Put u Cerkno (zamalo crkno)

Toliko sam besna da ne mogu da opisem! Sinoc sam napisala post o ovoj temi, kad iskoci mi neko obavestenje da ga otvorim. I morala sam to da uradim. Ma, obavestavaju me da je vreme za placanje interneta (koji sam u medjuvremenu uplatila), pa sada kliknite ovde da se vratite na prethodnu stranu. Klikcem ja i misem i grlom ko sivi soko, al nece, mamicu mu! Na jedvite jade, vratim se na post, kad ono, obrisano sve, sem  naslova. Ajoj, boze ima li te, sat vremena sam cukala, razmisljala, da bi izgledalo lepse. Jedva sam zaspala od besa. Ne mogu da verujem sta se desilo.

Znaci, od pocetka.

 

Mahlatin post me podsetio na nase zimovanje, tj. put u Sloveniju. Nase drustvo, u kome je bio i jedan instruktor skijanja, predlozi da idem u Cerkno. Nikad culi, ali mu verujemo na rec.

 

Skupismo se ispred autobusa, ali sofera ni blizu. Vec smo trebali da krenemo, kad, eto ti starkelje, sede kose, sav razdragan upita nas gde se to ide!!! Mi u cudu, vadimo kartu pa vucemo prstom do Slovenije. Nikad ni bio , ni cuo za Cerkno, ali, instruktor ce ga voditi do tamo. Spakovasmo tonu prtljaga, ali i po autobusu, posto gosn Zika nije bas bio vican pakovanju zimskih kofera i torbi.  Prostor u zadnjim vratima je bio pun prtljaga, a i izmedju sedista, takodje. Krenusmo. Bilo je vrlo zanimljivo onima iz saraga da izlaze na piš pauze i kaficu. To im je bila dobra vezba za „plug“ na skijama., ili kako se vec zove, jer,  ja nisam skijas.

Doceka nas mrkli mrak u Ljubljani. Skrenuo Zika, samoinicijativno,  desno, i zavrsismo na parkingu. Mi besni, vicemo mu da je slep kod ociju, a on, mrtav hladan, vodi svoju politiku. Onda u rikverc na bulevar, vozaci iza nas trube, mlate rukama i skidaju mu sve po spisku. Onda Zile, greskom,  otvori zadnja vrata,pa  torbe pocese da ispadaju. Opet frka u busu. Pokupismo poispadale i krenusmo dalje. Iznenadi nas i sneg u sred Slovenije, zimi!  Zika se utrtao, a mi, naivni, ne kapiramo zasto.

 

Krenusmo u opasnu uzbrdicu. Sneg ko magicne krpe, pada li pada. Na putu jedno 15 – 20 cm. Naš bus brekće, muci se, prodje prvu krivinu, mi uzbudjeni, navijamo kao da je deda na maratonu. Krenusmo u drugu krivinu, autobus zabrekta, stade i poče da klizi u desno, prema rupi od mraka! Ja slogirana, samo buljim u rupu i ne mislim nista. Muz me zgrabio za rame i kaze da ce biti sve u redu. Aha, sve u redu, mozda u nekom drugom zivotu, ali, ako zavrsimo u rupi, tesko.

 

Stade matori, iz nepoznatih razloga. Malo naheren prema desnoj strani. Panika u busu, vika, cika. Jedan  glas drekne: Tisina, polako izlazimo napolje, samo se dobro obucite! Kada smo krocili na sigurno, konstatovasmo da nema sanse da bus nastavi dalje,  sve sa nama u njemu. Napravismo plan da, zene i deca krenu prema vrhu planine do neke zaravni, a muskarci ce „zanositi“ autobus u krivinama.

 

I tako, zene i nejac, krenuse u neizvesnost. Bez torbi, kapi za nos, maramica, sve to ostalo u busu. Jeza me prolazi i sada,  kada se setim svega. Plaseci se vukova, razgalamismo se. Jedino dete,  koje je plakalo u celoj druzini,  bila  je moja cerka. Malo je falilo da je istamburam, pred svima. No, umirim je da je sramota, da ima i mladje dece od nje , pa cute i šipče uz planinu. Hodasmo mi tako,  jedno sat i po , do nekog zaseoka. Zena od onog instruktora je bila sa nama, pa nas je hrabrila sve vreme    hoda,  da „nema jos puno“. Pokucasmo na neka vrata. Otvore nam dobri ljudi, prime nas u toplo, deci skuvase mleko, nama cajeve. Koje olaksanje. Pozvali smo hotel odatle, te su ovi poslali Janeza po nas. Ali, ovaj ne htede da krene a da prvo ne doveze nas autobus do gore. Otrca on u koznim cizmicama, a mi ga cekasmo. 

