Juli mesec je u nasoj familiji, pun lepih i tuznih dogadjaja. 13 jula je rodjendan mom sestricu, a 14. je poginuo nas tata u saobracajnoj nesreci, odmah iza rodjendana svog prvog unuka, sestrinog sina.
25. jula je moja starija cerka imala rodjendan, a desilo se …
Nastavicu pricu, od momenta tatine sahrane. Znaci, u prvom delu sam napisala da smo sahranile tatu i vratile se isto vece u Novo mesto, gde nam je mama lezala, teško povredjena, u bolnici. Zamolili smo osoblje bolnice, da, ako pita gde smo i da li smo bile da je vidimo, oni kazu da jesmo, a posto je ona, uglavnom spavala, zbog jakih sedativa, nije imala pojam o vremenu.
I sledeceg dana, pre podne smo isle da je vidimo. Slagale smo je da je tata u istoj bolnici, samo na drugom odeljenju. Ona je bila sva izlomljena. Udarac u grudi o tatino sediste ispred sebe (sedela je iza njega), serijski prelom rebara, slomljena ruka, karlica, kljucna kost. Jadna, jadna!
Nase posete su trajale 15 sekundi. Jako nam je bilo tesko, jer je ona trpela velike bolove i nismo imale srca da je puno gnjavimo, mada je i ona bila prilicno uspavana.
I, tako, svaki dan, dva puta dnevno, poseta mami. Taj put do bolnice, sve nam je teze padao, zato sto smo videle da njoj nije nista bolje. U utorak na noc, pala je u komu. Uradili su joj traheotomiju da bi lakse disala. I tada pocinje naša, prava, agonija. Bile smo na tabletama za smirenje. Promene raspolozenja su bile strasne. U Novom mestu nismo poznavale nikoga. Malo mestasce, mozes ga za pola sata obici i onda opet cekanje do nove posete mami, i onda opet dosada i plač i smeh i tuga.
I onda, jednoga dana, pridje nama jedna slatka zenica, predstavi se kao šef recepcije u Zusterni, gde smo odsele. Sedne kod nas. Ispricamo joj celu pricu. Bilo joj je jako zao nas dve kroz sta prolazimo, same, u nepoznatom mestu i reši da nas malo isčupa iz te čamotinje. Srecom, bar je vreme bilo jako lepo. Kristina nas je, svaki dan, posle završenog posla i naše posete mami, vozila po okolini, da nam malo pokaze lepote Slovenije. Naravno, nije bilo vremena za duge voznje, ali je prijalo i to malo promene. Bile smo i kod nje u stanu. Donosila bi neku lepu klopicu, pa smo tako caskale, upoznavale se i postale divne prijateljice.
I, toga dana, 26. jula 1989. godine, bile smo kod mame oko 7 sati uvece i poslednji put je videle zivu. Bilo je jasno da, tu noć, nece preziveti. Bilo nam je jako teško. Odvukle smo se do hotela, javile našim muzevima da je jako loše. Nasa mama je imala i zivu majku.
Ujutro, 27. jula, oko pola osam, zvale smo bolnicu, da potvrde ono sto smo nas dve znale: Da, vasa majka je umrla sinoc u pola deset. Znaci, dva i po sata, posle nase posete 26. jula.
I tako smo nas dve, postale siročici! Moja sestra je imala 34 a ja 36 godina.
Odabrale smo mami garderobu za sahranu i cipele. Pozdravile se sa Kristinom, sredile papirologiju i uvece odletele na Bg, tj. za Novi Sad. I opet tuga u srcima. Ostala dva teška oziljka u nasim zivotima. Mama se uvek bojala da putuje zajedno sa tatom da “nas dve ne ostanemo bez oba roditelja” ako se desi saobracajka.
Ali, da su mogli da biraju, izabrali bi ovakvu smrt, samo da nama, dvema, ne padnu na grbacu, stari i bolesni.
Eto, ja sada imam godina kao moja mama, kada je umrla!
Draga majčice, puno mi nedostajes i hvala ti na svemu! Slava ti!
