RAZMIŠLJAM…

Bila sam u svatovima,  u istom restoranu u kome su se venčala moja deca.

Bilo je skoro sve isto, pa sam imala osećaj da sam bila na reprizi naših svatova, samo su mladenci bili drugi i mladji. Slatki, zaljubljeni, mlada je trudnica, kažem, skoro sve isto.

Ono, što me je bacilo u neku setu je sledeće:

mladini roditelji su razvedeni i svako od njih je u novoj vezi. Svi se poznaju medjusobno. Mladina mama je u vezi, odnosno, živi već par godina sa čovekom koga zna ceo život i bio joj je zaista samo drug. Mladin otac se “zabavlja” sa ženom koju zna ceo život, kao suprugu svog poznanika.

I ona se razvela još pre ihahaj godina. Eto, slučajno su se sreli i otpočeli svoju vezu. Ok, samo neka se ljudi vole.

Mladinu mamu sam već navikla da vidjam sa novim partnerom, ali tatu sam u svatovima videla prvi put sa novom ženom, koju i ja poznajem već dosta godina.

Nekako mi je sve to bilo, onako, tužno i neobično.

Mladini roditelji su bili preko dvadeset godina u braku. Zaista su bili dva sveta. Sve što je ona volela, on nije i obrnuto, ali nije bilo ni tolerancije, ni poštovanja. Ona je njega mnogo više volela, nego on nju. I, jednoga dana, ona je otišla od kuće. Ostavila je decu sa ocem (devojke), odselila se kod svoje mame. Ovo sve iz praktičnih razloga, jer je “tamo” bilo mnogo više prostora za život neko u maminom malom stanu. Nije ona njih napustila, na protiv, bila je još više sa njima.

Sada, u svatovima, zaljubljeni mama i tata sa drugim osobama. Neobično. I čudno. Ono što me je posebno obradovalo, zaboravili su svoje razmirice, ujedinjeni, udali ćerku, čak su se i svi zajedno fotografisali. Poštujem to i pozdravljam. (to ja nisam mogla da sprovedem udajući ćerku)

Koliko godina su se mučili da bi brak opstao? Da li se treba toliko žrtvovati i pored toga što život brzo prolazi? Ja sam čekala 18 godina da mi se desi nešto lepo u braku, pa kada sam ukapirala da je sve gore, podvukla sam crtu i postala RASPUŠTENICA!!!

… RASPUŠTENICAAAAAA!!!

Ko li je samo smislio ovako odvratnu reč? Mislim da zvuči gore i od same KUGE, LEPRE, EBOLE, AIDSA!

A znate li, drage moje udate prijateljice i oženjeni prijatelji, kakva su pošast te raspuštenice, mamuliimdaimmamumamicinu?

E, sa’ću da vam kažem!

U svatovima,  sa njima neće da igra ni rodbina!!! Da, da, čak ni oni. Igraju ISKLJUČIVO sa udatim ženama. Obratite pažnju, uverite se i sami. Zašto, pa zato što su RASPUŠTENICE najopasnija vrsta žena. Raspuštene, znači: love sve ono što je muškog roda, ima “visuljak” medju nogama i samo na njega misle!  One su opasne muškolovke. Ne vole ih supruge a ni supružnici, zato što su im ove zapretile da NI SLUČAJNO ne igraju sa ONIMA TAMO, obeleženim ženturačama koje love BAŠ NJIHOVE muževe. Da, da, to iskustvo sam baš podelila u svatovima sa još dve raspuštenice, obe mnogo mladje od mene, ali ništa bolje nisu prošle. 

Čak i naši dobri prijatelji, muškarci i žene, nisu prišli ni jednoj od nas da igraju sa nama, ali su igrali sa prijateljicama čiji su muževi tamo sedeli!!! Zar nije bez veze, zar se ne osećate ni malo postidjeno, dok čitate ovo.

Kad malo bolje razmislim, ko ih jebe!!! Jeste, malo mi je krivo, jer, svi koji me dobro poznaju, znaju da nisam lovac na muškarce, pogotovo na prijatelje i rodbinu. No, obeležene jesmo, to je tačno i niko me neće ubediti u suprotno

U ćerkinim svatovima, igrale smo moja sestričina i ja. Zezale se, jer, muških nije bilo ni na vidiku, ni iz zezanja.

Ovo sve sam morala da izbacim iz sebe, no, ne osećam se zbog te boleštine OD KOJE BOLUJEM, ni manje vrednom ni osakaćenom. To sve ide njima na čast, zar ne?

I, tako, prodjoše svatovi. Igralo se, pevalo, veselilo, a ova RASPUŠTENA je posle otišla kod svoje ćerke i unuka i prepričavala im utiske iz svatova.

Živeli vi meni i razmislite, vredi li pokušavati spasti brak, po svaku cenu, a život je samo jedan!

Pozdravljam vas ja, ni malo drugačija ostalih, NORMALNIH, žena!

I BI SVADBA!

Osvanula i ta subota, 3. marta!

