Pre nego sto vam ispricam moj san, moram da kazem, da uvek mogu da rastumacim ono sto sanjam. A, uglavnom sanjam, sve ono sto mi se desilo prethodnog dana ili sto sam cula od drugih, procitala u novinama, ali sve to spojeno u jednu novu pricu.
I ovo je vazno: cerkin i zetov auto je stradao od leda koji pao sa krova, pa je pod znakom pitanja kako ce doci iz Beograda, sa kučetom i svom pratecom opremom, za desetodnevni ostanak u Novom Sadu. Isto tako, kao sto svi vi radite pred spavanje, posecujete blogove, tako i ja. A primetili ste svi, da u mom blog-rollu su uglavnom skracenice, svih vasih imena. Pocinje san!
Stizemo u Beograd moja mladja cerka i ja, ne znam kojim prevoznim sredstvom, a ne znam ni u koji deo Beograda, posto taj deo, u snu, ne prepoznajem. Setamo mi tako, trazimo nesto poznato i naidjemo na muza od jedne blogerke (zaboravila sam koje). Ju, slucajnosti! On se nije tako iznenadio, jer se ponasao kao da nas je ocekivao. Udjosmo mi u kucu. Sedosmo i ja provirim kroz prozor. Kuca na samoj obali Dunava (kaze on da je valjda Dunav), a voda prozirna i plava, kao more, sve se vidi neko kamenje na dnu. Ja odusevljena, ne mogu da verujem da je tako providna voda i da je kuca tako blizu vode, kao na nekoj steni, malo iznad vode.
Ne docekasmo mi nasu blogerku, nego krenusmo dalje i opet natrapasmo na Spes (tako se zove druga blogerka, interesantna skracenica, ali meni nepozn ata u zbilji). Uvede ona nas u sobu, sede za sto i nastavi da pravi neke male, male sendviče, nemam pojma od cega, ali su bili strasno neobicnog oblika i od raznih materijala. Pitam ja nju, zasto je nema dugo na blogu, a ona vrti glavom, ne dize pogled sa sendvica, i kaze, nije nikako imala vremena. Posluzismo se wc-om, cerka i ja i nastavismo bazanje po Beogradu. Najveci problem nam je bio kako da se vratimo kuci. Ponudio se muz od Spes da nas vozi do autobuske stanice (na sta se meni vec povracalo). I,.. ne znam dalje jer me nesto probudilo. Bilo je 9,50 h jutros. Za malo me slog nije udario kada sam videla koliko je sati.
To je verovatno bio poslednji u nizu snova te noci.
Rezime: cerkin dolazak u NS, kako, cime, blogeri, druzenje! I tako svaki san.
Jedanput sam sanjala i brojeve na koje treba da igram neku srecku. Naravno, bilo je sve lazno, jer sam ostala praznih dzepova.
Takodje, desava mi se da isti san odsanjam vise puta, pa cak i u snu konstatujem, kako sam tu vec bila vise puta.
Najstrasniji snovi su bili posle pogibije roditelja. Uvek sam sanjala isti san a to je, da su se oni vratili sa mora (na koje su krenuli, ali nikada nisu stigli). Znaci, u snovima, zelja da se vrate, stvara san o njihovom povratku. A, sestra i ja, srecne ugledamo ih, pa onda svi zajedno placemo, a nas dve se pitamo koga smo mi onda sahranili? Mama i tata nas gledaju zbunjeno i uveravaju nas da su se oni STVARNO vratili sa mora. E, a onda se probudim, pa nastaje uzas i ocaj. I tako u krug, mesecima, dok jednom nisam stala ispred ogledala i ocitala sebi vakelu, da njih nema, da su sahranjeni i da se vise nikada nece vratiti. I zaista, takve snove vise nisam sanjala. Sanjam ih, ako ih spominjemo, ako ih se setim, ali su to sve neke jednostavne i lepe price.
Kakve snove vi sanjate?
