Juče je bila godišnjica od smrti moje omiljene tetke. Bila je prilično stara, ali, opet, uvek je tužno kada nam neko drag ode.
A na današnji dan, pre godinu, stigla je isto tužna vest da je naš brat, meni od strica, imao saobraćajku i sa teškim povredama prenesen u bolnicu. Pet dana smo čekali, nadali se da ga neće bog primiti, jer rano je za njega da ode tamo, gore kod njega, medju zvezde.
Ali, desilo se baš to, brate moj, otišao si. Prekosutra ćemo otići na tvoj grob, nalivati se rakijom, pojesti po nešto, onako, kao da smo došli na žurku, jer znamo da bi ti tako voleo.
A voleo si svašta, pored svih nas: planinarenje,
biciklizam, šetnje po šumi, kampovanje, voleo lepo da pojedeš, voleo svoje sinove, suprugu, majku i imao puno prijatelja.
Mislim da ti je najomiljeniji sport bio
Neću više patetisati, znam da to nisi voleo, ali sam samo htela da znaš da te nisam zaboravila i da još uvek ne mogu da verujem da nikada više od tebe neće biti ni jednog e-maila u kome se zekimo i neizmerno smejemo.
Ne mogu da verujem da više nećeš doći, nasmejati se onako šeretski i odvaliti po koju, na samo tebi svojstven način.
I štrudlu sa makom ću napraviti, ostaviti tamo na onom kamenu koje parče, a za ostatak ćemo se već nekako pobrinuti.
Slava ti i hvala ti što si postojao. O tebi, samo lepe priče kruže, da znaš! Ne foliram se, tebe mi!