Frka u stanu! Frizer, za nas tri, pa šminkeraj, pa oblačenje, pa postavljanje stola sa keteringom, flaša sa pićem, spremanje čaša, razmeštaj nameštaja za prijem gostiju i, naravno, spremanje mlade.

Pa, fotosešn, sat i po, nameštanje mlade, što same, što sa majkom i sestrom, što sa drugaricama. Tu je i kamerman!

Oko pola četiri, dodjoše tri drugara od budućeg zeta, da u naše ime prodaju mladu. Smejurija, pogadjanje kume sa njima kome ide lova. Ona, pravnica, samo što ugovor nije napravila i potpisala, u kome se oni obavezuju da lovu predaju ženskoj strani! Mlada nije bila za ovo zezanje, ali, većina pobedjuje!

Stigoše momci, predvodjeni kumom, muzikantima i mladoženjom! Njih, jedno tridesetak, sa još par ženskaća. Ori se ulica, gradjevinci na gradilištu stali sa radom, smeškaju se i tapšu. Udjoše u zgradu. Sve se orilo od pesme i svirke. Dodjoše do vrata i pogadjanje oko love. Prodaše mi dete za sitne pare! Sve je to bilo zezanje! Ona je samo vikala: OVA MLADA NEMA CENU!

Stan prepun vesele omladine. Svi smo pevali, veselili se, pa, dodje vreme i za polazak u restoran.

Mladenci su nastavili sa fotkanjem u obližnjem parku, a pratili su ih muzičari, koji su na svakom semaforu, na upaljenom crvenom svetlu, izlazili iz kola, svirali i pevali.

U restoran smo stigli oko pet i 10. Bilo je već podosta gostiju. Pozdravljali smo se. Muzika je treštala. Mladenci su stigli i ušli na sporedna vrata, čekajući svoj momenat da se pojave, kada stigne matičarka.

U šest sati, izlaze iz svog “skrovišta”. Mlada, raspoložena, raspaljena, drži svog dragoj za ruku, igra i mlati u vazduhu bidermajerom, osmeh od uva do uva. Venčaše se, uz dim i vatromet i aplauz prisutnih. Čestitanje, ljubljenje, slikanje! E, ovo poslednje beše teška smaračina za mladence. Potrajalo je bogami, skoro sat vremena.

Igra i pesma, satima. Svi su bili jako zadovoljni. Klopa je bila vrhunska. Mogu da ih reklamiram. Restoran ŽAL ZA MLADOST u Novom sadu. Gostiju oko 170, plus 5, 6 muzičara, fotograf, kamerman, piroman, znači oko 180 duša. Svi posluženi i šampanjcem sa jagodom. Svi!

Igra i pesma se nastavljaju. Meni noge otpadaju, uglavnom zbog visokih štikli, na koje nisam navikla! Menjam obuću, ali, šteta je već napravljena.  Ne dam se, igram i dalje.

Iznose mladenačku tortu uz ugašeno svetlo i sveće oko nje.

Prelep prizor. Piroman pušta sapunjave balončiće. Čekamo fotografije i CD sa snimkom!

Posle svih mogućih torti i pečenja, društvo je počelo da se osipa, umorno od igranja i klope. Oko pola jedan, ostalo nas je samo desetak. Pravo vreme za razlaz. Ko god je došao da se pozdravi sa nama, bio je prezadovoljan uz reči pohvale: da skoro nisu bili u veselijoj svadbi. Naravno, porasli smo svi koji santimetar od komplimenata!

Naravno, pohvaljeni smo i za izgled (trep, trep)!

Mladenci su svoju prvu bračnu noć proveli u hotelu, a sledeći dan su nastavili zajednički život kod mene u stanu, dok njihov ne bude spreman.

Mlada, trudnica u sedmom mesecu trudnoće, naigrala se u svojim svatovima i rekla je da u lepšim nikada nije bila! Bebac je odlično podneo igranje svoje majke.

Naravno da se i odmarala: izuvanjem cipela i podizanjem nogu na stolicu, a to sve ispod stonjaka. Niko joj nije zamerio, jer, stomak je vrlo vidljiv!

A bebin tata, stalno je ljubio stomak svoje drage, tepao joj i ljubio je!

Prerslatki su, prezadovoljni poklonima i celom svadbom.

Sve je proteklo savršeno!

A njima, neka je srećan zajednički život sa decom i svima nama, koji ćemo im pružiti svu potrebnu podršku!

Živale deca!

DETE U MENI

Jednostavno, moram da vam ispričam kako sam bila srećna!

Preključe me zove bivša komšinica da me zamoli da joj pričuvam klinca.
Ona je inače odličan organizator, ali je došlo do neke iznenadne promene plana pa nije bilo nikoga da pričuva Timija. Starija je od moje ćerke. Ima devojčicu koja ide u treći razred i njega, malog Timija. Slatkiš od klinca koji me zove Dudoni, kao i njegova baka.
Poznajemo se mi jako dobro, medjutim, uvek se svodilo druženje na par minuta. Malo sam se bojala kako će on mene prihvatiti na par sati, ali, ubrzo sam se uverila da funkcionišemo “kao prst i nokat”.

