SECANJA…

Proslo je od tada pedeset godina, ali ni jedne od njih, nisam zaboravila sajam, iznenadnu bolest i boravak u bolnici. Imala sam samo,  malo manje od, 6 godina.

I svake godine, pre te, 1959. godine, jedva smo cekali maj, kada se u nasem gradu odrzavao Poljoprivredni sajam.  To je bio poseban dozivljaj. Mama je sasila nove mantile sestri i meni, lepo smo se svi doterali i pravac sajam.

Nisam bila neko nezgodno dete, za razliku od moje sestre. Bila sam prilicno mirna i poslusna i relativno zdrava. Bilo je par puta nekih gnojnih angina i to je sve. Nisam bila cak ni placljiva, verovatno iz inata, koji sam, najverovatnije, nasledila od majke.

Stigosmo na sajam. Puno sveta, traktori  postavljeni, mi se veremo po njima, pljuste fotografije. A mene neki „pundravci“ spopali, pa se stalno nesto česem, čas po kolenima, pa malo po laktovima, pa po rucnim zglobovima. I nije to bilo nista tako strasno, sve dok nismo stigli kuci. Kada smo se poskidale, mama se izbecila kada je videla sve moje zglobove. Bili su crveni i oteceni. Odmah je usledio tatin razgovor sa prijateljem lekarom u decijoj bolnici. Spremili se i za čas se nadjosmo u njegovoj ordinaciji.  Pregledao me je i saopstio da moram ostati u bolnici, jer sam najverovatnije zapatila upalu zglobova i sum na srcu. Boze, kakva je to bolest koja svrbi, pitala sam se tada.

I ostadoh ja, sama sa sobom, u sobi sa jednim krevetom, prozorom koji nije imao pogled,  jer su bila zamucena stakla, jednom stolicom i jednim malim lavaboom. Kao robijas! Kazali su mi da je to IZOLACIJA, dok se ne konstatuje tacno od koje bolesti bolujem. Strasno za jednu malu devojcicu, koja je samo, par sati pre toga, bila vesela, skakutala po traktorima, smejala se sa svojom sestricom, mamom i tatom, jela svilene bonbone i sisala lule od secera.

Prva noc je bila jeziva. Cuo se plac dece od „tamo negde“ a mene skoro, svi i zaboravili. Vrata zatvorena ceo dan, da slucajno bolest ne pobegne kroz hodnik pa uleti u tudje decije sobe.

Sledece jutro su me odveli da mi izvade krv. Nisam plaka, ni tada. Bila sam junak, govorile su tete u belim mantilima. Onda me je pregledao neki novi cika doktor i opet me sproveli u moju ćeliju. Samo sam mislila na to da me puste medju decu, da ne budem toliko sama i zaboravljena.

I sledeceg dana, odveli me u sobu sa jos troje dece. Tamo me je cekala i moja natkasna sa nekim igrackama, koje su mi poslali mama i tata. Bila je tu  jedna bojadisanka sa Patkicom Zutkicom, boje, i mala roza lutkica.  Tih godina, bile su u modi velike italijanse lutke, koje nam je tata doneo iz Trsta. Moja je imala belu kosu a sestrina crnu i govorile su MAMA kada se okrenu sa stomaka na ledja. Visine su bile, recimo, meni do grudi. I bile su moderne male roza lutkice, golišavice, jedno deset santimetara velicine. I to bi bilo sve od igracaka. Naravno, nije bilo primereno donositi loptu u bolnicu, pa je izbor bio prilicno mrsav.

I tako, poceli su moji bolnicki dani, sa opisanom dijagnozom. Bio je maj, park ispred bolnice i negde u daljini cula su se deca kako se bezbrizno igraju, Svaki dan sam dobijala peniciline,  dva puta dnevno. Posle kratkog vremena, posto na guzovima nije bilo mesta, cekala sam svoju porciju, sa zadignutim nogavicama, na maloj decijoj stolici. Boce sam dobijala napred u butinu. Sestrama je bilo jako tuzno sto sam bila tako dobra i tuzna i sto sam uvek tako cekala svoju bocu. Bila je jedna teta koja nikako nije mogla da mi da bocu jer je bila jako osecajna. Bile su i druge, jako slatke i pazljive, ali su jednostavno, morale to da urade, naravno, za moje dobro. Svakih nekoliko dana su mi vadili i krv. Isto tako, kada bih usla u laboratoriju, popela bih se na stolicu, zasukala rukav i uvek bi mi to jedna ista sestra radila.