 

Posle jedno sat vremena, vratio se Janez,   peske. Kaze on, ne da mu Zika da vozi nas bus, jer je on ZADUZEN  za njega i boji se da ga Janez ne slupa. Ne treba da vam opisujem zensku reakciju. Psovke, pljuvacina, bes!

 

Odosmo mi u hotel, smestismo se, a nas autobus je morao drugim, mnogo daljim putem, do Cerknog.

 

Bilo je,  kako  je bilo, na ski staze nas je vozio Janez,  dok je Zika uzivao i divio se njegovim sposobnostima. Drugog vozaca nismo dobili pa su nam zubi cvokotali pri pomisli na povratak. Nikada nisam shvatila, kako ga nije bilo sramota da zimuje sa svima nama.

 

Pa dodje i taj dan, kraj naseg uzivanja. Svi pod „bensedinima“ (šatro), mirni od straha, krenusmo ka Novom Sadu!

 

Prva ostra krivina, ispod provalija koju smo videli, na zalost,  jer je bio dan, autobus iznad nje, a Zika pustio volan i viknuo: Ja ovo necu izvuci! Sta neces izvuci, majku ti jebem, dreknu moj kum,  koji je inace profi vozac i vrlo krupan covek. Hvataj taj volan i motaj! Prihvati se  i kum volana, pa zajedno iskobeljase autobus iz guste situacije. Ocitao mu vakelu kum, tako da je ovaj do Novog Sada, bio miran kao bubica. Stajao bi na svakoj pumpi, tj. kad god bismo pozeleli da to uradi.

Imali smo zelju da nase putešestvije damo u novine i obavestimo ljude, a onda, kada smo zivi i zdravi stigli kuci, zaboravismo na muke.

 

Bogami, za malo ne zavrsismo u Cerknom kao crknom. E, tako, dragi moji, ako krecete busom na zimovanje, raspitajte se da li je vas vozac ikada vozio po planini, jer, priznacete, vrlo je vazno.

 

Zika je bio ravnicarski vozac, pa smo ga i razumeli, jer za planinu treba, debelo iskustvo! Nije on bio kriv, naravno, jer uvek najebe sitna riba, u ovom slucaju,  mi!

 

Srecan vam put!

Advertisements

Аутор: dudaelixir

Čitaj blog, pa ćeš saznati sve o meni!

16 thoughts on “Put u Cerkno (zamalo crkno)”

  1. *Zelena, ne dao ti bog da imas takvog za vozaca! A sta smo sve mi njemu govorili, sramota me da napisem! I zamisli da ga nije bilo sramota da tamo zimuje 10 dana i uziva!

  2. Stvarno je moglo da zavrsi gadno. 😦
    Imali ste srece.

    *ja sam vozila samo po ravnici i kad sam se preselila u austriju, ravnice ima samo malo oko jezera, a sve ostalo su serpetine i sve u krug…hiihih….leti je uzivanje voziti, ali zimi…neeeeeee izludim svaki put…

    pozz

  3. * Sarice, strasno se bojim putovanja po zimskim uslovima, narocito kod nas u zemlji.
    Ali, priznajem, treba znati voziti u takvim uslovima. Nije lako po snegu i ledu i u ravnici, a kamoli u planiti. 🙂

  4. *Magi, bilo je kao na filmu. Same zene sa decom u planini. Meni zapusen nos, a nagib u pm. Ne mogu da disem, klinka se njari, uf. A onaj strah od klizanja autobusa u provaliju, to je neopisivo. Gledas kako klizi i nista. U glavi ti prazno! Tek posle te stigne!

  5. Dudo pises fenomenalno!!! Da napises neku knjigu sa takvim uspomenama??!!! Ja bi kupila, obozavam takve price!!!!! Puno poljupca is suncane Skotske!!!

  6. *Tain bo, drago mi je sto ti se dopada moje pisanije. Bogami, nekada sam puno putovala i ima raznoraznih uspomena i lepih i ovakvih, ruznih. Poljubac!

  7. E moja Dudo svašta li će tebe sve da snadje. Ja volim da se vozim autobusom i nikada ne razmišljam o tome da li taj uopšte zna da vozi kako treba. Putovala sam i zimi i leti i baš nikada nije bilo problema. Sreća moja. 😀

  8. *Charolijo moja, ja ne volim da putujem autobusom, ali mora se! Meni je muka kada me neko drugi vozi, tako da sam uglavnom kontuzovana od tablete protiv povracanja. To se odnosi i na auto. A onaj put je bio dozivljaj, ne bas prijatan. Sada mi se cini kao da sam sve to sanjala. Bese to pre 25 godina. Jao, al sam matora!

  9. *Advokatice, hvala, kao sto vidis, moja generacija je to mogla da priusti sebi, dok vasa, jako mi je zao, ali…tesko! Vidim po svojoj deci, na zalost!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s