… su me keva i ćale muštrali kada sam bila mala za sve i svašta:
- javljaj se svima kojima se mi javljamo: ljubim ruke TI, a MI dobar dan,
- kada nešto želiš, kaže se MOLIM,
- kada nešto dobiješ, kažeš HVALA,
- o važnosti kupanja, pranja ruku, ne bih sada, jer je to trenutno nebitno, ali je bitno i to
da je OSMEH jedan vrlo bitan gest KOJI PUNO ZNAČI A NE KOŠTA NIŠTA!
Znam da vam ništa novo nisam rekla, ali čisto kao uvod u priču iz mesare.
Uglavnom pazarim meso u mesari Kamendin. Vrlo ljubazno osoblje i odlično meso.
Ulazim, javljam se, kao što su me moji vaspitali, dobijam UVEK povratni pozdrav, uz pitanje: IZVOLITE KOMŠINICE (jer ja to i jesam).
Tražim (molim vas) robu, platim, isćaskam se sa vrlo prijatnom ženicom na kasi, zahvalimo se jedna drugoj i izlazim uz pozdrav i želju za prijatnim danom, uzajamnu!
E, može samo tako il nikako, bar kod mene!
Danas, obavila pazar, stojim na kasi i čekam još da mi se isecka pečenica. Ulazi stariji bračni par, ćute kao zaliveni. Ja u zabezeku, gledam u “kasirku” i komentarišem: da li je moguće da matorci ulaze i ne jave se?
Ona se nasmeši i kaže: kako da ne, pa to je redovna pojava. Retko ko se javi!!!
Ja ne mogu da verujem!
Kaže, neki dan, udjoše dve žene, bez pozdrava, prilaze vitrini sa mesom, moj kolega se javi i pita: izvolite, one opet ćute i ne progovaraju. Gledaju, nešto mumlaju medju sobom, onda jedna po jedna TRAŽE meso, bez MOLIM VAS!
E, komšinice moja, nastavlja ona, pa vi ste retki koji se javljate!!!
Dakle, stvarno sam pobesnela. A isti ti matorci, pljuju po ulicama, tresu nos na asvalt i brišu ruke o sopstvene pantalone ili jakne! A isti ti matorci se zgražavaju na omladinu koja se ljubi na ulici. Zar je to veći greh od pljuvanja i ne javljanja? Pa to je ljubav, ne prostakluk!
To dvoje ne može da se poredi!
Od koga ta ista omladina može NEŠTO LEPO DA NAUČI, pitam se, besna kao ris? Zar ne treba od matoraca, koji su, najblaže rečeno, prosti “kao budak”. Čast pojedincima!
Ja se javljam i vozaču autobusa dva puta dnevno. Moguće da je i njemu neverovatno da se neko seti i njega, mada, nekolicina nije ni zaslužila javljanje, svojom odvratnom vožnjom, ljavljam se svakom koga sretnem na stepeništu, što je isto sasvim normalno i kulturno.
Ali, ja sam tako vaspitana i tako sam vaspitala i svoju decu a trudim se i Nanu, koja je dobar deo dana, sa mnom. Više ne viče “boji me pupak” kada neće da jede, nego kaže “ne mogu više, hvala”. E, i to je nešto. Baš sam ponosna na svoj rad!
Ah, da, osmeh sam zaboravila! Pa, šta reći, znate i sami KOLIKO VAM JE VAŽNO DA VAM SE NASMEŠI PRODAVAC, pa isto učinite i vi njemu. Biće prijatnije oboma!
Eto, morala sam da se istresem jer bih pukla! ;?