Nju nisam zaboravila nikada, zato sto je bila izuzetno draga i mila i imala je velike sike a bila niska rastom. Imala je frizuru kao Princ Valijant. Ista takva je bila i posle dvadesetpet godina, kada sam joj rekla da je se secam iz decije bolnice. Nije mogla da veruje, ali, kaze, poznato joj je moje ime i nesto u mojim ocima…

Mama i tata su mogli da mi dolaze u posetu samo preko dugacke terase, ali nismo mogli da se dodirujemo. O, kako mi je to nedostajalo! Obicno su dolazili u neko vreme, verovatno pre podne, posto je njima sunce bilo iza ledja a meni je islo u oci, pa su mi s toga uvek bile pune suza pa su mi mama i tata doneli suncane naocare da ih lakse gledam (smrc, smrc!). Kako su to bili teski momenti. Videla sam tada i ja maminu facu kako se borila da ne zaplace. Borila sam se i ja, ali suze nisu uvek htele da me slusaju. Bila sam jaca, nisam im dala da kliznu iz oka.

Jedan dan, neko me je vikao od dole. Bila je moja baka, koja je stanovala u drugoj kuci od bolnice i kod koje sam ja provela jako puno vremena. Iskreno, ja sam joj bila mezimica, dok je sestra bila jako vezana za roditelje i mnogo se derala kada njih  nije bilo. Pored bake je stajala moja mladja sestra i jos nesto crno malo dlakavo, za koje nisam znala sta je. Sutradan mi je mama objasnila da je Nana imala jagnje,koje je spavalo kod nje u krevetu i vodila ga je kao kuče po celom gradu, sa sve crvenom masnicom i zvončićem oko vrata.

Ona mi je cesto dolazila u dvoriste i mahala mi.  Svako posle podne, izvodili bi nas na terasu, kada je bilo lepo vreme. Mi smo morali da ponesemo svoje stoličice i onda smo pravili priredbu. Svako je morao nesto da otpeva ili odrecituje. Ja sam bila jako stidljiva i to mi je uzasno tesko palo, ali sam odradila „domaci“. Bila je to uvek, jedna te ista pesma, sa rukama na ledjima i bradom na grudima. A pesma je bila u duhu pionira: Marama se svetli, oko naseg vrata,…..tralala, lala…. Ma, ne secam se vise reci, a i bolje.

Jednog dana, moj teca mi je napravio kolica od drveta, sa pravim tockovima, za onu moju malu roza lutkicu. Bio je i mali jastuk i jorgancic,  unutra. Bila sam jako ponosna na njega i na svoju igracku. Onda su resili da me premeste u drugu sobu i za vreme premestaja, neko mi je maznuo kolica. Strasno sam bila besna. Sestre su pretrazile natkasne ostale dece, ali kolica nisu pronadjena. E i tada se kralo. Pomagala sam sestrama tako, sto sam hranila bebe. Drzala sam im flašice dok ne posisaju onu retku kašicu iz nje. Jadne bebe, mislila sam, kako je tek njima tesko!

I tako, proslo je 6 dugih nedelja, dok nisam izasla iz bolnice, zdrava i oslobodjena fizickog do sedmog razreda osnovne skole, sto mi je sasvim odgovaralo. Ali, u sedmom, morala sam da nadoknadim sve ono sto sam propustila u prethodna dva razreda.

I danas, kad cujem gugutku, setim se mog zatocenistva u bolnici. Kakve traume ostaju u nasim glavama kada nas tako, surovo, odvoje od najblizih, a imala sam samo 6 godina.

zelena pticica

Nije ovo jedino moje bitisanje u bolnici. Posle ovih sest nedelja, uskoro sam isla na vadjenje krajnika, koji su u stvari i izazvali upalu zglobova i sum na srcu. I to je bilo jako traumaticno i nadasve, bolno. Tada se deca nisu uspavljivala vec su im se vadili krajnici na zivo. E, tu vec nisam pokazivala znake inata, nego sam se derala, jer nista drugo nisam mogla, vezanih ruku i nogu. Strasno! Koliko je danas lakse! Uh!

I u petom razredu osnovne skole sam zaglavila bolnicu, na nedelju dana, zbog toga sto nije htelo da mi stane krvarenje posle jednog vadjenja zuba.Svasta. A to sam nasledila od tate.

No, sve ovo sam ispricala zato sto me mesec maj, Sajam i gugutke, podsecaju na te tuzne dane moga detinjstva. Jednostavno, to je moralo da izadje iz mene.

Advertisements

Аутор: dudaelixir

Čitaj blog, pa ćeš saznati sve o meni!

18 thoughts on “SECANJA…”

  1. I ja sam potisnula ovakava secanja, svaka cast kada ga se seti!
    Pokusavala sam i ja dok sam citala tvoja secanja, ali ne ide, znam da sam bila u bolnici, ali koliko i kako je bilo, ne znam, sve sam zaboravila, svesno ili nesvesno…….

