zavejani putevi, idilično!
Prvi pogled na ovu fotografiju izaziva prilično nežna osećanja. Divno, sunčano, snežno belo. Aha, da, da, samo ako to sve gledate na razglednici. Evo, ovako stoje stvari?
Noćas, tačnije u 12,15 h, krenuše moje ćerke na put prema Italiji. Sećate se kakvo je bilo vreme. Vejavica, bljuzgavica a u onom delu Evrope, još mnogo gore neko kod nas.
U meni, kao majci, strah, što je i normalno. Ne želim da im to pokažem, ali, diskretno provlačim “ćebe” za kola,
tople čizme, debele jakne, na šta one samo prevrću očima jer, bože moj, idu kolima, radi grejanje i bla, bla, bla.
Ne vredi, pa ne vredi! Nerviram se, gundjam, jer, znam, videla sam, kada se stvore čepovi na autoputevima, najebu svi koji se nisu pripremili. Znači, vode, hrane, topla odeća i obuća i nema zime.
E, kako je i običaj, a kako sam i ja vaspitana, želja RODITELJA je uvek ista: kada stignete deco, samo jednu porukicu da ste STIGLI. Jel’ to ok? Naravno Kevi, kažu one u glas! I, pozdravismo se. Na putu se zadržavaju par dana. Morale su da idu jer, zima se sprema, sve gora. Posao zove!
Odspavala ja nekako noć, sve kontrolišem da li ima nekih poruka na mobilnom. Ustanem rano, pošaljem im koju reč u smislu: gde ste, kako ste, kakva je situacija na putu? Tajac, tajac, tajac. Zove me zet oko 10, kaže da je moja starija nedostupna. Uh, neću da vam pričam šta mi je prošlo kroz glavu, možete naslutiti, ali, nisam dozvolila da mi takve misli zaokupe svu pažnju. Brisala sam sve loše i govorila sebi da su sigurno u velikom poslu, pa su se isključile. Ali, opet, ne da mi djavo mira. Javlja mi se bes, jer, MOLILA sam samo jednu poruku: stigle! Pa ni to snisu bile u stanju? 
Prolazi vreme, a u stomaku mi sve gore. Zavrće, drhti, muti mi se u glavi, sve se bore loše i dobre misli. Trudim se da se smirim, ali, hoćeš, ne da se. Tek u pola dvanaest, stiže poruka od mladje: mi radimo uveliko, već od pola devet. Pratila nas vejavica celim putem. Bilo je neprijatno. Ovde je jako hladno, smrzle se. Posle pola sata, javlja se i starija. I ona se smrzla, ali posao napreduje.
Odgovaram: crkla sam načisto dok se niste javile. Ajd, na prvoj pauzi u poslu, dobro se negde ugrejte, pa uveče u hotelčić na spavanje i klopicu, a sutra polako nazad. Ljubi vas Kevi!
Ovo sam ispričala svima onima koji još nisu roditelji, čisto da znaju kako prolaze isti, čekajući decu da se jave.
Nisam želela da mi pišu “sveto pismo”, smo jednu jedinu reč. I to im je bilo teško.
Neka, neka, vratiće se one kući, pa će me zapamtiti! 
Sada je skoro sedam. Čekam da se jave da su obavile posao. Još samo da prodje sutra, da stignu kući, pa da mi padne kamenčina sa stomaka!
Kako kaže narod: ne daj Bože da me snadje ono što mi majka misli! E, trudim se da izbegnem sve takve misli, zaista, ali se desi da zalutaju i opletu me po nervima!
E, mame, mame, baš ste teške!
~~~
Chatovala sam sa decom večeras na gmailu i rekle su mi da su već od Slovenije bile out of line i tako ceo dan, sa povremenim uključenjima. Večeras su ćerki stigle poruke koje smo joj slali par puta u toku dana! Verujem im, šta ću!
