Jebem ti i bifokalce, kada si ih kupila. Pa, ženo, da li si ti normalna, slomićeš vrat zbog njih.
To su bile često njegove reči, od kada je njegova supruga nabacila bifokalce. Teško se na njih navikava. Promašivala stepenike, zapinjala za tepihe, posrtala.
I krenuše na put u Sloveniju. Ovoga puta, on je jako želeo da vidi razne toplice, da uživa sa svojom ženom, jer, život ih nije mazio. Rad na selu, raspad firme u kojoj je radio, postati iznenada domaćica, pored svojih 120 kg i dva metra visine, nije bilo lako. Odvoditi i dovoditi unučiće, kuvati ručak, dok žena radi u gradu. Sve je to on stojički podnosio. Ženu je obožavao, brinuo o njoj, voleo je.
Odlazak na put, oraspoložio ih je oboje. Uživali su u lepotama Slovenije. I, jedne stepenice, spiralne, spuštanje niz njih, koštale su njegovu ženu, uz bifokalce, teške povrede ruke. On se jako uplašio, iznervirao, zabrinuo. Nju su pregledali lekari, ali, tu nije bilo rentgena. Imobilisali su joj ruku. Bolela je, naravno, ali, nije htela da prizna, kada je videla lice svog muža. Na njemu se videla velika briga i srećom, put se bližio kraju, inače, preselo mu je sve, zbog njene povrede.
Kada su se stigli u Novi Sad, dočekao ih je sin i odvezao u Urgentni centar da snime maminu ruku. Tu su bili i njihovi unučići, dečkići od 8 i 10 godina. Dok je ona bila u prostoriji da joj snime ruku i konstatuju prelom, u čekaonici je bio njen muž, sin i klinci. Ona izlazi ka njima, ugleda sina, bledog kao krpa, iza njega na podu, leži NEKO. Sin zaklanja ležećeg čoveka, da mama ne vidi. Ona zapitkuje, traži muža, ali, lekar je gura napred, da je skloni, da ne vidi šta se desilo u čekaonici. Ona odlazi da joj stave gips, izlazi ponovo u čekaonicu i vidi na podu svog mrtvog muža.
Ona, šokirana, počinje da ga trese, zakukava, doziva ga, ali, odgovora nema. Plače na sav glas, kune svoje bifokalce, kune sebe nespretnu, očajna, ne veruje prizoru.
A četrdeset pet godina su bili u braku, voleli se, cenili. Kako dalje živeti bez njega? Naravno, odgovora nema, ali, život ide dalje.
Ostala je bez svog oslonca, bez svog brižnog supruga. Srce mu je prepuklo od straha za nju. Nikada sebi neće oprostiti što je želela da bude praktična.
Sahranjen je uz pesme crkvenog hora, uz plač svoje supruge. Bio je zaista divan čovek. Ona je užasno sama i pored dece, koja žive sa njom u kući.
No, uspomena na njega ukrade joj osmeh na lice, jer, sa njim je uvek bilo lepo i sigurno!
Eh, život je zaista nepredvidiv! Za čas se sve preokrene!