Čim sam ušla kod njih u stan, Timi me je opomenuo da skinem cipele . I planirala sam to da uradim, jer sam ponela i patikice u kojima ću moći i da potrčim u stanu, u slučaju da poželi da se malko provijamo.

Mališa brblja neverovatno. Sa dve i po godine (17. oktobra napunio dve i pravila sam mu tortu Teletabisa) sklapa fantastične rečenice i povezuje ih u čitave priče. Da li to ima veze sa tim što su mu roditelji “jezičari”, nemam pojma, ali je on genijalac. Omiljeni instrument mu je gitara, koja više nema žica i svaki put, kada čuje muziku na tv, jurne po gitaru, da proprati pesmu i svirkom.

Tražili smo njegovu Milu, igračku, za koju nije hteo da mi kaže ni ko je ni šta je. Tako da sam ja bazala po stanu i ispitivala ga, pokazujući mu redom na igračke: Jel to Mila?, a on je samo odgovarao šta je to na šta mu skrećem pažnju. Na kraju je došla moja sestričina koja je pronašla Milu, kornjaču, od tvrde plastike, igračkicu za kadu, Timijevu omiljenu.

Onda smo krenuli u grad, kolicima. Usput smo ćaskali, ispitivao me je o automobilima, da li su veliki ili mali, govorio mi je koji je koje boje i stigosmo do Katoličke porte. Tu je malo šećkao, ali nije želeo da trčka i da se vijamo. Jako je brinuo o kolicima. Zadala sam mu da šetamo samo po crnim kockama, a kada je prešao u bele, bio je kažnjen stavljanjem nekog okruglog čipsa sa rupom, na prstić. Nije mu se to svidelo, ali je počeo da vodi računa da ide po crnim poljima. Onda se nadvio oblak iznad nas, pa smo požurili kući.

Opet smo se izuli (on sam sebe i obuo sam sobne patikice) i seli na pod da se igramo. Izvukli smo kocke i usput ćaskali. Svašta me je pitao. Na primer: Da li sam ja devojčica? Nisi Timi, ti si dečak.
A moja mama kaže da sam ja beba? Ma, nisi Timi, ti si jedan presladak dečak, veeeeliki! Mama se samo šali!
Onda je došla njegova seja iz škole, pa nam se pridužila u igri. Pronašla je njegovog omiljenog medu, ali nije htela da “priča sa medom”, nego sam ja: stavim medu ispred glave, utanjim glas i pričam. On se slatko smejao i uživeo se u igru. Napravili smo voz, pa smo vozali medu i neke silne princeze iz kinder jaja. Imaju milion tih sitnih igračkica, a njegov otac, skuplja te igračke, ali kolekcije. Puna im je polica istih. Deci, duplikati.

I tako sam se ja slatko izigrala sa mališom. Kada mu je stigla i mama iz škole, ja sam najavila odlazak a on je viknuo: Cekaj da dodjem da te zagrlim i poljubim? I učinili smo to oboje, sa velikim zadovoljstvom.

Čini mi se da je poljubac i zagrljaj potvrdio da u meni još uvek postoji dete, spremno za igru sa vršnjacima!

I, BI, SVADBA!

Eto, spremali se za svadbu par meseci, da bi sve prošlo za nekoliko sati. Mladencima, kao i njihovim familijama, sigurno je bilo mnogo teže, jer, trebalo je misliti na mnogo toga.

Kumica je otišla već oko jedan, da obavi fotkanje sa mladom i njenim drugaricama.

Zatim je bilo venčanje u crkvi, koje starija i ja nismo prisustvovali, naravno, zbog kučića, a zatim se otišlo u restoran, gde se nastavilo slavlje i čekao matičar da obavi venčanje.

Nakon venčanja, usledilo je fotkanje, kao što vidite. Nas tri, sa mladencima.

Zatim, aperitiv. Odabrale smo ćerka i ja, domaću kajsiju. Ah, kakva rakija! Ma ništa lepše od jedne, hm, možda dve, pre predjela.

Za sve to vreme, muzika je neumorno “radila”. Od zabavnjaka do narodnjaka. Stalno su se smenjivali razni zanrovi, ako se tako kaže. Igralo se neprestano.

Večera je bila odlična, pa opet igranje. I stalno tako. Kuma je bila na visini zadatka. Samo se preobuvala, da joj bude lakše!

Jedina zamerka je loša ventilacija, kao i obično u našim restoranima. Užasno smo se nadimile, nagutale duvanskog dima. U par navrata smo izlazile da dišemo, napolje.

Pevalo se i igralo. Ćerka je zbog kučića otišla ranije, ja oko ponoći a kumica negde oko dva.

Divna svadba. I mladenci su bili jako veseli i igrali i pevali.

Neka im je srećan brak, izrodili decu i dočekali da im igraju u svatovima!

Živeli!