 7 i 8 godina, kod nas. Pronasla je posao u struci, preselila se u podstanarski stan. I njemu smo slali pakete u Sarajevo. Znate svi, kako je bilo tesko. Stric i strina nisu hteli da se sele ovamo, dok im je sin tamo. Oni su se tek namucili. No, rat je prestao, hvala bogu. Posle pet godina, od dolazi ovamo da vidi svoje momke i suprugu.Sreca, radost. Decije stvari, koje su ostale u Sarajevu, nisu mogla da nose njihova deca. Oni su sada momci, zdravi i pravi.

 

Vracam se na detinjstvo. Njihove posete su bile nekoliko puta godisnje i to po nekoliko dana. Sve u svemu, malo smo se vidjali. Narocito kada je pocela skola. Mi smo slusali o njima, pitali babu i dedu kako su, sta rade i sta radi Brane. Culi se i telefonom, naravno.

Nase intenzivnije druzenje je pocelo, tek, godina posle rata, kada je on poceo da dolazi cešce.  Dobio je i drugi posao, pa cak bio i u Libiji jedno dve godine. Znaci, Brane i njegova zena, ceo svoj brak, prakticno, zive odvojeno. Ali, to nije umanjilo njihovu ljubav. Svaki njegov dolazak je za njegove, slavlje. Snajka voli da kuva, da lepo sve aranzira, pa onda sve to prodje kao da je neki praznik. I tako, godinama. Pre nekih desetak dana, kaze ona, porucio je nove skije. 😦 Godisnje odmore, uglavnom, provode na usamljenim mestima, pored jezera, gde retko ko dolazi. Zna Brane sve staze i bogaze i sadasnje i bivse drzave. Onda odu na more, ali sve pod šatorom. Oprema, sve pod konac. On drugacije ne zna. Tako njemu padne na pamet, na primer, 31. decembra, zgragi sator, opremu, klopu i ode. Kaze, ne znam kada cu se vratiti. I zena i deca cekaju, cekaju, kad, eto ti njega posle 7 dana, cio i veseo, lepsi za jedno iskustvo i srecniji.

Znam brate, ako ovo budes ikada procitao, zezaces me u zdrav mozak: Pa da, nisi mogla bez mene, jel sestro, mene ti?

Jako mi nedostaju njegova pisma puna zezancije i crnjaka. Pre jedno dva meseca, bila sam nesto bolesna i napisem mu pisamce i na kraju kazem: Ajd, cao, odoh da umrem, tako se lose osecam! A on mi odgovori: Nemoj sestro, cekaj sledeci vikend, da se ne trosim dvaput!

Eto, takav je on! Bice dana, pisace on meni!

Advertisements

Аутор: dudaelixir

Čitaj blog, pa ćeš saznati sve o meni!

23 thoughts on “DETINJSTVO”

  1. Dosla sam da vidim kako je Brane? Vidim da ce biti dobro, samo da tako ostane, treba dana i sve ce doci na svoje….videces Dudo bice tako. Napisala si prelepu pricu-pismo. Osmeh od uva do uva si mi izmamila i malo i rastuzila. Nedaj se samo pozitivno misli i neka njegovi sede kraj njega i pricaju mu sto vise, bodre ga tiho, on sve cuje… radila sam na takvom odeljenju, znam sta su mi pacijenti pricali… znam da vam je tesko, strepnja i nada,nije lako ali bice sve dobro…
    pozz

  2. Ta man’te, ne damo se lako mi bosanci, uključujući i našeg Brana!:)
    Biće sve dobro, držim fige. Priča je odlična, prepuna ljubavi.

    a planine sam: prepoznala:)

  3. Pozdrav Dudo,
    bas mi je zao zbog vaseg brata ali verujem da ce prebroditi tu tesku nesrecu .Evo vaseg pisem malim umesto da budem na ti – salim se ali nekako sam navikla na vi pa se tako i prijatnije osecam. Gledam vas post od pre par dana i kao da ste naslutili… Nazalost…
    Zelim mu da se oporavi, sto pre i sto lakse.
    A sto se knjige tice autoru je drago da je pomogla a i meni naravno (moram malo da se ponosim muzem – zasluzio je).
    Toliko za sada, vidimo se na terasi sutra sadim cvece pa cemo se verovatno sresti.
    Pozdrav od nas cetvoro!

  4. Dudo, ja ti nisam dobar sagovornik na ovu temu, ali kako sam razmišljala za svoje dete, razmišljam i o tvom bratu….mora to da bude dobro…i nikako drugačije.

  5. *Saro i ja sam cula od Dače Ikodinovica, koga su drzali u dubokoj komi mesec dana, da je sve cuo sta su mu pricali: i zena i sestre i doktori. Narocito ga je nervirala zena koja mu je stalno jedno te isto ponavljala. Naravno, smejali smo se na njegove komentare da je hteo da je otera u pm, koliko je bila dosadna ali nije bio u stanju nista, tada, da uradi. 🙂

  6. *Sanja, prva moja misao posle vesti o saobracajci je bila ta, da sam prizvala … Medjutim, posle sam sebe ubedila da ja to ne bih nikada uradila. To je bio nas sistem zafrkancije. Svasta smo jedno drugom radili i govorili. Knjiga od Podbari je super i zao mi je sto nisam mogla vise toga da prepisem. Hvala jos jednom i autoru i tebi. Bas sam se pitala kada ce cvece osvanuti u zardinjerama, ali sam isto, bila svesna da se nema kada! Pozdrav svima! Vidimo se! 🙂

  7. *Zih, hvala ti sto si se javila i hvala ti na recima podrske. Tebi je sigurno mnogo teze, ali ide na bolje, hvala bogu. Mora, samo guramo, guramo bez osvrtanja! Pozdrav draga! 🙂

  8. *Bensedin, Charolijo, Zmajce i ja znam da ce biti dobro. Samo treba neko da ga malo prodrma. Mnogo se uspavao! Nece čak ni da diše svojim plucima! Uh, kad ga dofatim! 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s