  2. Strašno je šta se detetu u tim godinama sve mota po glavi u takvoj situaciji. Pogotovo to prvo veče. Jezivo je to. Nije ni čudo što su sećanja ostala, i to u detalje. Nikad nisam bila bolnici, ali su jednom doktori pričali da ću možda morati. Srećom, nije bilo tako, ali se odlično sećam svake njihove reči i šta mi se sve motalo po glavi tada. Isto sam imala 6 godina.

  3. *Magi draga, hvala ti, ali ja ne potiskujem takva secanja, nikada. Naravno, kada se prica o bolestima, ja ispricam sta sam dozivela I ko zna, kakva bih „ispala“ da nije bilo te bolnice. Mozda bih bila malo veselija ili tuznija, ko zna! 🙂

  4. *Zelena, ja se uvek setim svega kada dodje sajam i cujem gugutke, mada i samo gugutke. Strasno ih ne volim, zbog gu-gu, ali golubove redovno hranim i pojim vodom, na mom simsu! 🙂 Pitaj mamu da ti sve opise u vezi tvoje bolesti, moraš da znaš, ako budes imala svoju decu a i zbog sebe same!:)

  5. *Milana, cika Ivo Andric je to dobro konstatovao! Na zalost, zivimo i sa ruznim i sa lepim secanjima. Da nije njih, bili bismo prazni. Ko zna zasto je to dobro? 🙂

  6. *SVIMA: Setih se danas jos jednog podatka, vezanog za moj boravak u bolnici. Imala sam potajnu zelju i pre bolnice, da budem balerina, mada nikada nisam ni krenula u baletsku skolu. I tako sam sve u sobi lagala da sam balerina i folirala istu. Noge sam postavljala kao prave balerine u pocetnom polozaju. Ne znam kako se to zove, ali onako peta pod pravim uglom desne noge, u odnosu na levu. Mislim da se zove „plije“!:)

  7. Kako si ti bila hrabra djevojčica!
    Mene bi, u toj situaciji, garant morali vezati da ostanem.
    Imala sam jednu komšinicu koja mi je jednom rekla kako su mene našli u kutiji ispred zgrade i da će jednom neko doći po mene. Ja nisam govorila o tome, ali taj strah da će me ostaviti samu bio je jači od mene goooodinama. I sad se stresem kad se toga sjetim.

    Bože kako djeca pamte sve i kako mnogo toga probudi dijete u nama.

  8. Dudo toliko si lepo opisala događaje i svoja osećanja, da su mi malo oči zasuzile.
    Ja nikada nisam bila u bolnici, ali mnogi meni dragi i bliski jesu, i bolnice su mi uvek tužne
    Jako, jako dobar post

  9. *Dollybel, bila sam, stvarno hrabra. Ne znam, verovatno zato sto se ja nisam lose osecala. Boce jesu bolele, ali sam ja to sve podnosila stisnutih zuba. Valda sam mislila da tako treba!:)

  10. *Maki, prijaju mi pohvale, narocito od starih blogera 😉 Spremala sam se cele nedelje da na to sve napisem, ali sam nesto bila u stisci s vremenom. Izgleda da sam potrefila trenutak! 🙂

  11. Uf, jezim se od same pomisli na to! 😦
    Ja prosle godine bila s mojom Masom jednu noc, doslo mi da puknem od muke dok sam je gledala onako vezanu na one infuzije, uzas. Mogu misliti kako ti je bilo samoj.

  12. *Sanja, hvala bogu, moja deca nisu imala ta iskustva dok su bile male. Sva sreca sto sam ja bila tako dobra i verovatno razumna, pa sam sve to izdrzala. Secam se sebe kako sedim, na krevetu i blenem po sobi u kojoj nije bilo nista. Nisam smela ni da provirim napolje da me ne izgrde. Sestra me je vodila u wc, tu pored moje sobe. Uh, strasno! 😦

  13. Draga Dudo, prelepo si sve opisala tako zivopisno da sam bas zaplakala i u grlu me je steglo… Mala i hrabra devojcica. Tvojoj mami je bilo uzasno tesko i kako je tek ona bila hrabra kad je uspevala da ne zaplace pred tobom da te jos vise ne rastuzi…
    Hvala Bogu da mi sada mozemo uvek da budemo sa nasom decom, bezoobzira na bolesti…

    * Moj otac je bio na sajmu, moracu da ga pitam kako je ove godine bilo…
    Inace deda i baka su dolazili svake godine.

    Pozz

  14. *Saro, hvala ti! Nisam ja tada mislila kako je mami, ali je sada razumem, jer imam svoju decu! Na Sajam je idem, vec godinama. Kada su deca bila mala, tada su posete sajmu imale smisla. Konji, krave, koze, jarici, telad, zbog njih smo išli! Ima nesto u tom Sajmu! Pozitivna energija, sigurno! 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s