TO JE BIO ZIVOT!

Godina 1980. Bice zapamcena po tome sto je umro ON, tada, nas voljeni i jedini vodja. Bice zapamcena i po tome sto je te godine moje starije, tada i jedino dete, napunilo prvu godinu zivota a i po tome, sto smo, familijarno,  sestra i zet, moj muz i ja, obavili „bracna putovanja“, krstareci po Grckoj.

Preskocicu smrt, zato sto zelim da ovaj post bude prijatan svima. Preskocicu i rodjendam mog deteta a zadrzacu se na krstarenju, jer to je i tema ovog bloga!

Kako smo se i sestra i ja udale u oktobru mesecu, doduse, razlicitih godina, a vremena, bar sto se finansija tice, bila divna, nas tata, koji je imao vec dobro razradjenu zlataru, resio da nas posalje na bracna putovanja. Kao! To je bio samo izgovor, jer smo i ona i ja, davno pre toga, bile na bracnim putovanjima. Ona u Tivtu a mi u Dubrovniku. Eh, to su bila vremena i to je bio zivot!

Pronadje nas dragi taja, divan aranzman, krstarenje brodom po Grckoj. „Hocete li deco, ili ne?!“

„Ne i necemo“!

I tako, krenusmo, avionom do Dubrovnika, negde pre podne, pa onda muvanje po istom, pa popodne do luke, gde je bio usidren nas brod. Bela ladja, najlepsa na svetu. Tako nam se ucinilo, tada, s neke visine, ne secam se bas gde smo stajali, ali je brod izgledao bozanstveno. Krenusno, onako nasmejani, uzbudjeni sa zeljom, da sto pre udjemo u njegovu utrobu. Naravno, gledajuci raznorazne filmove sa divnim brodovima, ocekivali smo, opravdano, da ce i nas tako izgledati! No, nije bilo bas sve tako, ali, bilo je, videcete…

Postavljene stepenice bocno, uz brod, kolona jedan po jedan, sa pasosima i kartama, pregledase nas i pustise unutra. Odmah smo dobili broj kabine i usmerise nas ka njoj. Otkljucasmo vrata i gle cuda. Mala soba 3 sa 3 sa po dva para kreveta na sprat, razmak izmedju njih metar. Kupatilo, sirine 80 cm, dugacko dva metra. Udjes, stanes, uzmes tus i tusiras se. Klonjara u levom cosku, ne moze da ti se desi da je promasis tusem. Nema kade, ne, ne. Sve se sliva u jedan cosak, jer je brod tako napravljen da, u slucaju talasa, sva voda odlazi sa broda, kao i ova u kupatilu. No, nije to sve. Zagusljivo unutra, a mi resili da otvorimo prozor. Najpre, skloni divnu perlonsku zavesu, roze boje, pa udri po kuki. Nece, neprijatelj, da se otvori. Nema obavestenje „Ne naginji se van“, zato sto i nije predvidjen za otvaranje. To nam je rekla nasa stjuardesa Lidija. Zaboravih, najvaznije, da vam kazem: brod je ruski i zvao se Armenija. Zvao se, jer ga vise nema. Posle naseg krstarenja otisao u staro gvozdje. E, da su nam to rekli pre puta, tesko da bismo se ukrcali. Elem, zagusljivo, em malo, nas cetvoro sa 4 kofercine, sa sve hoh i nobles garderobom, sto zbog barova, sto zbog balova, kocanja i ostalog. Naravno, bilo je tu i sportske garderobe za šipcenje u obilascima znamenitosti. Na razglasu ruja porucuje: Vecera u 8 i upoznavanje sa kapetanom i najvaznijim clanovima posade. Ju, mi se se ustrckali, sudaranje, cepanje, tusiranje, biranje garderobe, mirisanje, svako po svom, cirkus. I tako mi izjurismo iz kabine, jedni na jednu, drugi na drugu stranu, jedva se pokupismo i do sale za obedovanje. Kad tamo, sve proslo, samo smo rep videli kapetanu. S oprostenjem, zakasnili na prvu najznacajniju veceru. I ne samo to! Propustismo da sacnemo kapetana, da vidimo u cijim smo rukama. A vecera ljudi? Ne mogu vam opisati, koja je to rasturacina bila. Sest predjela, 6 glavnih jela, 6 deserata. Odvaljivali smo se od hrane, sve vreme, da vise to i ne spominjem jer me spopadne muka i posle toliko godina. Sve je bilo fenomenalno. Jedino sto se promenilo nasim ulascima u salu za klopu je garderoba. Kada su ostali videli da smo mi prilicno opusteni, opustili se i oni. Bilo je tu raznog sveta, raznih godista, iz raznih zemalja. Samo jos jedan par iz Zagreba je bio tako mlad kao mi, pa smo se s njima zdruzili prvo vece.  Orijentacije radi na brodu nas je bilo 300, ako nisu lagali. Od toga 150 putnika a svakom po glavi, jedan clan posade. I oni, svi sve rade. Uvece, provod, fenomenalan. Sviraju, pevaju, smisljaju razne igre u kojima ucestvuju gosti. Zaista su bili na visini. Gosti, podnapiti, skakali jedni drugima na ledja, igraj, sutaj, batragaj, nema veze, vazno da se provodi. Prvo vece, tako, pa spavanjac, isplovili u ponoc, sto bi rekli, odmah satove na Grcko vreme, ako se ne varam, tada dva sata unapred. Plovismo mi do Atine, sledeci ceo dan, celu noc i ujutro stigli. A preko dana, kupanje u bazenu, koji pri tome, stalno menja vodu, posto je prilicno mali, uostalom, kao i brod. Delfini su nas pratili, predivno vreme. Sedam dana, ni oblaka. Ulazak broda u Pirej, nesto nezaboravno. Toliko mnogo prekookeanskih brodova, da im se vrh vidi tako sto glavu moras zabaciti na sopstvena ledja. Strasno! Dizalice,  kranovi, remorkeri. Ludinica. E, tu izlazimo, posle carinskih formalnosti, objavljenih preko zvucnika, svakom u kabini. Obilazak Atine, ono uobicajeno, lepo, malo sopinga i uvece, do sedam svi na brod. Spremanje za veceru, doterivanje, pa onda opet igranjac, sutanjac, pijanjac, kupanjac u bazenu. To je bilo super, zato sto prozori u tom baru gledaju u vodu bazensku, tako da smo imali predstavu. Svi muski su skakali u vodu i pravili grimase na prozor. Svasta je bilo, samo da se smejemo.

Ovde bih stala, pa neka to bude prvi deo, jer ima jos dosta!

Advertisements

Аутор: dudaelixir

Čitaj blog, pa ćeš saznati sve o meni!

16 thoughts on “TO JE BIO ZIVOT!”

  1. Ha, ha, sećam se tog krstarenja… 😆
    Podsetilo me nekoliko sitnica, to Dubrovnik, polazak itd. kad smo Ceca i ja išle u Rim same, pa uplatile hotel, kao dobar u centru centra, da nemamo mnogo da šipčimo sa šoping kesama( kad već pričaš o dobrim vremenima). Kad smo sa Fjumićina došli u grad pred hotel, hotelu ni traga, odnosno sav ograđen, i opšiven onim krpama zbog građevinskih radova, ali zahvaljujući dobrom gazdi od agencije, i njegovim vezama u Italiji, sve se super završilo… neću dalje, možda će mi to biti tema nekog budućeg posta 😆

    PS
    Bravo Dudo, lep post

  2. Hvala, hvala, a to vi stari blogeri, morate da smislite neku nagradu za prvake!

    * Mahlat – uvece pisem nastavak, ali, ne moze odjedanput, ipak je putovanje trajalo 7 dana 🙂

    * Maki – secas se, pa da, kako smo bili lepi i mladi, gledala sam sinoc slike, da se podsetim, ali nemam film, ustvari ko zna gde je!

  3. *Breskvice, svašta ćes ti pronaći kod mene na blogu! Dobro smo živeli mi a i većina ljudi! To su bila srećna vremena! Nadam se da ćeš i ti kao i moja deca, doživeti lepšu budućnost u kojoj će nas Srbe tretirati kao LJUDE! 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s